Dobrodošli na Sott.net
Pon, 30 Stu 2020
Svijet za ljude koji misle

Tajna povijest
Karta

Biohazard

Crna smrt: Progon u slovenske zemlje

black death
Moguće je da je verovanje u narodu da su Jevreji odgovorni za "crnu smrt" u Francuskoj i Nemačkoj bilo inspirisano, ili barem pogoršano, očito ređom pojavom kuge među Jevrejima.

Sredinom četrnaestog veka se nametnuo čitav niz prigovora protiv bavljenja Jevreja zemljoradnjom, kada je Justinijanov zakon rimskog prava posle 1150. godine postao osnova evropskog pravnog sistema. U Justinijanov zakon su bili uvršćeni carski ukazi s kraja četvrtog veka kojima su Jevreji oterani sa zemlje tako što im je zabranjeno da se bave hrišćanskim poslovima.

Sredinom četrnaestog veka Jevreji, koji su tada živeli gotovo isključivo u gradovima, bili su odvojeni u zasebne četvrti unutar gradova, često nazivane jevrejski kvart ili, posle 1500. godine - geto (što je prvobitno bilo nezdravo područje Venecije, kraj topionica gvožđa, gde je Jevrejima bilo dopušteno da žive). U vreme "crne smrti", Jevreji su čak izgubili primat kao međunarodni veletrgovci, koji su uživali još od 1000. godine, ustupivši to mesto prvenstveno italijanskim trgovcima.

Odvojeni u vlastitim četvrtima (gde su živeli kao smerne zanatlije, izuzev vrlo male elite bankara i rabina), Jevreji su bili odvojeni od glodara sa dokova i stoke sa sela, što su glavni prenosioci zarazne bolesti. Uz to je rabinski propis nalagao ličnu higijenu, valjano održavanje domaćinstva i vrlo probrani način ishrane. Ti uslovi su mogli vrlo uspešno izolovati Jevreje od izvora kuge, pa je njihov svrsishodan karantin pobudio sumnju da su oni bili odgovorni za pojavu bolesti, na koju su sami po svemu sudeći bili imuni. Naravno, samo je opšta narodna paranoja prema Jevrejima mogla pretočiti te sumnje u pogrome.

Pogromi nemačkih Jevreja, u vreme "crne smrti", neizbežno su kod njih stvarali osećanje straha i nesigurnosti. Kada je poljski vojvoda Kazimir II, uz pokušaje da ih zaštiti od pogroma na svojim posedima, pozvao Jevreje da krenu na istok i nasele se u njegovoj prostranoj, ali nedovoljno nastanjenoj zemlji, počela je masovna seoba u Poljsku.

Ova imigracija se nastavila i u šesnaestom veku. Poput mnogih zapadnoevropskih vladara s početka srednjeg veka (700-1000), poljski vojvoda i njegovi naslednici su na Jevreje gledali kao na ekonomsku pogodnost, kojom su zemlji priuštili povoljne kredite i međunarodnu trgovinu.

Oko 1500. godine Jevrejima je dodeljena dodatna važna uloga u poljskom društvu i ukrajinskim graničnim zemljama kojima je vladalo poljsko plemstvo. Oni su masovno zapošljavani kao upravnici imanja kod poljskog plemstva, nadgledajući hiljade seljaka prisiljenih na kmetstvo i upravljali eksploatacijom izdašnog poljskog i ukrajinskog zemljišta. Jevrejski muškarci su se služili sa tri jezika - hebrejskim za verske obrede i rabinsku učenost, slovenskim jezikom za posao i jidišem, nemačkim dijalektom pisanim hebrejskim pismom, za svakodnevni život u vlastitim zajednicama (većina jevrejskih žena je znala samo jidiš).

