Dobrodošli na Sott.net
Sub, 28 Ožu 2020
Svijet za ljude koji misle

Znanost o duhu
Karta


Better Earth

Virus je razdjelnica svjetova, mijenja ljude

razdjelnik
Da ne bi ovog virusa, nikad ne bismo saznali koliko malih nacista čuči u ljudima. Eno ih na vrh čeke i broje ljude koji se sklanjaju od potresa; eno ih zovu policiju kako netko krši prisilnu izolaciju, eno ih kako zazivaju doživotne zatvorske kazne za druge; eno ih zahtijevaju otvaranje Golog Otoka. Što bi sve činili drugima, samo da im je komadić vlasti ili barem licence to kill...

U isto vrijeme, neki drugi ljudi otkrivaju nove sebe. Otkrivaju dosad nepronađenu empatiju u sebi, otkrivaju prave vrijednosti, mijenjaju se na bolje svakog sata, preslaguju prioritete...

Razdjelnica je postavljena. Virus mijenja jedne i druge. Imali ga ili ne. Upravo to mu je i bila namjena. Promijeniti ljude. Učiniti ih poslušnima. Ali ne sve. Samo neke.

Virus je promašio i kod nekih čini upravo suprotno. 'Naš način života', 'Zapadni svijet' se topi pred našim očima poput sladoleda na suncu. Upravo je u tijeku kolaps civilizacije koja je odlučila samoubiti se jer više nije mogla upravljati s monetarnim agregatima, dugovima i pohlepom.

Nakon što ova histerija prođe, slijedit će resetiranje. Jedni bi (u skladu s promjenama koje je prouzročio virus u njima) povratak na staro, kao da se ništa nije dogodilo; jedni bi povratak na još starije kad su oko nas bile na stotine tisuća nezaposlenih i blokiranih, a oni da su gazde koje daju crkavice onomu komu odluče dati, ako je poslušan i ako je u stranci.

Nema sumnje da će i jedni i drugi ostvariti svoje želje. Postojat će i treći. Koji će se samoorganizirati, udružiti svoja znanja, vještine, resurse i svoju moć. Oni će rasti. U svakom pogledu.

Razdjelnica će funkcionirati kao i do sada, samo malo vidljivije. Jedni će biti bez samopouzdanja, u strahu, u ovisnosti o političkim garniturama na vlasti, u ovisnosti o naređenjima, državi, vlasti, sili, bilo komu.

Drugi će svoju snagu crpiti iz vlastitog samopouzdanja. Imat će što dijeliti i razmjenjivati jer će zadržati slobodu i kreativnu silu u sebi, neće je predati olako strahu.

Arrow Up

Amir Khan, ljekar i univerzitetski predavač u Velikoj Britaniji, objašnjava kako sačuvati mentalno zdravlje u histeriji oko koronavirusa

izolacija
© Getty images
Amir Khan, ljekar i univerzitetski predavač u Velikoj Britaniji, objašnjava koje korake možemo poduzeti da reduciramo šansu da COVID-19 ima štetan efekat na naše mentalno zdravlje
Svijet je trenutno stresno mjesto. Pandemija korona virusa je nagnala ljude da kupuju iz panike, da očajnički pretražuju društvene mreže tražeći najnovije informacije i da se brinu zbog teorija zavjere. To je mnogo za provariti.

Blizu 264 miliona ljudi širom svijeta pati od anksioznog poremećaja, a češći je kod žena nego kod muškaraca. Svjetska zdravstvena organizacija također navodi opsesivno-kompulsivni poremećaj (OCD) u svojih top 10 bolesnih stanja mjerenih prema izgubljenom prihodu i smanjenoj kvaliteti života.

Moje klinike se pune pacijentima čije je mentalno zdravlje narušeno zbog ovog konstantnog bombardovanja informacijama o korona virusu, i još gore, zbog nesigurnosti.

Oni su s razlogom zabrinuti zbog nekih od stvari koje čuju. Neke od glasina i lažnih "savjeta" koje sam čuo uključuju pijenje vode svakih 15 minuta da izbjegnete zarazu i ideja da će vam duboki udah pomoći da procijenite da li je virus oštetio vaša pluća.

Da budemo apsolutno jasni - ništa od ovog nije istina.

Ljudi koji ranije nisu imali mentalnih problema odjednom imaju problema sa spavanjem, s koncentracijom i u normalnom svakodnevnom životu. Oni koji od ranije pate od anksioznosti ili od opsesivno-kompulsivnog poremećaja primjećuju da su im vijesti o bolesti COVID-19 pogoršale simptome.

Komentar: Kao što je to rekao medicinski istraživač i biofizičar Virgil Gheorghe:
"Vrlo je važno posvetiti što manje pozornosti televiziji i internetu, jer će oni pojačati paniku i stres. Čak i dovesti do post traumatskog stresa, ako se zapravo ne razbole. Ovaj stres povezan je s dramatičnom depresijom imunološkog sustava i upalnim odgovorom, što je upravo ono što virus treba da se razvije i sruši tijelo. Dakle, oni koji će naći mir usred ludila u razvoju apsolutno će imati najviše koristi."



People

Izolacija može imati ozbiljne posljedice na psihičko i fizičko zdravlje pojedinca

izolacija
Samoizolacija jedan je od najučinkovitijih poteza kada govorimo o sprječavanju širenja koronavirusa, no može imati ozbiljnih posljedica na mentalno zdravlje pojedinca, pogotovo onih koji su naviknuti na društvena okupljanja, što je većina današnje populacije.

Na isto upozorava Julianne Holt-Lunstad, profesorica psihologije i neuroznanosti, na Brigham Young sveučilištu u SAD-u. Prezentirala je zanimljive podatke o tome kako izolacija utječe na zdravlje ljudi.

"Ljudi koji su više socijalno povezani pokazuju manje upala, a oni koji su više izolirani imaju češći slučaj kroničnih upala. Također imamo dokaze koji izoliranost povezuju s problemima krvnog tlaka, broja otkucaja srca, razinom hormona stresa, pa čak i staničnih gena starenja", rekla je Hold-Lunstad pa nastavila s konkretnim podacima.

"Svaki od sljedećih čimbenika mogu dovesti do prerane smrti"

Njezino istraživanje temelji se na podacima diljem svijeta zadnjih nekoliko godina s ciljem zaključivanja što godine socijalne izolacije mogu učiniti tijelu ovisno o psihološkom stanju.

"Svaki od sljedećih čimbenika može dovesti do prerane smrti. Usamljenost diže rizik od rane smrti za 26%, socijalna izolacija za 29%, a ako živite sami rizik od rane smrti se povećava za 32%."

Holt-Lunstad nije otkrila da je jedan od njezinih čimbenika rasprostranjeniji od drugih. Jedino je otkrila kako se rizik od preuranjene smrti povećava samoizolacijom.

Bell

Limbičko ratovanje i "Okidač paranoje" Marthe Stout


Komentar: Psihopatske elite imaju jedan jako "jednostavan" način kako mase normalnih ljudi "natjerati" da prihvate izopačene vrijednosti i pristanu na dotad neprihvatljive stvari: istraumatizirati ih do tog stupnja da zatraže "pomoć i spas" točno od onih koji su im traumu i nanijeli. Kako bi se prestali vrtjeti u tom začaranom krugu neophodno je znati i razumjeti njihov osnovni modus operandi.


9/11 Paranoia Switch
© AP/Reuters
Događaj 11. rujna 2001. godine je traumatizirao američku javnost. Busheva administracija je iskoristila taj strah, a Obamina administracija nastavlja koristiti istu taktiku.
Najnovija knjiga Marthe Stout, The Paranoia Switch, je dobrodošao dodatak novoj i rastućoj znanosti o ponerologiji: proučavanju uzroka i postanka zla na socijalnim i međuosobnim razinama. Stout koristi godine iskustva kao terapeut traume kako bi klinički dijagnosticirala bolesti naše "kulture terora" i one koji žele manipulirati traumom za svoje osobne interese.

