Svet je definitivno ušao u drugi čin hladnog rata i nije više pitanje da li treba nego kako menjati nastalu situaciju? Od Ukrajine, Bliskog istoka, Islamske države u Siriji i Iraku, destrukcije libijske države, pa do masovnog egzodusa izbeglica sa siromašnog evropskog juga prema severu, Evropa zajedno sa ostatkom sveta postaje prilično nelagodno mesto za život u budućnosti.
U centru ovog drugog čina hladnog rata je "američko pitanje". Čitav niz analitičara i na samom Zapadu smatra da sadašnje tenzije u svetu treba tumačiti upravo unutrašnjom prirodom američkih kontradikcija.
Američko društvo transformisalo se od nekadašnjeg demokratskog ideala osnivača Unije američkih država do policijske države koja operiše na osnovu dogme o stalnoj spoljnoj pretnji njenoj bezbednosti. Tom dogmom i iz te opsesije izvodi se teza prema kojoj se te navodne pretnje "američkom snu" od zlih spoljnih neprijatelja mogu suzbiti jedino jačanjem "discipline" na unutrašnjem frontu i superiornim oružjem koje će "preventivnim" intervencijama širom sveta u korenu da sprečava namere zlih antiameričkih sila.
Stalno se seje strah od potencijalne spoljne ugroženosti Amerike i njenog "američkog sna" koji u životu prosečnog Amerikanca, praktično nije ništa drugo nego ideal posedovanja kuće sa bazenom, dve limuzine, ručka u obližnjem Mekdonaldsu i godišnjeg odmora u nekoj "egzotičnoj zemlji" Evrope.
Za obezbeđenje ovakvog "američkog sna i odbranu od stalne spoljne ugroženosti prvi imperativ je potpuna kontrola nad potencijalnim unutrašnjim neprijateljem. Tako je za samo 200 godina počela da se rađa ova "Država Nacionalne bezbednosti". Njeno očuvanje je glomazan posao i ne može se ostvarivati bez politički, ekonomski i vojno superiorne američke sile.
Radi mobilizacije ljudi u opštem je interesu da se ograniče razmere unutrašnje političke debate o tome ko to stvarno preti Americi i šta je tu prava istina. Moćni mediji u svest Amerikanaca uteruju paničan strah od, na primer, nepostojećeg iračkog oružja za masovno uništenje, Islamske države koju Vašington i direktno pomaže u obaranju "proruskog" režima u Damasku, ruske okupacije Krima i ruske intervencije u Ukrajini.
Doktrina izuzetnosti
Za izvođenje ovakvih imperijalnih programa uvek je pri ruci Trumanova doktrina, formulisana još 1947: "totalitarni režimi u svetu ugrožavaju bezbednost SAD". Noam Čomski ovu teoriju naziva "doktrinom američke izuzetnosti" koja se pojavila posle Drugog svetskog rata a kulminirala u Bušovim i Obaminim godinama. Prava suština je, objašnjava Čomski, da je Amerika ne samo kvalitativno drugačija od drugih država, nego je 'bolja' od drugih, pa prema tome, prirodno predodređena da vlada svetom".
Država totalne kontrole
Primena Trumanove doktrine počela je, praktično, već 1945. godine, neposredno po završetku Drugog svetskog rata. U Vašingtonu je tada osnovana takozvana Jedinica strateških službi - tajna, kontraobaveštajna branša vlade SAD, koju će kasnije, počev od 1947. godine, apsorbovati Centralna informativna agencija (CIA), glavna američka obaveštajna služba.
Čomski u opširnoj analizi notira da je ova evolucija definitivno okončana 1952. godine - država totalne nacionalne kontrole bila je zaživela, spremna da dočeka svaki "udar" navodne spoljne opasnosti po SAD.
Doktor Robert Abele, profesor na koledžu u San Francisku i autor knjige "Anatomija obmane", beleži da priča o navodnoj ugroženosti američkih nacionalnih interesa od spoljnog neprijatelja nije ništa drugo nego formula za totalnu špijunažu građanstva i čuvanje interesa elita i korporacija koje, navodno, brinu o mirnom snu Amerikanaca.
Moderna istorija ove "anatomije obmane" bogata je primerima iz ove serije, od Reganovog "rata protiv terora", oružanih ili subverzivnih operacija protiv antiameričkih režima u Latinskoj Americi (Kuba, Venecuela...), pa do vojnog napada na Irak, Libiju, Siriju...
Za ovakvu odbranu "ugrožene nacionalne bezbednosti" potrebna je - sledi imperijalno-korporativna teza - superiorna vojna "sila odvraćanja", koju danas oličava 755 američkih vojnih baza u svetu. Iz tih baza obarani su ili se kontinuirano izvode pokušaji obaranja nacionalnih lidera u "totalitarnim", "antiameričkim" i "terorističkim" državama, od Kube, Iraka, Sirije do Ukrajine (u slučaju Srbije za ovaj posao poslužila je baza Avijano, na severu Italije).
Kada nije bila izvodljiva brutalna vojna sila, jedan od metoda bila je preventivna kontrola i špijuniranje stranih centara, čak i onih iz savezničkih država, kao što je to pokazao slučaj sa špijuniranjem Angele Merkel u Nemačkoj ili Dilme Rusef u Brazilu.
Kontrola ključnih ličnosti po svetu bila je i ostala konstanta doktrine o američkoj ugroženosti od spoljnih neprijatelja i istovremeno, o njenoj predodređenosti da upravlja svetom. Ovo je Džordž Buš mlađi, nazvao "rat protiv terora", a Barak Obama razvio u "odbranu američkog nacionalnog interesa".
Front protiv ostatka sveta
Farsa o stalnoj ugroženosti Amerike od spoljnih neprijatelja, postala je, po Abeleu, "konstanta američke vlade", a njen prirodni nastavak je puna unutrašnja kontrola koja - budući da je neophodna za stvaranje homogenog fronta protiv spoljne opasnosti - zahteva i drakonske mere za očuvanje monolitnosti tog unutrašnjeg fronta. Rečeno - učinjeno.
Obamizam fabrikuje strah
Amerika je danas scena rafinirane verzije nekadašnjeg makartizma. Makartizam je bio totalna kontrola i masivna kampanja progona Amerikanca na osnovu stalnog straha od "komunističke opasnosti". Današnji obamizam nastavlja ovu politiku zastrašivanja od neprijatelja koji se fabrikuju na širokom prostoru, s kraja na kraj sveta. Trenutno je to Islamska država na Bliskom istoku (američko čedo) i "Mefisto" u Kremlju.
SAD nastale silom oružja
U ovakvoj slici, američka vlada i njene službe kontrolisanja "monolitne svesti" vide vlastite građane kao opasnost po dominaciju korporativne države.
U jednoj analizi poznatog američkog političkog analitičara, Grena Grinvolda, stoji da je u sadašnjoj Americi vladajući modus operandi elite da se populacija stalno hrani strahom od spoljnog neprijatelja, a kada strah postane stanje svesti Amerikanaca, onda više nije potrebno ni iznositi nikakve fakte o nekoj specifičnoj pretnji koja samo što se nije ostvarila.
Dovoljno je - kaže - da Federalni istražni biro (FBI) ponovi kako je nedefinisani broj stranih terorističkih zavera upravo otkriven zahvaljujući budnosti i efikasnosti državnih organa koji tako uspešno obavljaju svoj zadatak u Državi nacionalne bezbednosti.
Analitičar, čak i u samim SAD, ovu proizvodnju spoljnih neprijatelja prepoznaje u prirodi svakog imperijalnog bića, pa tako i kao "nasledni faktor" razvoja Amerike i njenih unutrašnjih suprotnosti.
Američki agresivni manir u odnosu prema spoljnom svetu počinje od američkog "genetskog koda" koji ima svoju istoriju. Šta je suština tog bića koje upravlja ovim neonacističkim odnosom SAD prema ostatku sveta?
U jednoj analizi ovog fenomena, koju je svojevremeno objavio američki mesečnik "Atlantska revija" ("Atlantik rivju") stoji deo odgovora: Tu se notira da treba uvek imati u vidu da je sama Amerika nastala silom oružja, a nikako nekim istorijskim kompromisom ili miroljubivim razvojem.
- Osnivački oci današnje SAD i sami su Ameriku nazivali, ne državom nego Imperijom... I budući da je Imperija, Amerika je, zbog njene bezbednosti, potreba ekonomskog razvoja i rasnog šovinizma, krenula u imperijalnu, spoljnu ekspanziju. Ovo je, naprosto, značilo uzimanje tuđe zemlje (domorodaca) i podvrgavanje stranih građana vladavini američkog elementa.
Iako je u ovo vreme severnoamerički kontinent bio nastanjen domorodačkim plemenima, podeljen između Španije, Britanije i (same) Amerike, predsednik Džon Kvinsi Adams zapisao je (1811) da je Amerika "predodređena da njom vlada jedan narod, sa jednim jezikom (engleskim), običajima i religijom", dakle nasilnom asimiliacijom svih etničkih skupina i njihovim rastapanjem u anglosaksonskoj retorti (famozni "Melting pot"). Ovo je, u ogoljenoj realnosti, značilo uzurpiranje zemlje koja pripada drugim ljudima i njihovim potčinjavanjem američkoj vlasti.
Progutane teritorije
I uprkos tome što je severnoamerički kontinent, u vreme ovog "etničkog genocida" bio nastanjen raznim etničkim skupinama, Amerika je već 1846. godine bila zaokruženi genocid. U osvajačkom ratu koji Ulis Grant označava kao jedan od "najnepravednijih ratova tokom istorije, koji su jači vodili protiv slabijih", SAD su progutale teritorije koje su danas savezne države Unije - Teksas, Kalifornija, Novi Meksiko, Arizona, Nevada, Juta i delovi Kolorada i Vajominga.
Zemlja izneverenog ideala
U centru ovog drugog čina hladnog rata koji je tako vidljiv u sadašnjim rusko-američkim odnosima, nalazi se "američko pitanje", a u centru tog pitanja unutrašnje zakonitosti i sile u samom genetskom biću američkog imperijalizma. Cela serija analitičara i na samom Zapadu smatra da sadašnje tenzije u svetu treba tumačiti upravo unutrašnjom prirodom američkih kontradikcija i implozionih sila koje u njemu dejstvuju.
SilaSAD trenutno u svetu imaju 750 vojnih baza. Unutrašnju osnovu američkog bića čini serija imperativa koji su, tokom istorijski kratkog vremena, američko društvo transformisale, od nekadašnjeg demokratskog ideala osnivača Unije američkih država, do policijske države koja operiše na osnovu dogme o stalnoj spoljnoj pretnji njenoj bezbednosti.
Očuvanje "Države nacionalne bezbednosti" je glomazan posao. I ne može se ostvarivati bez politički dominantne, ekonomski moćne i vojno superiorne američke sile.
Tom dogmom i iz te (pseudo)opsesije izvodi se (pseudo)teza prema kojoj se te navodne pretnje "američkom snu" od zlih spoljnih neprijatelja mogu suzbiti jedino jačanjem "discipline" na unutrašnjem frontu i superiornim oružjem (uključujući atomsko) koje će, najčešće "preventivnim" intervencijama širom sveta, u korenu sprečavati namere zlih antiameričkih sila.
Modus operandi supersile izgubljene u opsesiji vladanja svetom kao načinu očuvanja "američkog sna", kod kuće počinje od masovnog unutrašnjeg kontrolisanja vlastitog građanstva - procedura koja komandnoj eliti vašingtonskog establišmenta - oligarhiji Vol Strita, korporativnom sektoru, plutokoratiji i vojno-bezbednosnom kompleksu - Pentagonu i CIA - osigurava trilione dolara budžetskih sredstava i očuvanje njihovih specijalnih interesa.
Sve se ovo - domaća i spoljna dominacija - izvodi stalnim sejanjem straha od potencijalne spoljne ugroženosti po Ameriku i njen "američki san" koji u životu prosečnog Amerikanca, praktično, nije ništa drugo nego bljutavi, malograđanski ideal posedovanja kuće sa bazenom, dve limuzine, ručka u obližnjem Mekdonaldsu i godišnjeg odmora u nekoj "egzotičnoj zemlji" kao što je Evropa.
Za obezbeđenje ovakvog "američkog sna" i odbranu od "stalne" spoljne ugroženosti, prvi imperativ je potpuna kontrola nad potencijalnim unutrašnjim neprijateljem.
Tako je od ideala osnivačkih otaca Amerike, za samo dvesta godina počela da se rađa ova "Država nacionalne bezbednosti".
Doktrina američke izuzetnosti
Ako istorija, zaista, nečemu podučava, svaka lekcija koja bi danas pokušala da opiše Sjedinjene Države morala bi da krene od istine da Amerika ne vuče korene iz tople dobrodošlice i akomodiranja nacionalnih, etničkih i lingvističkih različitosti, nego iz spremnosti i sposobnosti anglo elite da svoj imidž i pečat utisne narodima koji pritiču na američko kopno.
Religiozni i politički principi te elite, njeni običaji, socijalni odnosi, standardi i moralne norme bili su u toku ovih 300 godina konstanta američkog bića, uprkos gromoglasnom narativu o "raznolikosti", takođe farsa koju današnja Amerika silom oružja nastoji da proda drugim narodima i državama kao model ponašanja.