Oko sredine šesnaestog veka Jevreji su bili traženi zbog svog umešnog obavljanja posla upravnika imanja sa unosnim monopolom u prodaji pića seljacima. Otud potiče jidiš narodna pesma "Nevernik je pijanac". Jevreji su takođe prosperirali i kao trgovci drvetom i krznima. Visoke škole rabinskog učenja, od kojih su mnoge još postojale kada je u septembru 1939. godine zavladao mrak, pojavile su se u Poljskoj i Ukrajini. Početkom sedamnaestog veka polovina od 3,5 miliona svetske populacije Jevreja živela je u Poljskoj i Ukrajini.

Jevreji su zavoleli poljsko i ukrajinsko fizičko okruženje pa su u devetnaestom veku (ako ne i mnogo ranije) pisali poeziju hvaleći sela, šume i podneblje istočne Evrope. Uspon velikih jevrejskih zajednica u slovenskoj Evropi, značajnih zbog svog preduzetništva i tradicionalnog obrazovanja, kao i inovatorskog religijskog i književnog izražavanja, bio je neposredna posledica "crne smrti".

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Krvave optužnice i progoni

black death
Kuga se sporije širila padinama Alpa, pa su vesti o njenom približavanju stizale tamo mnogo pre nje. To je imalo za posledicu dve stvari. Progoni su počeli da prethode pojavi bolesti, pa je bilo vremena za sudske procese, a sudovi su davali zvanično i moralno opravdanje svirepostima, pomažući u pariranju buli pape Klimenta, koja je branila ubijanje Jevreja bez sudske presude. Švajcarski grad Cirih je proterao svoje Jevreje u septembru 1348. godine, godinu dana pre nego što je kuga stvarno stigla u grad.

U Šilijonu, kraj Ženeve, napad na Jevreje se desio četiri meseca pre nego što je kuga stigla. Upravo tada su uneta kritična poboljšanja u priču da su Jevreji otrovali zalihe vode. Otrov sipan u bunare bio je navodno napravljen od kože baziliska (vrsta mitske zmije), ili od paukova, guštera i žaba, ili od srca hrišćana i delića hostije (pričesni kolačić).

Na Jom Kipur, 15. septembra 1348. godine, dva Jevrejina - Valavinji, lekar iz Tonona (blizu banje Evijan iz koje potiče današnja mineralna voda), i Mamzon iz Vilneva (kraj Montrea, današnjeg skijaškog centra) - bili su mučeni do priznanja. Tri nedelje kasnije su Belijeta i njen sin Ake bili mučeni, postupkom koji je ponovljen deset dana kasnije, dok sud nije konačno dobio potpunu listu optužbi protiv porodica i njihovih srodnika po veri.

Zatim je usledilo priznanje Ažimea da je on već obavio trovanja po nalogu rabina kabaliste. Do novembra su krvave optužnice i progoni zahvatili gornju Rajnu, šireći se Nemačkom. Štutgart i Augzburg su bili među prvim zahvaćenim gradovima.

Do decembra su ubistva počela da poprimaju sve zlokobnije karakteristike. Sve više Jevreja je oduzimalo sebi život radije nego da čeka svoje ubice. U Eslingenu su se u decembru zatvorili u svoju sinagogu i izvršili masovno samoubistvo podmetanjem požara.

U Spejeru je stanovništvo otkrilo nov način da se reše tela svojih žrtava, koje su zatvarali u vinsku burad i puštali ih niz reku Rajnu. "Narod Spejera", zapisao je hroničar, "strahujući da će tela zagaditi vazduh ležeći po ulicama čak i ako bi ih spalili, zatvarali su ih u praznu vinsku burad i bacali ih u Rajnu". Možemo se upitati kako su oni mogli biti sigurni da leševi nemaju otrov, skriven oko svojih tela, kojim bi zarazili vodu.

U švajcarskom gradu Bazelu reka je bila pozornica druge tragedije. Gradsko veće je izvršilo častan pokušaj da protera neke ugledne ljude zbog njihove svireposti prema gradskim Jevrejima. To je uvećalo bes stanovništva, koje je prisililo veće da opozove progon i protere Jevreje, kojima je uskraćena svaka mogućnost za povratak u roku od dve stotine godina. Da bi se zadovoljilo raspoloženje naroda, izvesni begunci su bili opkoljeni i zatočeni, dok za njih nije bila sagrađena posebna kuća na jednom ostrvu na Rajni. Tamo su bili spaljeni, 9. januara 1349. godine.

U Strazburu su na dan Sv. Valentina, u subotu, bili spaljeni Jevreji. Prema savremenom hroničaru, "oni su bili odvedeni do njihovog groblja, u kuću spremljenu za njihovo spaljivanje, a tokom puta su bili svučeni skoro goli od rulje koja im je pokidala odeću i pronašla mnogo novca koji je bio skriven" (poređenje s nacističkim Holokaustom se nameće). Prema najverodostojnijoj proceni, u Strazburu je, od 1.884 Jevreja, 900 bilo spaljeno, a ostali su prognani iz grada.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Jevreji priznali pod mukama

black death
Tridesetog oktobra 1348. godine, u Šatelu kraj Ženeve, tada delu grofovije Savoja, izvesni Jevrejin po imenu Ažime, pošto je dvaput bio "stavljen malo na muke", kako je bilo dozvoljeno prema kontinentalnom rimskom pravu, dao je sledeće priznanje u zvaničnom sudskom postupku pred skupom sudija:
"Za početak da navedemo da je jasno da je u Lent upravo dospeo Pultas Klezi iz Ranca (jevrejski trgovac) koji je poslao baš ovog Jevrejina, Ažimea, u Veneciju da kupi svilu i druge stvari za njega. Kada je to saznao rabin Pejre, Jevrejin iz Šamberija koji je tumačio njihove zakone, on je poslao po Ažimea, a kada je ovaj došao pred njega rekao je: 'Obavešteni smo da idete u Veneciju da kupite svilu i drugu robu. Evo dajem vam mali paket veličine pola pedlja (11 cm) koji sadrži pripremljen otrov u tankoj, šivenoj kožnoj kesi. Sipajte ga u bunare, cisterne i izvore oko Venecije i drugih mesta u koja idete, da biste otrovali ljude koji uzimaju vodu iz pomenutih izvora koje ćete vi zatrovati, naime, izvora u koje će otrov biti sasut.'

"Ažime je uzeo taj paket pun otrova i poneo ga je sa sobom u Veneciju, a kada je tamo stigao razmutio je i bacio deo njega u bunar ili cisternu sveže vode koja se nalazila blizu Nemačke kuće, da bi otrovao ljude koji su koristili vodu iz te cisterne. A on kaže da je to jedina cisterna slatke vode u gradu. On uz to navodi da mu je već pomenuti rabin Pejre obećao da će mu dati šta god zatraži za svoj trud u tom poslu. Po vlastitoj želji, Ažime je dalje priznao da je, pošto je to obavio, odmah grad napustio da ga ne bi uhvatili građani ili drugi, pa je sam otišao u Kalabriju i Apuliju i sipao gore pomenuti otrov u više bunara u ulicama Balea.

"Priznao je dalje da je nešto tog otrova sipao u javni izvor u gradu Tuluzu i u bunare koji su blizu Sredozemnog mora. Upitan da li je u vreme kada je sipao otrov i zatrovao bunare, kako je gore pomenuto, iko od ljudi umro, rekao je da nije znao pouzdano jer je svako od gore pomenutih mesta napustio u žurbi."

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Blue Planet

Ljudi su bili u Europi ranije i imali su kulturne interakcije s neandertalcima, otkrivaju novi nalazi fosila u Bugarskoj

alat
© Tsenka Tsanova, MPI-EVA Leipzig
Kameni artefakti pronađeni u špilji Bacho Kiro: 1-3, 5-7 oštrice i fragmenti; 4 zrnca pješčenjaka; 8 najduža kompletna oštrica
U bugarskoj pećini Bačo Kiro, arheolozi su otkrili najstarije ostatke modernog čoveka na evropskom kontinentu, objavljeno je u časopisima "Nejčer" i "Nejčer Ekolodži i Evolušn".