Okidač paranoje

Traumatski događaji preopterete naš limbički sustav. Pojačana reakcija naše amigdale, koja registrira emocionalnu važnost događaja, vodi do smanjene reakcije u hipokampusu, koji obično prioritizira informacije i dozvoljava višim moždanim centrima da stvore dosljedno pamćenje, ovisno o njihovoj emocionalnoj važnosti. Kada dođe do traumatskih događaja, takvi događaji se ne integriraju uz pomoć viših moždanih centara kao prava sjećanja, nego umjesto toga dobijemo ne-integrirane fragmente memorije: izolirane slike i osjećaje. Takva sjećanja zatim mogu biti potaknuta ako smo izloženi sličnim slikama. Na taj način, "pucanj" iz auspuha nekog auta može u ratnom veteranu izazvati stanje paranoje. Njegov "okidač paranoje" je aktiviran.
"Traumatski događaj koji ima najveći utjecaj nije onaj koji je izazvan slučajno (nenamjerne eksplozije ili automobilske nesreće) ili "Božjim utjecajem" (potresi, erupcije vulkana, itd.), nego onaj kojeg su drugi ljudi počinili s namjerom, djela poput fizičkih napada, nasilnih otmica, silovanja - ili terorizma. Izgleda da se, zbog kakvog god razloga, najviše bojimo povrijeđenosti kada postoji prijetnja da će nam se to dogoditi zlonamjerno, od ruku drugih članova ljudske vrste, a ta posebna vrsta straha je najzaraznija od svih." (62)
Kao što Stout dalje objašnjava u svojoj knjizi, agenti straha održavaju svoju moć kroz iskorištavanje ljudskih slabosti. Ironično, često se događa da ti isti ljudi na koje smo genetski "programirani" da ih se bojimo (tj. psihopati), iskorištavaju taj strah tako da ga fokusiraju na pogodne grupe. Hitler je iskoristio anarhiste, komuniste i židove. Naši vođe koriste "teroriste", muslimane, te one koji kritiziraju njihovu politiku.

Komentar: Pogledajte i članke iz naše serije Osnove ponerologije:
  1. Lobaczewski i porijeklo "Političke ponerologije"
  2. Psihopatova maska zdravog razuma
  3. Zmije u odijelima
  4. Politički psihopat
  5. Istina u pozadini rata protiv terorizma
  6. Psihopatija u Nürnbergu
  7. Opasnosti pitbulova i klimatske kontrole
  8. Uspon na vrh



Chalkboard

Loš uspeh dečaka u školi nije dobar ni za devojčice

kids in school
Dečaci pate u modernom svetu. Neposlušniji su (gledano u negativnom svetlu) ili nezavisniji (gledano u pozitivnom) nego devojčice, i trpe zbog toga kroz obrazovanje. Manje su pomirljivi (osobina povezana sa saosećajnošću i izbegavanjem konflikta) i manje podložni anksioznosti i depresiji, makar od puberteta nadalje. Dečaci se više interesuju za stvari, a devojčice za ljude. Neverovatno, ali te razlike, koje su pod snažnim uticajem bioloških faktora, najizraženije su u skandinavskim društvima koja su otišla najdalje u rodnoj ravnopravnosti: to je suprotno očekivanjima onih koji institiraju da je rod društveni konstrukt. Nije, i tu nema razgovora - podaci su jasni.

Dečaci su vrlo takmičarski nastrojeni i manje pokorni, naročito kao adolescenti. U tom razdoblju imaju potrebu da se odvoje od svojih porodica i budu nezavisni. Mala je razlika između toga i dovođenja autoriteta u pitanje. Škole, koje su nastale krajem 19. veka upravo da bi nametnule poslušnost, ne dozvoljavaju provokativno i smelo ponašanje, bez obzira na to da li je ono pokazatelj kompetencije dečaka (ili devojčica). Dečake ugrožavaju i drugi faktori. Devojčice će, recimo, igrati dečačke igre ali dečaci neće baš lako igrati igara devojčica. To je delom zbog toga što je za devojčicu poželjno da pobedi kada se takmiči sa dečakom, a ukoliko izgubi, i to je u redu. S druge strane, kada dečak pobedi devojčicu na to se ne gleda blagonaklono, a još je gore za njega ako izgubi. Zamislite da se devetogodišnji dečak i devojčica potuku. Dečak je već kompromitovan samim učešćem u takvom sukobu. Ako pobedi, jadan je. Ako izgubi - nadrljao je. Istukla ga devojčica.

Komentar:


Blue Pill

Vodič za neprilagođeno sanjarenje: VIII deo - Mogu li fantazije ikada postati stvarne?

dream
"Noćne stvari se ne mogu objasniti u danu, jer one tada ne postoje", rekao je Hemingvej, i u ovome odražava prirodu svih aktivnosti koje su poput snova. Značenje koje postoji u sanjarenju nestaje i propada kad se jednom vrati u stvarnost. To su dve ravni postojanja koje se ne mogu doslovno prevesti jedna u drugu, ali pretvaranje prve u drugu mora se na kraju dogoditi ako želite da se oslobodite stiska. Ali to dolazi sa preokretom. Pretvoriti fantaziju u stvarnost znači razumeti je. Ako je fantazija indirektan izraz nesvesne aktivnosti, razumevanje odakle dolazi, na šta ukazuje, šta pokušava da utelovi i nadoknadi jednako je prevesti je na jezik budne svesti.
"Isti osećaj nepripadnosti, uzaludnosti, gde god da odem: pretvaram se da me zanima ono što meni nije važno, mehanički se štitim ili iz milostinje, a da me nikad ne uhvate, a da nikad nisam negde. Ono što me privlači je negde drugde, a ja ne znam šta je to drugde." - E. M. Cioran
Fantazije su projekcije, emocionalni sadržaj koji je odsečen od ega, iz svesnog iskustva o sebi i prenešen da postoji na drugom mestu kao zasebna celina, zaboravljajući na njegov odnos prema izvoru sa kojim više nije mogao koegzistirati. Na primer, ako patite od niskog samopoštovanja, emocije koje su potrebne da bi se izrazio zdravi nivo samopoštovanja, kao što je samoprihvatanje ili ljubav, neće biti moguće da se svesno i spontano doživljavaju kao sastavni deo ega usled unutrašnjeg sukoba, i posledično će se odvojiti od vas i manifestovaće se spolja kao fantazije koje svojim pričama i likovima indirektno bude ove osećaje u vama. To je promena perspektive; emocije koje bi prvobitno trebalo da osetite vi, sada doživljavaju vaši likovi, koji, izbačeni izvan vas, stiču određeni stepen autonomije. To je kao imati drugo osećanje sebe izvan sebe, ali ovo drugo ja nikada nije svesno i stoga nikada nije u potpunosti sposobno da održi život na obe strane. Možete ga hraniti svim vrstama maštovitih emocija, ali uvek ćete ostati gladni i žedni jer druga polovina gladuje.

Carl Jung, čije je čitavo psihoanalitičko istraživanje bilo posvećeno proučavanju dela fantazije, napisao je da prevazilaženje i rastvaranje fantazija znači vraćanje njihovog sadržaja pojedincu koji ih je nehotice izgubio projektujući ih van sebe. One spontano nestaju kada se ono što je projektovano izvan ega vrati u ego.

Komentar:


Blue Pill

Vodič za neprilagođeno sanjarenje: VII deo - Zavisnost, žudnja i neprilagođeno sanjarenje: šta su i odakle potiču

dream
Jednostavno rečeno, neprilagođeno sanjarenje je problem u izražavanju. Psihološka zavisnost je problem izražavanja. Ono što nije izraženo kroz sirova osećanja postaje izobličeno i izraženo kao žudnja. Zavisnost je kompenzacija rođena iz nemoći da se direktno izrazi ono što se želi ili oseća. Ako u nesvesnim slojevima uma postoji posebna želja koja vrišti da bude puštena, ali se nekako ne nađe na površini gde se svesno može artikulisati, pretvara se u žudnju. Ono što vidimo na površini kao nezasitnu glad za maštanjem su samo tragovi dima besne, razumne vatre, koja gori negde dole. Ako želite da kažete nešto važno, ali nemate usta da to izgovorite ili izrazite na direktan, svestan način, ova goruća potreba za komunikacijom će se prelomiti kada jednom ispliva na površinu svesti i pretvori se u žudnju. Onog trenutka kad je naučite izraziti svesno, žudnja nestaje.

Žudnje na površini izgledaju automatske, čisto instinktivne, ali kada iskopate malo dublje, vođene su stvarnom logikom i više su od samo hemijski zabrljanog mehaničkog odgovora u mozgu. One nastaju kada ne možete komunicirati određenu emociju kroz svoj ego. Vaš neizraženi bes ili želja da izgovorite ili izrazite nešto što smatrate važnim je ono što stvara poriv da se uključite u zavisno ponašanje. Umesto da izrazite osećaje onakve kakve zaista jesu, ova energija se pogrešno usmerava, pogrešno tumači i postaje žudnja.

Nije normalno da ljudski um živi u emocionalnoj izolaciji, da ne može primiti pozitivan doprinos iz stvarnog života, kao da imamo veo nad očima koji nam sprečava da registrujemo sve što dolazi iz spoljnog sveta. Kad se mozak uhvati u izolaciji, u stanju u kojem ne može komunicirati sa spoljnom stvarnošću, stvoriće svoju. Iz neuronauke znamo da kada mozak ne prima senzorne podražaje iz stvarnog sveta, on automatski započinje da dočarava unutrašnje vizuelne slike i halucinacije da bi nadoknadio tu tišinu i to je prirodan, automatski odgovor koji svi dožive kada su uskraćeni za spoljašnji senzorni unos. Mozak treba stalni unos, unutrašnji ili spoljašnji. Ako izolujete osobu u jednoj od onih komora koje blokiraju svu spoljnu buku i stvaraju apsolutnu tišinu, osoba na kraju počne da čuje zvuke svog sopstvenog tela, koje inače ne može da čuje, jer mozak, osim ako ne radite naprednu meditaciju, ne može ostati u savršenoj tišini. Kada se spoljni svet utiša, unutrašnji svet postaje divlji.

Nije li sličan mehanizam na delu kada se bavite nedostatkom emocionalne stimulacije? Ako kopate dublje u neuronauku ekstremne fizičke i društvene izolacije, nije neuobičajeno da nađete izveštaje o mentalno zdravim ljudima koji osećaju utešno imaginarno prisustvo, gotovo kao unutrašnjeg saputnika kada se stave u krajnju izolaciju. Halucinogeno, umirujuće prisustvo čija je uloga da nadoknadi nepodnošljivu tišinu sveta. Ovo nije psihoza, ovo je samo mozak koji održava um zdravim. Kada se spoljni svet utiša, unutrašnji svet postaje divlji.

Ozbiljno neprilagođeno sanjarenje se pokreće kada čovek postane emocionalno izolovan i udaljen od delova sebe, automatski vodeći osobu da se otuđi od svega što se uobičajeno opaža kroz taj blokirani deo jastva, uključujući realnost. U stvarnom životu se događaju stvari, ali one ne dopiru do nas. Fantazija se pojavljuje kao odgovor na tu emocionalnu izolaciju, kako bi se pružila jedna emocionalna povratna sprega iznutra koju spoljni svet ne pruža spolja. To je ista povratna petlja na delu: kada se spoljašnji svet utiša, unutrašnji svet podivlja. Da li ste ikada razmišljali koliko se smešno odsečeno i otuđeno od stvarnog sveta osoba mora osećati da bi podsvesno počela izmišljati imaginarne odnose, kada su pravi ljudi svuda okolo? Ovde se očigledno ne događa senzorno uskraćivanje koje bi objasnilo prevagu unutrašnjeg sveta nad spoljašnjim, što nas može navesti da zaključimo da intenzivno neprilagođeno sanjarenje zaista može biti samo posledica emocionalne izolacije.

Komentar:


Blue Pill

Vodič za neprilagođeno sanjarenje: VI deo - Život bez neprilagođenog sanjarenja i šta on jeste (nije)

dream
Ako bi vam neko dao tabletu koja bi izlečila neprilagođeno sanjarenje, da li biste je uzeli?

Da li biste završili s ovim?

To biste mogli nazvati tipičnom dilemom koja na kraju ošamari svakog zavisnika u lice i drži ih u suludom stanju dualnosti, ali ovo je toliko lukavo pitanje da postavite sebi, jer na njega ne možete odgovoriti pre nego što prvo odgovorite na drugo pitanje:

Šta je za vas "lek"? Kakva je vaša definicija života bez neprilagođenog sanjarenja?

Na osnovu načina na koji ovo odgovorite, celokupni proces prevazilaženja neprilagođenog sanjarenja postaje unapred oblikovan u vašoj glavi, popločan preprekama na koje očekujete da naiđete, žrtvama koje očekujete da napravite, nuspojavama koje očekujete da pretrpite. Ako je za vas gubitak neprilagođenog sanjarenja poput pisca koji vidi da su mu spaljene sve knjige, hoćete li poželeti da to prevaziđete? Naravno da ne. Ako je vaša ideja o oporavku pogrešna, ako bi vaše konačno odredište trebalo biti presto izgrađen na samopožrtvovanju, podsvesno ćete učiniti sve da nikada ne stignete tamo - čak i ako svesno krenete tim putem. Prevazilaženje neprilagođenog sanjarenja pomalo je poput namernog hodanja po vatri, a vaši instinkti su programirani da oklevate.

Ali šta ako uopšte nema vatre? Šta ako nas zaustavlja samo strah od vatre i spaljivanja?

Ako je fantazija tvrdoglava veština držanja, prepuštanje je njena suprotnost. Ako je pustite, to je gotovo kao da počinite metaforičko samoubistvo, neku vrstu samo-sakaćenja, gde se odreknete komadića sebe ugrađenog u sanjarenje u zamenu za nešto što bi trebalo da bude sloboda, nadajući se da će svet jednoga dana imati smisla ali nikada u to niste uvereni. Deo vas se plaši prevladavanja neprilagođenog sanjarenja, jer u vama, negde u nekom skrivenom delu vašeg uma, postoji tvrdo iracionalno uverenje da prevladati neprilagođeno sanjarenje znači izgubiti sebe. A ako je oporavak samo kompromis gde morate odabrati manje od dva zla, gde oslobođenje od neprilagođenog sanjarenja znači gubitak osećaja ili kreativnosti ili sebe u potpunosti, instinktivno ćete sabotirati sve svoje svesne napore usredsređene na odvikavanje- što se i očekuje, i što je možda, najviše ljudska stvar koju činite, uostalom. Nevoljnost prevladavanja neprilagođenog sanjarenja zasniva se na samom ovom uverenju da jedno isključuje i poništava drugo - a ipak, ovo se događa kao zabluda. Da li zaista u svojim srcima verujete da, da bi se ovo okončalo, morate postići takav dogovor? Ako prevazići neprilagođeno sanjarenje znači izgubiti ono što vas čini čovekom, da li biste se složili na takav kompromis i otišli ​​dotle da biste ga nazvali lekom? Da li bi to trebala biti sloboda?

Može se činiti kontraintuitivnim, ali iako prevazilaženje neprilagođenog sanjarenja uključuje ogroman, ludi strah od otpuštanja, na kraju ne uključuje gubitak ili odustajanje od svega, jer u prvom redu nemate od čega odustati. Sve je bilo i uvek će biti vaše, a jedini problem tokom celog života bilo je to što vi to niste shvatali.

Fantazija je platno na kojem slikate i projektujete ono što je već bilo u vama. Kada izgubite fantaziju, gubite platno, a ne kreativnost ili boje ili vaša osećanja. Ali bez platna, bez nečega kroz šta se vaša strast materijalizuje i postaje (neuhvatljivo) opipljiva, vaše prave boje se nikada ne pokazuju i osećanja nikada ne oživljavaju - i upravo ovde leži lažno verovanje da su vaše strasti i kreativnost nestali. Oni nisu nestali - samo vam nedostaje platno na kojem ćete ih slikati. Bez platna oni ostaju neizrecivi, neodređeni i skriveni od vas. Ali oni su još uvek tu.

Prolazni osećaji koji dolaze sa fantazijom su poput radio talasa za vaš um koji je antena i prijemnik, gde je signal uvek tu, ali bez antene i prijemnika talasi se nikada ne pretvaraju u muziku i zauzvrat, muzika se nikada ne čuje. Isto tako, bez neprilagođenog sanjarenja vi gubite samo taj privremeni, prolazni pristup svojim osećanjima, ali ne i samim osećanjima. Koliko puta ste čuli nekoga da kaže da se neće odreći neprilagođenog sanjarenja jer će im to oduzeti maštu? Ovde je problem što vas neprilagođeno sanjarenje ne čini kreativnijim i maštovitijim, ne čini vas potencijalnim piscem niti vam daje neke posebne talente. Ako ste kreativni, uvek ste bili kreativni i neprilagođeno sanjarenje vam je samo pružio priliku da kroz fantaziju izrazite šta ste uvek nosili u sebi i šta se moglo izraziti na bezbroj različitih načina, da ste bili sigurniji u sebe. Vaša osećanja, vaša mašta su uvek postojali i postojaće bez obzira na neprilagođeno sanjarenje. Ali svim ovim osobinama i osećajima potrebna je zdravija platforma od mašte, platna kroz koga se mogu materijalizovati i posmatrati, kroz koga se mogu istinski doživeti: vi - sa zdravim osećajem za sebe, sebe koji omogućava sebi da doživi čitav spektar osećanja, bez da ih preusmeravamo i menjamo tako da manje bole. Kako može sanjar slomljenog sebe koji beži od sebe imati osećanja kada čak ne može podneti ni sebe?

Savladavanjem neprilagođenog sanjarenja ne prevazilazite maštu ili fantaziju već svoju zavisnost od toga. Ne bojte se. Na kraju dana, jedino što otpuštate je lažni osećaj ugode i poriv za cenzurom i da uvek imate kontrolu nad svojim osećanjima. Sve ostalo je još uvek tamo, čeka zdravije platno, čeka na vas dok se ne bude moglo pokazati ponovo u nekom drugom obliku. Prepustite se osećanjima kakva zaista jesu i vidite gde vas vode.

Blue Pill

Vodič za neprilagođeno sanjarenje: V deo - Da li je sve to bila samo laž?

dream

"Moje pravo ja luta negde drugde, daleko,


nevidljivo luta i nema veze sa mojim životom."

- H. Hesse
Mehanizmi koji pokreću zavisnost o fantaziji razbijaju se prepoznavanjem odsustva, sa snažnom spoznajom da vaši likovi nisu ovde, da nikada nisu bili ovde i nikada nisu postojali, da nikad nisu bili vaši. Sami ste, i vaša najveća strast, vaš adut, jedina stvar koja raspršava besmislenost i oduzima osećaj usamljenosti koji vas sakati je laž, samo-izgrađena laž da uguši vaš egzistencijalni nemir.

Da li? Da li je to na kraju bilo tako jednostavno?

Ne treba mi da vam kažem da, ponekad, možda čak i većinu vremena, je potrebno da se pogledamo u ogledalo i shvatimo da smo, bože, stvarno čuknuti i neka od naših sanjarenja su zaista upravo to, glupa odvraćanja pažnje i kompenzacija da nahranimo naš zbrkani ego i izvučemo se iz blata, jer smo previše uplašeni da bismo pokušali sami izaći iz njega. Ipak, ovo je samo jedan sitni aspekt vašeg odbrambenog mehanizma koji će služiti jednoj daleko važnijoj svrsi.

Ono što nazivamo neprilagođenim sanjarenjem nije u osnovi pogrešno.

Pre nego što odlučite da je vaš nivo zbrkanosti toliko visok ili bizaran, da ne odgovara bilo kakvim dijagnostičkim kriterijumima, imajte na umu da su te žudnje koje pokreću vaše neprilagođeno sanjarenje, žudnje za životom. Životom koji vam je bio uskraćen. I u tome nema ništa loše, nema ništa loše u protestu protiv dosadnosti postojećeg. To je ono što je najvažniji aspekt neprilagođenog sanjarenja, to je i samo neprilagođeno sanjarenje: vaš način da se izbezumljeno držite tog podsetnika da se i vi možete osećati živo, na čudne i devijantne načine, ali to je ipak vaš najiskreniji pokušaj življenja. Da li je to neprilagođeno? Da, ponekad užasno tako. Ali ipak, pokušavate da živite svoj život na način na koji znate i nema potrebe da osećate krivicu zbog navike koja je samo manifestacija vašeg nezasitnog nagona za opstankom. Ako ste duboko u mašti, gde su pobegli svi vaši osećaji, to je mesto gde ste pobegli i metamorfozirali u mikrokosmose zamršenih priča i likova, tako da vas sopstvena praznina ne može prepoznati kada vas traži. To je igra skrivača, gde ste i lovac i lovina - ali zaboravili ste gde da tražite, zaboravili ste gde ste se sakrili.

Komentar:


Blue Pill

Vodič za neprilagođeno sanjarenje: IV deo - Praznina

dream
Bez obzira da li se odlučite postepeno odvikavati ili odjednom, fizički prestanak bavljenja neprilagođenim sanjarenjem preduslov je za njegovo zaustavljanje. Prisilite se da prestanete sanjariti tokom određenog vremenskog perioda - ne zato da biste potpuno zaustavili neprilagođeno sanjarenje - već kako biste oslobodili i prepoznali osnovne toksične emocije i bol koje fantazija cenzuriše. Iznenadićete se šta će izaći. Kao što je već objašnjeno u prvom delu ove serije, nakon što se upoznate sa bolom, usamljenošću, strahovima i kada im se predate i postepeno ih prihvatite, trebalo bi da izgubite impuls da koristite neprilagođeno sanjarenje kao metodu bekstva.

Pitanje: da li je neprilagođeno sanjarenje pokušaj bežanja od sebe ili pokušaj da konačno dođete do sebe?

Ja kažem oboje. Ako prigrlite negativna osećanja i suočite se sa njima, to bi vas trebalo sprečiti da koristite neprilagođeno sanjarenje za bekstvo. Ipak, i dalje ćete želeti da koristite fantaziju da biste privremeno stupili u kontakt sa odvojenim osećanjima i delovima sebe. A sada da vidimo šta možemo da učinimo u vezi sa ovim delom.

Komentar: