Slika
© hillarydaily.comAmerika
Strateški cilj SAD je svetska hegemonija, ali pojavile su se konkurentske sile koje umanjuju američku moć. Rusija je na Bliskom istoku sprečila Ameriku da ostvari svoje hegemonističke ciljeve i SAD će, u bliskoj budućnosti, morati da igraju na politiku kompromisa.

Naleti bombardera u Siriji i Iraku i produženo vojno prisustvo u Avganistanu znaci su da Amerika ne namerava da ostvari cilj koji je Barak Obama proklamovao na početku svog prvog mandata da povuče trupe sa Bliskog istoka i iz Centralne Azije.

„Njihov cilj u vreme kada su počeli vojne intervencije bio je da obore ono što nazivaju ’otpadničkim režimima‘, a to su zapravo režimi neposlušni Vašingtonu. To je matrica koju su kasnije primenili u Libiji, a sada pokušavaju i u Siriji, da bi krajnji cilj bio promena režima u Teheranu. Promena iranskog režima značila bi da on, kao poslednja regionalna sila na Bliskom istoku, pada, i da ceo Bliski istok dolazi pod hegemoniju SAD. To jeste krajnji cilj SAD u tom regionu“, kaže saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Vladimir Trapara.

Međutim, za razliku od prve decenije 21. veka, američka moć je relativno opala u odnosu na druge sile koje su sada spremnije i sposobnije da žešće brane svoje interese, objašnjava on. Na Bliskom istoku to su Iran i Rusija.

„Dok su Avganistan i Irak Amerikanci uspeli vrlo lako i brzo da pokore, vidimo da sa Sirijom ne ide baš tako. Ne usuđuju se da krenu u žešću intervenciju, a sa Iranom su prinuđeni čak da naprave kompromis u vidu nuklearnog sporazuma. Razlika je u tome što su sada i druge sile spremne i sposobne da se brane“, kaže Trapara.

Svojom sposobnošću i spremnošću da se brane, druge sile su poremetile američke interese na Bliskom istoku, kaže Trapara.

„Amerikanci su se nadali da neće naići na dovoljno veliki otpor, međutim otpor postoji. Kao što vidimo, Rusija pruža otpor i u Siriji, koja je relativno daleko od njene teritorije, a kamoli u Ukrajini, za koju je mnogo zainteresovanija“, kaže on.

Amerika će, u krajnjem ishodu, morati da prihvati da ne može da ostvari svoj cilj — hegemoniju na Bliskom istoku i pre ili kasnije će morati da dođe do sporazuma.


Komentar: Ili će psihopati na vlasti izabrati neku drugu opciju?
Svatko tko istražuje i razumije prirodu tih "elita" o kojima govorim, zna da to nije tip ljudi koji jednostavno prihvaća poraz, čak i kad im je ispred nosa. Oni su poput vrlo narcisoidnog šahista koji, vidjevši da mu slijedi šah-mat, izabire baciti sve figure s ploče (i možda zapaliti ploču... i dvoranu) radije nego podnijeti sramotu poraza. Tada se može reći, "vidiš, ti nisi pobijedio, moramo početi iznova". Analogija sa šahom je prikladna, s obzirom da je jedan od glavnih eksponenata Mackinerovih teorija o euroazijskoj strategiji Zbigniew Brzezinski, autor knjige The Grand Chessbord (Velika šahovska ploča, op. prev.) u kojoj je napisao:
"Imperativ je da se ne pojavi nikakav euroazijski izazivač, sposoban dominirati Euroazijom i time također izazivati Ameriku."
S američkim dugom koji trenutno premašuje 104% BDP-a (i dalje raste) i sa SAD-om koje nisu sposobne ili nisu voljne smanjiti taj dug ili povećati BDP, SAD su praktički kreditno nesposobne, "propala država" po svemu osim po imenu. Jedina stvar koja spriječava njihov ekonomski kolaps je, za sada, ovisnost toliko puno drugih država o tome da SAD ne propadne. Moguće je da će, suočena s gotovo sigurnim krajem svoje vladavine kao gospodarima svijeta, zapadnjačka psiho-elita odabrati "financijsku nuklearnu opciju" za "stvaranje Enrona" i kolaps američkog dolara u zadnjem, suludom i uzaludnom naporu izbjegavanja poraza rušenjem cijele kule od karata... tako da mogu "ponovo graditi" ispočetka?

Kao što moj početni navod kaže: "Ono što tama ne može posjedovati, nastoji uništiti."

„Trenutno oni to ne pokušavaju. Oni su kao ranjeni lav koji baš onda nastavlja da napada i da grize, ali to samo može da odloži ono što je neminovno“, ocenjuje Trapara.

Iako je najavljeno povlačenje američke armije iz Avganistana, tamo je ostalo nekoliko hiljada vojnika kojima je produžen mandat dok se stanje u toj zemlji ne stabilizuje. Međutim, najverovatnije je da će se Avganistan pre ili kasnije vratiti na neki oblik upravljanja gde u vlasti učestvuju talibani, objašnjava Trapara i dodaje da će Irak i Sirija u dužem periodu ostati podeljeni.

Cilj američke politike je svetska hegemonija i uspostavljanje novog svetskog poretka zasnovanog na vrednostima koje Amerika vidi kao univerzalne i prihvatljive za ceo svet. Bliski istok je jedan od najbitnijih regiona, geopolitički jedan od najznačajnijih stepenika ka ovladavanju svetom i zato Amerikanci posmatraju taj region kao svoj vitalni interes, zaključuje Trapara.