Prema naučnom radu objavljenom u časopisima "Nejčer" i "Nejčer Ekolodži i Evolušn", predstavnici homosapijensa došli su u Evropu, gde su do tog vremena živeli nenadertalci, pre 45 hiljada godina. Na granici srednjeg i gornjeg paleolita, oni su, tokom nekoliko hiljada godina, u potpunosti zamenili neandertalce.

Međutim, tačno vreme tog događaja ostalo je nepoznato, a ostaci koji se odnose na takozvani rani gornji paleolit, praktično nisu postojali.

​Ostaci stari preko 45 hiljada godina

U pećini Bačo Kiro u Bugarskoj, 70-ih godina prošlog veka, pronađeni su paleolitski fosili iz najranijeg gornjeg paleolita, da bi potom ti ostaci bili izgubljeni. Tokom 2015. godine ponovo su počela iskopavanja, koja su i dovela do otkrivanja najstarijih ostataka modernih ljudi na evropskom kontinentu.

Naučnici su, faktički, pronašli mnogo fragmenata kostiju, na osnovu kojih nije bilo moguće utvrditi kojoj vrsti pripadaju i jedan kutnjak, koji je, po mišljenju naučnika, pripadao homosapijensu. A, onda su u pomoć naučnicima priskočile moderne metode.

Pomoću metode masene spektrometrije, istraživači su analizirali proteinske sekvence koštanih fragmenata i utvrdili da pripadaju homosapijensu.

"Većina pleistocenskih kostiju je toliko fragmentisana da je golim okom nemoguće utvrditi kojoj vrsti je pripadala. Ali, zahvaljujući masenoj spektrometriji proteina, moguće je brzo identifikovanje tih koštanih fragmenata, objašnjava Frido Velker, jedan od učesnika istraživanja i stručnjak za ljudsku evoluciju sa Instituta "Maks Plank".

Pomoću kombinacije metoda koji uključuju radio-ugljenično datiranje i sekvenciranje mitohondrijskog DNK materijala, istraživači su utvrdili da su ostaci homosapijensa, koji su naseljavali pećinu, stari između 45.820 i 43.650 godina.

Neandertalci od homosapijensa usvojili veštine i tehnologije

Pored ljudskih ostataka, arheolozi su pronašli i veliku količinu kamenog oruđa, kao i artefakata od kostiju 23 različite vrste životinja, uključujući figurice, poput priveska od zuba pećinskih medveda, koji oblikom podsećaju na ukrase, otkrivene u mnogo kasnijim neandertalskim staništima na jugu današnje Francuske. Na osnovu toga, naučnici zaključuju da su neandertalci od pridošlih pripadnika homosapijensa usvojili veštine i tehnologije.

Prema mišljenju još jednog učesnika u istraživanju, Cenke Canove, homosapijens, koji najverovatnije, potiče iz jugozapadne Azije, u gornjem paleolitu brzo se naselio od Bugarske do Mongolije i uticao na arhaične populacije neandertalaca i denisovaca, da bi ih na kraju potpuno zamenio.

Komentar: Ovi nalazi pružaju dodatnu potporu ideji da su se ljudi i neandertalci radikalno razlikovali - čak i ako se nekolicina križala - jer se pokazalo da su tokom najmanje 200 000 godina neandertalci i dalje koristili gotovo isti set alata, međutim kad su ljudi stigli na na sceni nalazimo dokaze o sve većoj domišljatosti s alatima, izvrsnim pećinskim slikama, a čini se da neandertalci prije svog dolaska možda nikada nisu razmišljali o nakitu:
Zlatno doba, psihopatija i šesto izumiranje
Prethodno nepoznata vrsta "proto-hominina" sugerira da je predak ljudi evoluirao u Europi, a ne u Africi


Biohazard

Crna smrt: Prvo velmože platile ceh

black death
Devedeset odsto engleskog bogatstva je 1340. godine ležalo u zemlji. Od toga su možda 40 odsto posedovali kralj i kraljevska porodica i visoko plemstvo koje je obično nosilo titule vojvode, erla, barona ili, naprosto, "lorda". Još 30 odsto zemlje držali su crkveni zvaničnici i korporacije. Preostalih 30 procenata zemlje posedovali su pripadnici seoske gornje srednje klase, koji su u petnaestom veku nazivani velmožama. Najviše dva procenta je bilo u rukama slobodnih seljaka, koji su kasnije prozvani slobodnjacima.

U Engleskoj je pre "crne smrti" bilo verovatno oko pola miliona ljudi u srednjem staležu (velmoža), uključujući žene i decu, ali je oko 1400. godine on spao na polovinu tog broja. Niže velmože su ponekad nazivane štitonošama, što je bio zastareli vojnički izraz. Blizu polovine gornjeg srednjeg staleža je nazivano "vitezovima", što je još jedan zastareli vojni termin. Naslov viteza je nosio (kao danas) najstariji muškarac u porodici i oslovljavan je sa ser, dok je njegova supruga nosila počasnu titulu lejdi. Ali priličan broj imućnih porodica velmoža izbegavao je zvanično uvođenje u viteštvo zato što je "rukopoloženje u viteza" moglo uvećati vojne i poreske obaveze i znatno opteretiti porodični budžet izdacima za organizovanje zabava i pružanje gostoprimstva.

Preko procesa ženidbe, rođenja, smrti i nasleđa, "crna smrt" se obrušila kao tornado brišući sve po kraju. Ona je dovela do mnogo većeg nivoa smrtnosti nego inače među velmožama, pa su mnoge ugledne porodice najednom bile uzdrmane i njihova bezbednost ugrožena, njihovo bogatstvo i društveni status podriveni. Poželjne posede, koji su stvarani generacijama, najednom bi progutala neka druga porodica, u dalekom srodstvu, a časno ime porodice gubitnika bilo bi izbrisano iz društva i istorije.

Postojale su dve vrste ljudi koje su naročito imale koristi od svađa do kojih je dovela "crna smrt" i sudskih sporova koji su iz toga proizašli. Prvi su bili "obični advokati" (nazvani tako da bi se razlikovali od građanskih - rimskih - koji su obavljali svoj posao u crkvenim sudovima).

Obični advokati su diplomirali u sudskim gostionicama, kako su se zvale četiri internatske škole sa advokatskim udruženjima, smeštenim u Vestminsteru u Londonu (one su i danas tamo). Oni su sticali novac štiteći, šireći i braneći velmoške posede. Njih zapravo nije bilo dovoljno, pa su njihovi honorari bili veliki, ali nijedna velmoška porodica nije mogla dugo izdržati bez njihovih usluga.

Druge osobe koje su imale koristi od kuge, pored advokata, bile su velmoške žene. Običajno pravo je sadržalo postupak za zaštitu udovica, delom zato što su se velmoški veleposednici više puta ženili ženama koje su pri porođaju umirale kao muve i često skončavale pre navršene tridesete godine.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Princeza nestala u plamenu

black death
Kralj je 25. oktobra 1348. odredio severnjačkog crkvenog prvaka, biskupa od Karlajla, da ode u opasni, kugom poharani Bordo i dopremi telo mlade princeze u London radi sahrane. Biskupu je velikodušno dodeljeno pet maraka na dan (oko dve hiljade dolara u današnjim parama) na ime putnih troškova. Edvard III je, bez sumnje, preplatio vrlog biskupa zbog postojećih zdravstvenih rizika.

Verovatno je Karlajl otišao u Bordo, ali nije mogao da vrati Džoanino telo zato što je pretvoreno u anonimni pepeo u opštem požaru koji je progutao lučki deo grada.

U Bordou je područje luke bilo tako gadno zahvaćeno kugom (sve živo je skapalo od te strašne morije, kako je primetio savremeni francuski hroničar) da je gradonačelnik Rejmond od Biskela odlučio da spali luku, u nadi da će tako sprečiti širenje epidemije. Plamenovi i dim što su se dizali iz zapaljene luke mogli su se videti miljama daleko.

Ali se vatra u luci otrgla kontroli i uništila neka vredna zdanja, prilično udaljena od lučke zone. Požar je progutao i kraljevski dvorac u zalivu i, po svoj prilici, sa njim i Džoanine zemne ostatke.

Princezina smrt je u dom kraljevske porodice u Engleskoj unela ozbiljnost pretnje kakvu predstavlja kuga. Seljaci što umiru u vlastelinskim selima, masovne grobnice u Londonu i drugim gradovima - ti događaji su uneli pometnju u porodicu i dvor Plantageneta.

Dvor je srazmerno lako umakao kugi iz 1349. godine. Kralj je sa svojim najstarijim sinom, Crnim Princem, proveo letnje mesece u kraljevskim dvorcima na jugozapadu Engleske, daleko od najnastanjenijih predela i u području zemlje gde je smrtnost već prelazila svoj vrhunac. Ali mada je većina bliskih pratilaca kraljevske porodice bila pošteđena, pravim čudom, na kraljevsku porodicu i dvor je morala emotivno uticati masovna smrtnost.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Ceo Bordo veliko groblje

black death
Bordo na obali ušća Žironde, na zapadnoj obali Francuske, bio je jedan od najvećih lučkih gradova u srednjem veku, deo teritorije, zvane Gaskonja, koju je posedovala engleska kraljevska porodica.

Avgusta 1348. godine Bordo je, uz veliku trijumfalnu pompu, posetila ćerka engleskog kralja, koja je bila na putu za Španiju gde je trebalo da se uda za naslednika kastiljanske krune, najveće iberijske kraljevine.

Ona je bila devojka od najboljeg roda, evropska princeza, sa svim što su taj status i imidž značili u društvu sveta iz četrnaestog veka. Bila je produkt prevlasti bele rase koja će krajem petnaestog veka grunuti preko mora, najpre u Afriku, zatim u istočnu Aziju i obe Amerike gde će preneti evropsku civilizaciju i sve što je ona podrazumevala pod pojmovima moći, eksploatacije, učenosti, bogatstva i bede drugim granama čovečanstva.

Zapadna Evropa je leta gospodnjeg 1340. godine bila politički pluralističko društvo - odnosno, vlast je sprovodio, zakone primenjivao i porez sakupljao zapravo krpež seoskih i gradskih vlastodržaca. Ali je svako od njih veoma uvažavao i slavio kraljeve i njihove kraljevske porodice.

Neki kraljevi su stekli veći ugled u narodu i to su upotrebili u svoju korist, unajmljujući sveštenike i pravnike da izgrade impresivnu centralizovanu birokratiju, uglavnom radi poboljšanja mehanizama ubiranja poreza.

Sa dugog pristaništa grada Bordoa, brodovi su obično kretali u Englesku noseći burad crnog vina iz vinograda koji su u dvanaestom veku pripadali čuvenoj vojvotkinji Eleonori Akvitanskoj.

Bio je to veličanstven prizor, početkom avgusta 1348, kada su četiri engleska broda s razvijenim jedrima i lepršavim zastavama uplovili u ušće Žironde i pristali u luci grada Bordoa. Vodeći brod je prevozio princezu Džoanu, kći kralja Edvarda III.

Sada kada se činilo da je Francuska stigla do ivice da bude progutana kao posed strašnih i upornih Plantageneta, Edvard je gledao još dalje, put bogatih gradova i plodnih polja Andaluzije. On će udati svoju petnaestogodišnju ćerku Džoanu za prestolonaslednika Kastilje, pa će možda loza Plantagenetovih preovladati u Španiji kao u Engleskoj, Velsu i Francuskoj.