I koliko god da Amerika slavi navodno odsustvo etničkih i nacionalističkih sukoba u njenom krilu, što se ne može u potpunosti ignorisati, istina je daleko od zvanične mitologije u Vašingtonu, koja je pokušaj pranja pragreha kulturne i etničke agresije jednog jezgra koje, pak, nije bilo ni etnički ni etički ni civilizacijski spremno da zaista toleriše različitosti i postojanje nacionalnih identiteta.
U američkoj retorti naprosto su samlevene sve različitosti. Reč je o kulturološkoj represiji, a nikako toliko spinovanoj američkoj "tapiseriji" o kojoj je držao propovedi Voren Cimerman, nekadašnji ambasador SAD u Jugoslaviji.
Sinkler Luis je "topionicu etniciteta" opisao u njegovoj "Glavnoj ulici" kao amerikanizaciju ostalih etniciteta, koja, ako već nije uspela da očisti Ameriku od etničkih manjina, očistila je manjine od njihovih etniciteta.
Agresija koju su porodili Ameriku nisu bili kulturna, lingvistička ili neka druga "prirodna pojava", nego brutalna fizička sila.
Amerika nije, naprosto, nastala prirodnim putem nego je konstruisana od strane onih koji su je silom okupirali i oblikovali po njihovom modelu.
Krstaški pohod pod lažnom zastavom
Biografija i sadašnja praksa Amerike okeanski su daleko od koloritne "tapiserije". Amerika je nastala na zločinu, izašla iz mašine za mlevenje etniciteta, različitih kultura i nacionalnih identiteta.
Američko društvo nijedan respektabilan istoričar nije do sada označio kao, recimo, malo Rusije, malo Italije, malo Poljske - smešanih zajedno.
Umesto toga, različite nacije ubačene su u prisilno čistilište "melting pota" i očišćene od njihovih nacionalnih sastojaka.
Projektujući vlastiti mit na ostatak sveta, Amerika je u novijoj istoriji izazvala toliko sukoba koliko nije nijedna država u dosadašnjoj istoriji planete, uključujući nacističku Nemačku. Takva Amerika preti da bude inicijalna kapisla trećeg globalnog rata.
Krstaški pohodi Amerike naših dana izvode se pod lažnom zastavom multi-kulturne i multi-nacionalne tolerancije. Reč je o prodavanju mita onom, sve manjem delu sveta koji još veruje u mitove, pogotovo one američke.
Nedavni incident u Fergusonu - jedan iz duge ovakve rasističke serije u Americi - samo je memento o stvarnom stanju stvari u državi nastaloj na genocidu manjina.
Ovakva Amerika je opasnost po mir u svetu. Genetski je stvorena na ekspanziji i agresiji, a civilizacijski nije stasala da obuzda razorno oružje koje drži u rukama.
"Nespremni da se direktno suočimo sa našim unutrašnjim problemima, mi sada gledamo napolje kako bi podstakli druge zemlje da nam one pokažu kako više pluralizma i više tolerancije jeste jedini način da se harmonizuju sukobljena društva... Mi smo zastrašeni od multietničkih sukoba u svetu jer u njima vidimo vlastitu sliku... Zato su ove naše krstaške intervencije, od Bosne, preko Bliskog istoka do Centralne Azije, daleko više motivisane unutrašnjim, nego spoljnim pretnjama", navodi se u analizi američkog mesečnika "Atlantik rivju".
Brutalna vojna sila, pod kakvom god da se motivacijom izvodila, nikada ne imunizira društva od unutrašnjih sukoba i separatizama.
U američkom Građanskom ratu poginulo je 620.000 ljudi.
Današnja Amerika pokazuje da te žrtve nije iskoristila za istorijsku pouku.
Ovog trenutka američki avioni bombarduju sirijsku vojsku kako bi pomogli džihadiste u obaranju "proruskog" režima u Damasku. Crnce ubijaju u Fergusonu (Teksas)... Putina, koji ih sprečava da naprave u Ukrajini još jednu, 776. vojnu bazu, proglašavaju Hitlerom i Mefistom... U samoj Americi Hispanosi su i dalje građani drugog reda.
I nije uzalud onaj meksički predsednik u očaju podigao pogled prema nebu i zavapio: "Jadni moj Meksiko, toliko si daleko od Boga, a tako blizu Amerike".
Komentar: Pogledajte još: