© Str/REUTERSTrg Slavija, Beograd, 15. marta 2025.
Srbija od novembra doživljava talas revolta neviđenih razmera. Od tragične nesreće na novosadskoj železničkoj stanici, čija se nadstrešnica srušila 1. novembra, u kojoj je poginulo petnaest ljudi, svakog dana u 11:52, u vreme tragedije, u tišini se okupljalo na desetine hiljada Srba odajući počast žrtvama. Nakon ove tragedije, koja se pripisuje korupciji režima, okupirano je više od 60 fakulteta, štrajkovali su advokati i profesori srednjih škola, a poljoprivrednici su podržali pokret za koji se očekuje da će se proširiti i na druge društvene kategorije.
Prkoseći vladinim očekivanjima, nema naznaka usporavanja pokreta. Mobilizacija, koja osuđuje sistemsku korupciju u zemlji, nosi radikalne demokratske zahteve, izgleda da se suprotstavlja ekstremno desničarskoj promeni evropskog kontinenta i sveta. Zaista, stari nacionalistički refreni su iznenada nestali iz javne rasprave. Poslednjih godina, ponavljajuće slike huligana krajnje desnice koji napadaju Povorke ponosa ili izjavljuju svoju nepokolebljivu podršku Rusiji Vladimira Putina činilo se da ukazuju na to da zemlja još uvek nije uspela da se oslobodi svojih duhova. Na poslednjim parlamentarnim izborima nekoliko manjih grupa krajnje desnice uspelo je da pređe izborni cenzus, dobivši nekoliko mandata: ove grupe, manje-više folklorne, imale su koristi od dobre ekspozicije u medijima bliskim režimu. Zaista, režim je srećan što ima ovu vrstu opozicije.
Recept datira još iz 1990-ih: da bi Zapadu bio prihvaćen bar kao poslednje sredstvo, najbolje bi za srpski režim bilo da sebi "proizvede" odbojnu opoziciju. Tako je Slobodan Milošević iskoristio Srpsku radikalnu stranku (SRS) Vojislava Šešelja kao strašilo, a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić je dobro naučio lekciju. Tačno je da je školovan u dobroj školi: dok je bio aktivista SRS-a, bio je ministar informisanja u vladi "nacionalnog jedinstva" formiranoj tokom rata na Kosovu 1998. godine.
Tokom 2000-ih, nakon pada Miloševića, SRS se etablirala kao glavna opoziciona snaga, ali je stranka bila zaglavljena iza "staklenog plafona" od oko 30 do 35 odsto glasova. Tada je Aleksandar Vučić izazvao razlaz 2008. godine, stvarajući svoju Srpsku naprednu stranku (SNS). Tvrdi se da je model bio Nacionalna alijansa Đanfranka Finija, koja je nastala iz starog fašističkog italijanskog socijalnog pokreta (MSI). Cilj je bio da se pokrene odlučno ažuriranje nacionalističkog pokreta stvaranjem velike konzervativne stranke koja je teoretski bila "proevropska" i stoga prihvatljiva međunarodnim partnerima zemlje.
Kompradorski kapitalizam
Recept je uspeo. Aleksandar Vučić je postao potpredsednik Vlade 2012, premijer dve godine kasnije, a šef države 2017. Njegov SNS ima komfornu apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini i kontroliše sve opštine u zemlji, bez izuzetka. Od izbora 2023. godine, partija je hegemonistička nad političkim životom i institucijama, ali i nad pravdom, medijima, direktorima muzeja, pa čak i kulturom. Zemlja iz godine u godinu naglo opada u svetskom indeksu slobode štampe Reportera bez granica. Što se tiče formalno otvorenih tendera, i oni su uhvaćeni u političko-ekonomske mreže generalizovanog sistema "piramidalne" korupcije: sve se vraća na ličnost šefa države i stranke koja, uspevši da hloroformiše sve institucionalne zaštitne mehanizme, ima daleko veću moć nego što je Milošević ikada imao.
Ekonomski "model" režima, koji pokazuje blistave stope rasta, u realnosti je zasnovan na štampanju novca i rasprodaji nacionalnog bogatstva. Ne prođe nedelja a da Aleksandar Vučić ne otvori novu fabriku - to su obično radno intenzivne delatnosti, koje u Srbiju privlače veoma niske plate i ogromne državne subvencije. Ovaj socijalni i fiskalni damping je neodrživ, jer ove kompanije uglavnom ostaju samo onoliko koliko mogu da profitiraju od toga, pre nego što se presele u susedne zemlje koje nude slične uslove, kao što je Albanija. Paradoks koji sumira ovu Potemkinovu ekonomiju je da Srbija neprestano otvara radna mesta, dok se njeno stanovništvo smanjuje, neumoljivo privučeno egzodusom.
Drugi recept režima je rasprodaja prirodnih resursa zemlje, bilo da se radi o bakru sa istoka zemlje, ustupljenom Kinezima, ili litijumu iz zapadne Srbije, obećanom australijsko-kanadskom gigantu Rio Tintu. Ukratko, između obezbeđivanja, na licu mesta ili za izvoz, nedovoljno plaćene radne snage i rasprodaje prirodnih resursa, Srbija postaje zemlja trećeg sveta, sve više stavljajući svoju sudbinu u situaciju nerazvijene kapitalističke periferije. Što se tiče srpskih elita, one igraju klasičnu ulogu koju marksisti pripisuju kompradorskoj buržoaziji, odgovornoj da služi kao relej za dominantne sile u zemljama u kojima dominira, funkciju koja garantuje njen status, njene privilegije i njeno bogatstvo.
Jedini drugi izvor gotovine u zemlji je prodaja malokalibarskog oružja, čiji je Srbija veliki proizvođač: srpski kalašnjikovi su pronađeni u Jemenu, Libiji, u svim kampovima u Siriji i Ukrajini... Konačno, režim održava strukturalne veze sa organizovanim kriminalom, počevši od globalnih kokainskih mreža, koje se kriju iza "folklornog" paravana i mreže fudbalskih navijačkih huligana. Ove kriminalne mreže vladaju u severnim srpskim regionima Kosova, gde deluju kao zamena za srpske javne institucije.
Stabilokratija
O svim ovim događanjima niko nije bolje obavešten od zapadnih diplomata i evropskih zvaničnika, koji ipak nastavljaju da pružaju odlučnu podršku režimu Aleksandra Vučića. Zašto?
Prvi razlog je zasnovan na večnom argumentu "u nedostatku bilo čega boljeg". Podeljena opozicija ne bi bila u stanju da predstavlja alternativu, ili još gore, ova opozicija, prožeta nacionalizmom i fascinirana Moskvom, mogla bi se pokazati gorom od sadašnjeg režima. Ukratko, bolje bi bilo da se zadovoljimo onim što imamo nego da uranjamo u nepoznato, pod uslovom da ubedimo Aleksandra Vučića da poštuje neke veoma neizvesne ili promenljive "crvene linije". Ovde se strategija korišćenja ekstremno desničarskih grupa kao "strašila" pokazuje veoma efikasnom u opravdavanju ovog "u nedostatku bilo čega boljeg" koji oličava beogradski režim.
Ima još. Srbija ima status zemlje kandidata za evropske integracije od 2012. godine, pristupne pregovore je otvorila 2013. i od tada nije uspela da zatvori nijedno poglavlje... U stvarnosti, ceo proces proširenja je, već duže vreme, ušao u sivu zonu u kojoj vlada pretvaranje. Moramo da se ponašamo kao da je ovaj proces i dalje aktuelan, kao da je Srbija ozbiljan kandidat, ali niko ne predviđa ni najmanje proširenje na Balkanu u dogledno vreme, pa ni Fon der Lajenova komisija. Zato je posebno korisno imati na vlasti u zemljama kandidatima lidere poput Aleksandra Vučića, koji bi formalno bili "proevropski nastrojeni" ali nimalo zainteresovani za pravo proširenje koje bi dovelo u pitanje osnove njihove moći i koji svojim ekscesima mogu povremeno da opravdaju blokadu procesa... Ukratko, radi se o perverznoj sinergiji koja se razvila između Beograda i Brisela oko integracije o kojoj se uvek mora pričati kako se to nikada ne bi dogodilo.
Istovremeno, lideri poput Aleksandra Vučića - ili njegovog kolege, albanskog premijera Edija Rame - garantuju "stabilnost" regiona, "stabilnost" definisanu u najmanju ruku kao jednostavno odsustvo otvorenog sukoba. Ovo je magični recept balkanskih "stabilokratija" koji analizira politikolog Florian Biber, ovih formalno proevropskih, ali sve više autokratskih režima, koji pre svega garantuju "stabilnost" regiona i koji se mogu održati samo uz aktivnu podršku Unije, koja stoga ima sve interese da ovi veoma nedemokratski lideri ostanu na vlasti.
Ukrajinski paradoks
Puna invazija Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. mogla je da izazove ovaj model, ali nije. Od 2014. godine rat u Ukrajini doveo je Srbiju u delikatan položaj. Zaista, Beograd računa na podršku Moskve da se suprotstavi bilo kakvom priznanju Kosova u Savetu bezbednosti UN, ali Srbija ne može da podrži aneksiju Krima i Donbasa, iako se stalno poziva na međunarodno pravo u vezi sa samim Kosovom. Stoga je bez ikakvog oklevanja glasala, krajem februara 2022, za rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koje osuđuju rusku invaziju i podržavaju teritorijalni integritet Ukrajine, odbijajući da uvede sankcije Moskvi.
Srbija je čak i jedina zemlja kandidat za evropske integracije koja nije sankcionisala Rusiju, odbijajući da se pridruži diplomatiji 27. Takav korak u stranu nije mogao biti ništa drugo do prolazni poslednji stav, izlažući Srbiju snažnim evropskim reakcijama. Nije se desilo. Tri godine kasnije ništa se nije promenilo i niko više ne traži od Beograda da uvede sankcije. Već poznat kao dobar šahista, predsednik Aleksandar Vučić se pokazao kao još bolji džudista, pretvarajući svoje slabosti u prednosti. U stvari, Evropljani se ne usuđuju da dignu glas protiv Beograda, iz straha da će on "zalutati" još više ka Moskvi.
Slično, Emanuel Makron je krajem avgusta 2024. otišao u Beograd da potpiše ugovor o prodaji dvanaest aviona Rafala, čija je strateška korisnost više nego neizvesna, ali koji bi, prema jeziku koji je dao Jelisej, imao glavnu misiju "usidriti Srbiju u zapadnom taboru". Od tada je francuski predsednik postao najboji propagandista svog srpskog prijatelja u evropskim krugovima - kupac Rafala ne može biti loš čovek, a "Francuska kuća" nikada ne kritikuje kupca.
Aleksandar Vučić se ne zadovoljava isticanjem ekstremističkih grupa, u pokušaju da zapadnjaci poveruju da mora da se "odupre" u velikoj meri proruskom javnom mnjenju, već koristi i dvosmislen stav Srpske pravoslavne crkve. Međutim, nju nikada politička moć nije tako strogo kontrolisala i koristila kao danas. Istovremeno, mediji pod kontrolom režima - tabloidi i televizijske stanice poput Pink TV i Hepi TV - u potpunosti prihvataju ruski narativ o ratu u Ukrajini. Stoga je pogrešno tvrditi da Aleksandar Vučić ne može da sankcioniše Rusiju zbog nevoljnosti srpskog javnog mnjenja; tačnije bi bilo primetiti da ovaj isti Vučić oblikuje prorusko javno mnjenje da bi opravdao sopstveno odugovlačenje sa zapadnim partnerima.
Štaviše, "ruski" argument se primenjuje u svim kontekstima. Tako, delotvoran lobistički rad objašnjava da Moskva "manipuliše" otporom seljaka i građana projektima eksploatacije litijuma Rio Tinta u zapadnoj Srbiji. Nikada nisu izneti nikakvi dokazi koji bi podržali ovu tezu, ali ona kruži, gurnuta od strane samih lobista Rio Tinta i samozadovoljno prihvaćena na najvišim nivoima Evropske unije.
Dobri prijatelji: Orban, Janša i Meloni
U stvari, Aleksandru Vučiću prijatelji ne manjkaju. Među njima, mađarski premijer Viktor Orban igra pomalo "kumsku" ulogu. Srpski predsednik je već dugo redovan na Budimpeštanskim demografskim samitima, koji svakog kasnog leta u glavnom gradu Mađarske okupljaju krem evropske krajnje desnice oko mobilizirajuće teme "odbrane porodice". Tamo je mogao da upozna Marine Le Pen, Erika Zemura, Marion Marešal, Đorđu Meloni, pa čak i bivšeg slovenačkog premijera Janeza Janšu.
Giorgia Meloni takođe zauzima poseban položaj. Ideološko "prestrojavanje" Aleksandra Vučića 2008. napravljeno je po uzoru na Đanfranka Finija i njegove Alleanza Nazionale, čiji je član bila mlada Meloni. Štaviše, bivša Jugoslavija i Balkan predstavljaju neposredno susedstvo Italije - preko granice na Jadranskom moru i preko toliko sporne "istočne granice" od Furlanije do Trsta. Italijanska krajnja desnica je tradicionalno prosrpska kroz antihrvatstvo, jer smatra da su Istra i Dalmacija, sada hrvatske, u stvarnosti italijanske zemlje. U Trstu je 10. februara 2019. godine Antonio Tajani, tadašnji predsednik (Forza Italija - EPP) Evropskog parlamenta, a sadašnji ministar spoljnih poslova pod Đorđom Melonijem, izazvao skandal uzvikujući usred ceremonije u znak sećanja na žrtve ove istočne granice!
Srpske radikalne grupe održavaju bliske odnose sa svojim italijanskim kolegama, poput Blocco Studentesco ili Casa Pound, čiji su predstavnici često imali priliku da se bratime sa onima iz Ruske carske legije u prostorijama čuvenog Kluba 451 u Beogradu. Naravno, ni Đorđa Meloni ni Aleksandar Vučić ne posećuju ovakva mesta, ali dobro znaju kako treba da se provede mladost, ispružene ruke i držeći flašu piva u drugoj ruci.
Drugi važan regionalni partner bio je Janez Janša. Dok je bio na vlasti, nekadašnji slovenački premijer je ohrabrio širenje "non-pejpera", nezvaničnog izveštaja, uglavnom provokativnog ili probnog balona, koji je predložio ubrzavanje evropskih integracija Srbije i Crne Gore, ali odlaganje integracije Kosova, koja je bilo pozvano da se ponovo ujedini sa Albanijom, i podelu Bosne i Hercegovine između Hrvatske i Srbije, ostavljajući centralnu enklavu za muslimanske Bosance pozvane da "izaberu" da li više vole evropske integracije ili privrženost Turskoj.
Ovaj dokument je, s jedne strane, predložio da se usvoji princip redefinisanja granica Balkana na etnokonfesionalnoj osnovi, a da se, s druge strane, smatra da integracija više nije zagarantovana osim za zemlje sa pretežno hrišćanskom tradicijom. Za ovaj dokument se kaže da je dobio blagoslov Budimpešte pre nego što je "procureo". Još jedan redovan posetilac samita u Budimpešti, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske i moćnik ovog "srpskog entiteta" Bosne i Hercegovine, takođe je odan prijatelj mađarskog premijera.
Ponekad imamo nepromišljenost da Viktora Orbana predstavimo kao "antievropljana". On sam sebe smatra veoma "Evropljaninom", ali se njegova vizija Evrope zasniva na etnokonfesionalnoj definiciji, a ne na liberalnim vrednostima koje teoretski promoviše Unija. A mađarski premijer je mnogo odlučniji zagovornik proširenja od lidera Berlina ili Pariza, samo što to proširenje mora favorizovati bratske i prijateljske zemlje, kao što su Srbija ili Republika Srpska u Bosni i Hercegovini. Viktor Orban verovatno pravi vrlo pragmatičnu kalkulaciju: ako bi Srbija ušla u Uniju, poslala bi između petnaest i dvadeset poslanika u Evropski parlament. S obzirom na trenutni odnos snaga, u ovoj delegaciji bi bilo više prijatelja Viktora Orbana nego poslanika koji su spremni da sede u Zelenima ili Evropskoj ujedinjenoj levici!
Dobri prijatelji: Netanjahu i Tramp
Ove mreže "prijateljstava" bile bi nepotpune bez spominjanja Benjamina Netanjahua i nekoliko drugih ličnosti izraelske krajnje desnice poput Avigdora Libermana, koji je blisko povezan sa Miloradom Dodikom. Socijalistička Jugoslavija je imala jaku tradiciju angažovanja sa Palestinom, koja još uvek ima ambasadore u nekoliko država naslednica, uključujući Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju, ali je neprijateljstvo prema "muslimanima" približilo srpske nacionaliste izraelskim jastrebovima.
Istovremeno, izraelske mreže su investirale u strateške sektore na Balkanu, poput političke komunikacije. Aleksandar Vučić ima izraelske savetnike, dok se Viktor Orban predstavlja kao najbolji saveznik Benjamina Netanjahua u EU, nudeći se da ga pozove u Budimpeštu uprkos nalogu za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda.
Za izraelskog premijera, koji je napravio veliku turneju po Balkanu 2018. godine, moglo bi se pokazati korisnim da neguje mrežu podrške među istočnoevropskim zemljama koje su članice Unije ili kandidati, kako bi se konsolidovao balans snaga sa Briselom.
Konačno, ova plejada dobrih prijatelja naravno uključuje predsednika Trampa i njegovog "emisara za specijalne misije" Ričarda Grenela, koji je tokom prvog mandata bio specijalni izaslanik za Balkan, a potom i ambasador u Nemačkoj.
Dok je bio van vlasti, Ričard Grenel je negovao svoje balkanske mreže, provodeći praznike u Albaniji sa premijerom Edijem Ramom ili se pojavljujući u šik kafićima Beograda sa srpskim ministrom finansija Sinišom Malim. Služio je kao posrednik za Džareda Kušnera, zeta predsednika, koji želi da izgradi dva luksuzna odmarališta, jedno na mestu bivšeg jugoslovenskog generalštaba, bombardovanog 1999. godine, u srcu Beograda, drugo na pustom ostrvu Sazan, u Albaniji... Srpska krajnja desnica je već 2016. godine pokazala svoju podršku kandidatu Trampu, mobilišući dijasporu koja ima značajnu težinu u nekim ključnim državama američkog Pojasa rđe.
Tokom svog prvog mandata, Donald Tramp se obavezao na "dogovor" između Kosova i Srbije zasnovan na razmeni teritorija. Aleksandar Vučić je bio za to, kao i Hašim Tači, tadašnji predsednik Kosova; optužnica potonjeg za ratne zločine od strane Kosovskih specijalističkih veća u novembru 2020. godine poništila je ovaj projekat, ali bi se on mogao vratiti sa osvetom: dok su Evropska unija i cela "međunarodna zajednica" uložile ogromne napore i ništa manje značajne sume novca da promovišu multietničnost država sa navodno neopipljivim granicama - Kosovo je poseban slučaj koji ispunjava ovo opšte pravilo - teritorije bi sada bile Monopol karte koje se mogu preprodati ili trgovati... Žestoki protivnik sporazuma ovog tipa, odlazeći premijer Kosova, Aljbin Kurti, predmet je otvorenog neprijateljstva Ričarda Grenela, koji je na X mreži, nekoliko dana pre parlamentarnih izbora 9. februara, napisao da "ne može biti partner Sjedinjenih Država"...
Odnosi Beograda i Budimpešte uključuju i strateške ekonomske interese. Novosadsku železničku stanicu, čija se nadstrešnica srušila 1. novembra, renovirala je kineska kompanija i nalazi se na budućoj brzoj pruzi koja povezuje dve prestonice, a koju takođe gradi kineska kompanija. Imati dobre odnose sa Đorđom Meloni ili Donaldom Trampom ne sprečava vas da ih imate i sa Si Đinpingom ili Vladimirom Putinom. Ukratko, ova dva "fina momka", Orban i Vučić, imaju prijatelje u pola sveta.
"Antipolitička" pobuna
Od tragedije u Novom Sadu, režim Aleksandra Vučića suočava se sa protestom izuzetnih razmera, snage i trajanja. Svakog dana u 11.52, širom zemlje, hiljade Srba odaju petnaest minuta ćutanja u čast petnaestoro stradalih. Skoro 80 fakulteta je još uvek bilo okupirano u februaru, dok se pokret, predvođen studentskim plenumima, proširio na sve društvene slojeve. Studenti su organizovali brojne marševe ili štafete povezujući velike gradove zemlje preko sela ili veoma malih gradova u kojima ih dočekuju kao oslobodioce: demonstriranjem svog fizičkog prisustva, pa čak i tela umornih od dana hodanja, radi se o razbijanju medijskog zamračenja, ali i nametanju opipljive realnosti pred virtuelnim i alternativnim pričama društvenih mreža. Učenici pokazuju i zadivljujuću spretnost u poigravanju simbolima koji su kontradiktorni i politički suprotstavljeni. Tako je 15. februara u Kragujevcu, glavnom gradu Šumadije, kolevci tradicionalnog srpskog nacionalizma, konzervativaca, pravoslavaca i monarhista, održan veliki miting na Sretenje, državni praznik kojim se obeležava prvi antiosmanski ustanak 1804. godine, ali i ali i prvi Ustav zemlje, 1835. godine.
Da bi se pripremili za ovaj miting, studenti su organizovali nekoliko štafeta širom zemlje, ponavljajući obred štafete koja se u socijalističkoj Jugoslaviji organizovala svakog 25. maja za "Dan mladosti" i rođendan maršala Tita.
Neki stručnjaci se spore oko toga da li su pojedini studentski plenumi "više levičarski" (onaj u Novom Sadu) ili "više desničarski" (onaj na Pravnom fakultetu u Beogradu), ali je u stvarnosti pristup plenumima strogo zabranjen nestudentima, posebno novinarima. Nijedna odluka ili javna izjava se ne donosi bez potvrđivanja na plenarnim sednicama, dok pokret kategorički odbija da istakne čak i najmanje ličnosti. Radikalni zahtev za horizontalnošću i direktnom demokratijom plenuma potpuno destabilizuje režim koji ne zna koga da napadne. Pokret takođe odbija da personalizuje svog protivnika. Ime samog Aleksandra Vučića se nikada ne pominje, a na plenarnim sednicama se radije govori o "osobi koja obavlja predsedničku funkciju". Ne može biti efikasnije strategije protiv vođe koji nikada nije prestao da se predstavlja kao heroj i mučenik spreman da da život za Srbiju, personalizujući sva pitanja... Zahtevi studenata su zapanujuće i radikalno jednostavni: poštovanje zakona i ustava. Ali to je upravo ono što Vučićev režim ne može. Sve ponude režima o "dijalogu" padaju u vodu: zašto bi studenti sa šefom države "razgovarali" o poštovanju zakona i ustava?
Evropska unija više nije tema
U vreme pisanja ovog teksta nemoguće je predvideti nastavak pokreta i njegov mogući uspeh. Jasno je, međutim, da glavna opklada režima, koja je bila da će on izgubiti na snazi, za sada nije ispunjena. Naprotiv, on nastavlja da se širi na nove društvene kategorije.
Studenti, međutim, ne govore o "režimu" Aleksandra Vučića, već o "sistemu" koji mora da se ponovo izgradi. Ovaj "sistem" je onaj koji se za tri decenije "tranzicije" previše snalazio sa korupcijom i malim aranžmanima sa zakonima. Ovaj "sistem" su takođe podržavale aktuelne opozicione stranke i Evropska unija, kladeći se da bi fasada pluralizma koju su konfiskovale uske oligarhije mogla da zameni "liberalnu demokratiju" i "funkcionalnu tržišnu ekonomiju". Kako piše Slavoj Žižek, aktuelna pobuna je "antipolitička", jer dovodi u pitanje sve političke kategorije postsocijalističke tranzicije. Ogroman zahtev za pravdom razbija pretenzije političkih kategorija, gde se preko noći može preći sa "levice" na "ekstremnu desnicu". Srpski pokret je "antipolitički" u istom smislu kao i revolucije iz 1989. godine, koje su odbacile pravila igre koja su uspostavili režimi "realnog socijalizma".
Evropska unija je ostala iznenađujuće ćutljiva pred pokretom koji potresa Srbiju, što je prirodno ogorčilo srpske demokrate i civilno društvo, koji su napisali živopisno otvoreno pismo liderima Unije. EU ne ćuti samo zato što nekoliko njenih lidera nastavlja da aktivno i otvoreno podržava Aleksandra Vučića - poput francuskog predsednika Makrona, koji je 8. februara razgovarao telefonom sa srpskim kolegom. Ona ne ćuti samo zato što ne zna šta je budućnost i plaši se "geopolitičkog pomeranja" u Srbiji. Ona je, u stvari, svesna da zahtev za sistemskim promenama koji donosi srpski protest zahteva suštinsko resetovanje njenog funkcionisanja, ciljeva i načina ekspanzije. Studenti ne očekuju ništa od Evropske unije; oni su ubeđeni da su u procesu ponovnog izmišljanja svega.
Komentari čitatelja
na naše novosti