imigrantes immigrants europe africa
© REUTERS
Francuska ili Italija već dugo su ostvarenje sna za siromašne stanovnika Magreba, ali najnoviji talas migranata, koji prolazi i kroz Srbiju i širi se na veliki deo Evrope, pokrenut je sa celog Bliskog istoka i toliko je masovan da se tu više ne može govoriti o ekonomskim imigrantima u potrazi za boljim uslovima života. To je seoba naroda koja se može razumeti samo ako se vratimo nekoliko godina unazad i podsetimo na političke zemljotrese koji su ugrozili fizičku egzistenciju ljudi širom severa Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka.

Talas unesrećenih, koji hitaju da pređu severnu srpsku granicu pre nego što nikne mađarski zid, posredno je krenuo nizom ustanaka koji su se od 2010. proširili arapskim svetom i u pojedinim slučajevima prerasli u krvave građanske ratove, a Siriju i Libiju pretvorili u neuspešne države. Uzrok džinovskog talasa izbeglica - jer, ljudi koji beže od rata nisu ekonomski imigranti već izbeglice - nalazi se i u još daljoj prošlosti, odnosno američkim invazijama na Kabul (2001) i Bagdad (2003).


Komentar: Imperijalni nacrti


Prema podacima koje je juče objavio Rojters, u EU je od početka godine ušlo 340.000 izbeglica. U istom periodu kroz Srbiju je prošlo njih 90.000, a najveći došao je upravo iz zemalja u ratu: Sirije (57 odsto), Avganistana (23 odsto) i Iraka (7 odsto). Američka vojska je pre 14 godina s vlasti svrgla talibane, ali ih nikada nije pobedila. Njihovi gotovo svakodnevni napadi na civile i snage reda - avganistanska su svakodnevica. Sklanjanje Sadama Huseina trebalo je da, kako je govorio predsednik SAD Džordž Buš, Iraku donese mir, blagostanje i demokratiju, ali je donelo rat, osvete i podele. Posle vladavine sunitske manjine za vreme Sadama, većinski šiiti su preuzeli vlast, potčinjavajući sunite i Kurde. Radikalizovani Sadamovi podržavaoci, suniti, različite terorističke grupe svakodnevno su izvodile napade ubijajući građane Iraka da bi tragedija kulminirala sa prošlogodišnjim usponom Islamske države (ID). Militantna vehabijska grupa osvojila je ogromne delove zemlje na kojima je proglasili kalifat i šerijatsko pravo, proterujući i ubijajući Jazide, Kurde i šiite. Bagdad nema kontrolu ni nad sunitskim regionom pod ID, ni nad severom gde preovladavaju Kurdi.

Vlast ekstremista protegla se i na susednu Siriju u kojoj se građanska pobuna protiv autokratske vlasti pretvorila u krvavi rat između snaga predsednika Bašara el Asada i radikalnih islamističkih pokreta koji nemaju ništa zajedničko sa demonstrantima koji su 2011. tražili demokratiju. Za mnoge Sirijce je nepojmljivo da žive u zemlji u kojoj pravila ponašanja pišu ID, Nusra front ili Al Kaida, a što je alternativa Asadovoj vladavini.

„Arapsko proleće”, zajednički naziv za pobune u arapskim zemljama, počelo je krajem 2010. spaljivanjem tunišanskog uličnog prodavca. Usledile su demonstracije koje su oterale s vlasti predsednika Tunisa, ali koje su i prizvale nicanje militantnih islamističkih pokreta koji napadom na strane turiste ugrožavaju nacionalnu ekonomiju. U junu su pobili 38 ljudi na plaži u Susu, dok su u martovskom napadu na prestonički muzej Bardo usmrtili 20 osoba.

Tako se „arapsko proleće”, koje je hvaljeno kao narodni ustanak protiv despotske vladavine, premetnulo u opštu nesigurnost. Oteran je i predsednik Jemena, da bi ta zemlja danas bila pocepana između sunita i šiita i posrednog rata Saudijske Arabije i Irana. Otišao je i dugogodišnji egipatski šef države Hosni Mubarak, ali posle njega nisu došli sekularisti, već Muslimanska braća, pa ni oni nisu dugo trajali - posle državnog udara na vlast dolazi Abdel Fatah el Sisi. Progonom novinara, aktivista i neistomišljenika samo je produžio političku i ekonomsku nestabilnost i ohrabrio uspon ID na Sinaju.


Komentar: Ne bi se mogli složiti da je Sisi produžio ekonomsku nestabilnost u Egiptu. Sasvim suprotno, Egipat se za sada kreće u dobrom pravcu pod vođstvom Sisija. Čini se da je on svojom čvrstom vladavinom upravo uspostavio neophodnu stabilnost u Egiptu koji je takođe vrlo lako mogao da sklizne u haos, poput Libije i Sirije.

Slika „arapskog proleća” koju je najteže izbaciti iz sećanja prizor je višedecenijskog neprikosnovenog vladara Libije Muamera el Gadafija koji završava na ulici, gde ga je ščepala i linčovala rulja militanata 2011. SAD i pojedine evropske zemlje bombardovale su njegove položaje i pomagale libijskim pobunjenicima, ali se ispostavilo da je Gadafijeva čvrsta ruka još bila i nežna u poređenju sa onim što je usledilo. Libija suštinski više ne postoji, nema nikakve sigurnosti od islamista i različitih frakcija koje su među sobom podelile zemlju i resurse.


Komentar: Da, ta Gadafijeva čvrsta ruka je omogućavala građanima Libije ono što su druge zemlje u okruženju mogle samo da sanjaju.

„Arapsko proleće” je u početku odisalo sekularnim duhom građana koji su želeli malo više slobode, ali se svuda pretvorilo u neizvesnost, sukobe i uspon islamista. Prekinut je dotadašnji način života koji je, uprkos autokratskoj vladavini, jamčio kakvu-takvu sigurnost, ekonomiju i suživot šiita i sunita. Ustanci su otvorili Pandorinu kutiju čije posledice više niko nije mogao da kontroliše, a koje se ogledaju i u panici kada se čamcima prelazi Sredozemlje na putu za Lampeduzu.

SAD su se uključile u sirijski građanski sukob. Bombarduju snage ID i naoružavaju antiasadovske grupe za koje smatraju da su umerene. U „magli rata” teško je razlučiti da li će ti militanti biti isto tako umereni kao i pobunjenici kojima je Vašington pomagao u Libiji, a koji su ubili američkog ambasadora. Još se umešala i Turska, navodno zbog napada na ID, a u stvari zbog gađanja ojačalih kurdskih snaga. Ni posle četiri godina rata Sirijci mu ne naziru kraj.