Edvard III je, zapravo, bio pohlepan sadistički razbojnik koji je smerao da osvoji veći deo zapadne Evrope, od Flandrije (koja se danas zove Belgija) do Gibraltarskog moreuza na samom kraju juga Španije.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Bonapartin strah od kupanja

black death
Nauka nam je danas rekla mnogo više o toj kugi od pre šest stotina godina nego što su ljudi, koji su tada živeli, znali i sami. Ona nije odgovorila na svako pitanje, ali je iskopala iznenađujuće osobenosti.

Na primer, istraživački tim doktora na Odeljenju za infektivne bolesti u Sent Džozef bolnici i medicinskom centru, u Patersonu, država Nju Džerzi, objavili su 1997. godine izveštaj:

"Kuga je infekcija izazvana jerzinijom pestis koju prenose životinje... Životinje prenosioci obuhvataju glodare, zečeve i povremeno krupnije životinje. Mačke su obolevale i prenosile bolest na čoveka... Bolest na čoveka uglavnom prenosi ujed buve. Širenje bolesti s čoveka na čoveka nije bilo poznato sve do izbijanja kuge i plućne kuge u Indiji, 1994. godine".

Najvažnije je da kugu, ukoliko se dovoljno rano otkrije, današnja nauka može da leči. Već niz godina govorio sam svojim studentima na Njujorškom univerzitetu da bi, ako se tuširaju u fakultetskoj gimnastičkoj dvorani, a iz susedne kabine izađe osoba sa modrim otocima ispod pazuha i na preponama (zloglasne kužne guke), trebalo odmah da se obuku i odu. A ako pored tako nagrđenog studenta protrči i neki pacov, neka ne gube vreme na odevanje. Neka omotaju peškir oko tela i strugnu kroz najbliži izlaz. Kao i mnoge druge stvari koje sam govorio u učionici i to je izazivalo grohotan smeh; nisu mi poverovali. A ja sam bio ozbiljan.

Izgledi da danas u SAD umrete od bubonske kuge manji su nego da poginete u avionskoj nesreći. Ima uz to i dobrih vesti: "crna smrt" je, takođe, mogla da vas zaštiti od sadašnje ejds pokore.

Srednjovekovni doktori nisu znali za bacilne parazite koje glodari nose na leđima. Smatralo se da se oni prenose kroz vazduh - kao kužno isparenje - s osobe na osobu. To je teralo zdrave ljude da beže iz gradova u izolovana seoska utočišta, čemu je pribegavala većina članova engleske kraljevske porodice onako kako je to za Firencu opisao Bokačo u svom Dekameronu. Savremena medicina veruje da se kuga može prenositi putem pljuvačke sa bolesne osobe na zdravu, u stadijumu pneumonije, tako da srednjovekovni lekari nisu sasvim grešili. Glodari su, međutim, nesumnjivo najbitniji za ovaj problem.

Imućni građani su bežali u seoska skloništa, ali su nadbiskupi, velmože i bogati trgovci takođe stradali od kuge: bila je to demokratska bolest.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Biohazard

Crna smrt: Narodi zbrisani u talasima

black death
Crna smrt iz 1348-1349. bila je najveća biomedicinska katastrofa u evropskoj, a možda i u svetskoj istoriji. Njeno značenje je odmah sagledao mudri arapski istoričar Ibn Kaldun, koji je nekoliko godina posle toga napisao: "Civilizaciju je i na Istoku i na Zapadu pohodila razorna kuga koja je opustošila nacije i učinila da mnogi narodi nestanu. Ona je progutala mnoga dobra civilizacijska dostignuća i pomela ih iz čitavog nastanjenog sveta".

Barem trećina ukupne zapadnoevropske populacije pomrla je u onome što su savremenici zvali "okuženje" (izraz "crna smrt" skovan je tek posle 1800. godine). To je značilo da je negde oko dvadeset miliona ljudi umrlo od 1347. do 1350. godine. Epidemija takozvane španske groznice iz 1918. godine ubila je možda pedeset miliona ljudi širom sveta, ali je stopa smrtnosti u odnosu na ukupnu populaciju bila, sasvim razumljivo, relativno mala u poređenju s učinkom "crne smrti" - između 30 i 50 procenata evropske populacije.

Veliko pustošenje nije nijednu zemlju teže pogodilo od Engleske 1348-1349. godine. Postojala su uz to barem tri talasa "crne smrti" koja su se obrušila na Englesku tokom veka posle 1350, mada ni slučajno tako silovita kao kataklizma s kraja četrdesetih godina, čija silina je bila jedinstvena u ljudskoj istoriji.

"Crna smrt" je dovela do demografskog sunovrata, a povratak je bio spor i veoma dug. Kada je engleska populacija krajem sedamnaestog veka počela značajnije da se oporavlja, usledio je još jedan i konačni nalet strašne epidemije kuge, 1665. godine, kako je to slikovito prikazao tadašnji hroničar, Denijel Defo (autor Robinzona Krusoa), u svojoj knjizi "Dnevnik iz godine kuge" (1722).

Nivo engleske i velške populacije dosegnut 1300. godine, od blizu šest miliona ljudi, ponovo je dostignut tek sredinom osamnaestog veka!

Medicina četrnaestog veka mogla je da amputira udove i normalno da spaljuje rane na delotvoran način. Ona je imala dragoceno znanje o travarskim lekovima za glavobolju, slabije želudačne bolove, menstrualne grčeve i druge marginalne bolesti. Ali bila je nemoćna da se suoči s nekom epidemijom.

Uprkos nesposobnosti srednjovekovne medicinske profesije da pouzdano opiše simptome i tok "crne smrti", istoričari medicine i društva su bili u stanju da odrede da je ona obuhvatala barem bubonsku kugu, istu onu pandemiju koja je poharala Istočno rimsko ili Vizantijsko carstvo u šestom veku n. e. i zahvatila čitav Mediteran u trećem veku ili čak i ranije.

Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.


Footprints

Otisci stopala u Africi omogućavaju procijeniti prethodno ponašanje ljudi

otisci stopa tanzanija
© CYNTHIA LIUTKUS-PIERCE
Područje otisaka Engare Sero. Erupcija Oldoinyo L'engai, vulkana u pozadini, proizvela je pepeo u kojem su sačuvani otisci stopala
U Africi je otkriveno više od 400 otisaka stopala ljudi u vulkanskim sedimentima, pogled na društveni život drevnih istočnoafričkih lovaca-sakupljača.

Prije više tisuća godina ljudi su prolazili Tanzanijom i ostavili tragove koji nam pružaju priliku zaviriti u svijet kasnog pleistocena.

Ti su otisci pronađeni u Tanzaniji u blizini sela Engare Sero i predstavljaju najveću zbirku drevnih ljudskih otisaka ikada pronađenih u Africi, piše ScienceNews .
otisak stopala tanzanija
© WILLIAM HARCOURT-SMITH
Jedan od 408 otisaka ljudi sačuvanih na Engare Sero
Ljudi su prošli kroz taj blatni sloj vulkanskih krhotina koji potiče između 5.760 i 19.000 godina. Istraživači su precizirali da bi pronađeni otisci mogli biti stari između 10.000 i 12.000 godina.

Istraživački tim analizirao je stope, njihovu veličinu, udaljenost između staza itd. Pretpostavlja se da jedna od tih zbirki stopala pripada skupini od 17 ljudi od kojih su 14 žene, dva muškarca i jedan mladić.

Jedna od pretpostavki je da su žene tražile hranu. Neke od skupina lovaca-sakupljača u Tanzaniji i dalje su uglavnom žene.

Nekoliko pronađenih otisaka pripada ljudima koji vjerojatno nisu putovali u skupinama, a znanstvenici pretpostavljaju da su to otisci dviju žena i jednog muškarca.

Tragovi nam omogućuju da naučimo puno o ponašanju ljudi koji su nekad živjeli ovdje.