© Pool / Agencies
Ponovo kreće predstava Nikolaja Patruševa (bivši direktor ruskog FSB i aktuelni sekretar Saveta bezbednosti Rusije, prim. prev) i Janga Điečija (bivši ministar spoljnih poslova NR Kine i aktuelni direktor Centralne komisije za spoljne poslove, prim. prev). Ovo su dva igrača koja upravljaju nastajućom geopolitičkom antantom u ime svojih šefova - Vladimira Putina i Sija Đinpinga.
Prošle nedelje, Jang Đieči - direktor Kancelarije Komisije za spoljne poslove pri Centralnom komitetu Komunističke partije Kine - posetio je sekretara ruskog Saveta bezbednosti, Nikolaja Patruševa, u Moskvi. To se dogodilo u okviru 16. runde strateških bezbednosnih konsultacija Kine i Rusije. Interesantno je što se sastanak Jang-Patrušev dogodio između susreta Blinkena i Lavrova na marginama samita Arktičkog saveta u Rejkjaviku i predstojećeg samita Putina i Bajdena u Ženevi, zakazanog za 16. jun (verovatno u hotelu Interkontinental, u kojem su se i Regan i Gorbačov sastali 1985. godine).
Zapadna "žvaka" koja prethodi sastanku Putina i Bajdena glasi da bi on mogao da donese neku vrstu reseta ka "predvidljivosti" i "stabilnosti" u sada ekstra-turbulentnim odnosima SAD i Rusije.
To su puke maštarije. Putin, Patrušev i Lavrov ne gaje nikakve iluzije. Naročito kada se ima u vidu da je na samitu G7 u Londonu, početkom maja, zapadni fokus bio na "malignim aktivnostima" Rusije i "siledžijskoj ekonomskoj politici" Kine.
Ruski i kineski analitičari se, u svojim neformalnim konsultacijama, slažu da će Ženeva biti još jedan primer dobre stare kisindžerovske metode "zavadi pa vladaj", kombinovane sa par zavodljivih taktika namenjenih udaljavanju Moskve od Pekinga - sve zajedno pokušaj da se kupi nešto vremena i ispitaju slabe tačke za postavljanje geopolitičkih zamki. Stari lisci poput Janga i Patruševa i više su nego svesni igre koja se vodi.
Ono što je naročito važno jeste da su Jang i Patrušev utabali stazu za predstojeću Putinovu posetu Siju u Pekingu - koja će se dogoditi nedugo nakon sastanka sa Bajdenom u Ženevi. Cilj ove posete je dalja geopolitička koordinacija i ovaj put naglašenog "sveobuhvatnog strateškog partnerstva", što je uzajamno prepoznatljiva terminologija. Ova poseta bi mogla da se dogodi prvog jula, na stotu godišnjicu KP Kine, ili 16. jula, što je 20. godišnjica Sporazuma o prijateljstvu Kine i Rusije.
Prema tome, Putin-Bajden je predjelo, a Putin-Si je glavno jelo.
Čajanka Putina i Lukašenka
Osim opaske o "emotivnom izlivu" koju je ruski predsednik imao dok je verbalno obrazlagao potez svog beloruskog kolege, "čajanka" Putina i Lukašenka u Sočiju iznedrila je dodatni komad slagalice poznate kao "vanredno sletanje Rajanerovog aviona u Minsk", u kojem je glavna zvezda bloger iz Belorusije za kog se tvrdi da je svoje usluge stavljao na raspolaganje ultranacionalističkom, neonacističkom Azov bataljonu koji se borio protiv Narodnih Republika Donjecka i Luganska u ukrajinskom Donbasu tokom 2014. godine.
Lukašenko je rekao Putinu da je "doneo neka dokumenta kako bi mogao da objasni šta se dešava". Ništa vezano za sadržaj ovih dokumenata nije procurilo, ali moguće je da se radi o veoma vrućem materijalu, možda vezanom za činjenicu da je EU uvela sankcije protiv Belavija erlajnsa, iako ova avio-kompanija nema nikakve veze sa Rajaner sagom. Moguće je da će se ovo naći i na agendi razgovora Putina i Bajdena u Ženevi.
Najšira slika uvek je ona u kojoj vidimo Evroaziju protiv atlantističkog Zapada. Koliko god Vašington pritiskao Evropu i Japan da raskrste sa Kinom i Rusijom, Hladni rat 2.0 na dva simultana fronta nije naročito pametna opcija.
Racionalni igrači vide da bi u 21. veku udružena naučna, ekonomska i vojna moć strateškog partnerstva Rusije i Kine mogla potpuno da promene globalna pravila igre, naročito u poređenju sa nekadašnjom erom SSSR-a i Gvozdene zavese.
A što se tiče privlačenja Globalnog Juga i novih verzija Pokreta nesvrstanih, akcenat na međunarodnom poretku koji se drži Povelje UN i vladavine međunarodnog prava definitivno je više privlačan nego izvikani "međunarodni poredak zasnovan na pravilima", u kojem jedino hegemon postavlja pravila.
Uporedo sa odustajanjem Moskve od iluzija o novom pružanju ruke iz Vašingtona, isto se dešava i u Pekingu - posebno nakon izjava Kurta Kembela, bivšeg asistenta državnog sekretara za Istočnu Aziju i Pacifik u vreme administracije Obama-Bajden, a koji je sada na čelu indo-pacifičkih poslova u Nacionalnom savetu bezbednosti. Kembel je pravi tvorac koncepta "zaokreta ka Aziji" (eng. "pivot to Asia"), još u vreme kada je početkom 2010-ih sedeo u Stejt departmentu, iako je, kako sam pisao još tokom predizborne kampanje 2016, Hilari Klinton, kao državna sekretarka, tvrdila da je ona autor strategije preusmeravanja SAD na Aziju, što je napisala u svom eseju iz oktobra 2011.
Na okupljanju u Univerzitetu Stenford prošle nedelje, Kembel je rekao: "Period koji opisujemo kao saradnju sa Kinom je okončan ". Na kraju krajeva, "zaokret ka Aziji" nikada nije prestao i u tom smislu je vrlo jasan kontinuitet između Trampa i Bajdena. Kembel je onda krenuo da muti vodu pričama o "novom nizu strateških parametara" i potrebi da se Kini izađe na crtu, zajedno sa "saveznicima, partnerima i prijateljima". Budalaštine: sve se svodi na militarizaciju Indo-Pacifika. To je ono što je i sam Bajden ponovio tokom svog prvog obraćanja zajedničkoj sednici Kongresa, kada se pohvalio da je Siju rekao kako će SAD "zadržati jako vojno prisustvo u Indo-Pacifiku", isto onako kako to rade uz pomoć NATO-a u Evropi.
Iranski faktor
U drugom, ali paralelnom koloseku sa onim na kojem deluju Jang i Patrušev, Iran bi mogao da se nađe na ivici značajne promene. Možemo to tretirati kao deo progresivnog jačanja tzv. "Luka otpora", koji povezuje Iran, jedinice narodne mobilizacije u Iraku, Siriju, Hezbolah, Hute u Jemenu, a sada i ujedinjeniju Palestinu.
Posrednički rat protiv Sirije bio je tragični, ogromni neuspeh u svakom pogledu. Nije zamenio sekularnu Siriju gomilom džihadista (poznatih kao "umereni pobunjenici"). Nije sprečio širenje iranske sfere uticaja. Nije presekao bliskoistočnu granu Novog puta svile. Nije uništio Hezbolah.
"Asad mora da ide"? Samo sanjajte, upravo je reizabran sa 95 odsto glasova podrške, pri izlaznosti od 78 odsto.
A što se tiče predstojećih predsedničkih izbora u Iranu, zakazanih za 18. jun (svega dva dana nakon sastanka Putina i Bajdena), oni će se odigrati u vreme kada drama vaskrsavanja nuklearnog sporazuma u Beču bude došla do svog svršetka. Teheran je više puta istakao da krajnji rok za sporazum ističe danas, 31. maja. Ćorsokak je očigledan. U Beču, kroz svoja usta iz EU, Vašington se saglasio da ukine sankcije protiv iranske nafte, petrohemikalija i centralne banke, ali odbija da ih ukine protiv pojedinaca kao što su članovi Korpusa Islamske revolucionarne garde.
Istovremeno, u Teheranu se dogodilo nešto vrlo interesantno sa bivšim poslanikom Alijem Laridžanijem, inače veoma ambicioznim članom jedne istaknute porodice kog je Savet čuvara revolucije odbio da potvrdi kada je podneo kandidaturu za predsednika. Laridžani je momentalno prihvatio odluku. Kako su mi preneli insajderi iz Teherana, to se dogodilo bez trzavica jer je dobio detaljno objašnjenje nečeg mnogo većeg: nove velike igre.
Kako stvari stoje, lik koji je pripremljen da bude gotovo neizbežni pobednik 18. juna je Ebrahim Raisi - dosadašnji ministar pravde, i to vrlo blizak sa Revolucionarnom gardom. Postoji veoma velika verovatnoća da će on zatražiti od inspektora Međunarodne agencije za atomsku energiju da napuste Iran, a to znači kraj Združenog sveobuhvatnog plana akcije (eng. "Joint Comprehensive Plan of Action - JCPOA", zvanični naziv Iranskog nuklearnog sporazuma, prim. prev), što je potez koji će imati nesagledive posledice. Sa tačke gledišta Revolucionarne garde, JCPOA je već mrtav.
Dodatni činilac u svemu ovome je to što Iran trenutno trpi jaku sušu - a leto još nije ni stiglo. Električna mreža biće pod ogromnim pritiskom. Brane su prazne, pa nije moguće oslanjati se na hidroelektričnu energiju. Postoji značajno javno nezadovoljstvo usled činjenice da je Rohanijev tim osam godina sprečavao Iran da pribavi nuklearnu energiju. Jedan od prvih Raisijevih poteza moglo bi da bude naređenje za hitnu gradnju nuklearne elektrane.
Nije potreban meteorolog da bi se shvatilo u kom pravcu duva vetar tri ključne "egzistencijalne pretnje" opadajućeg hegemona - Rusije, Kine i Irana. Jasno je i da nijedna od dobrih starih metoda korišćenih za potčinjavanje vazala ne funkcioniše - makar ne kada se koriste protiv istinski suverenih sila.
Dok se sino-ruso-iranofobija rastače u magli sankcija i histerije, Jang Đieči i Nikolaj Patrušev neumorno crtaju mape postunilateralnog poretka.
Izvor Asia Times
Komentari čitatelja
na naše novosti