© REUTERS / Thaier al-Sudani
Odlazak bivšeg komandanta Kuds snaga Kasema Solejmanija počinje da se oseća u Iraku. Dva sastanka koja je američki predsednik Donald Tramp imao sa liderom iračke kurdske regionalne vlade Nečirvanom Barzanijem i predsednikom Iraka Barhemom Salehom u Švajcarskoj, u sredu, na marginama Svetskog ekonomskog foruma, simptomatična su za agendu Vašingtona da se nastavi sa suzbijanjem iranskog uticaja u Iraku.
Barzani postaje ključni sagovornik Vašingtona u novim okolnostima, koji bi imao glavnu ulogu u konsolidaciji autonomije kurdskih regiona na severu Sirije. Zaista, iz perspektive Vašingtona, Irački Kurdistan ostaje oaza stabilnosti i može biti uporište za otvoreno američko vojno prisustvo u regionu. Evakuacija nafte iz istočne Sirije takođe postaje izvodljiva preko Iračkog Kurdistana.
S obzirom da premijer Abdul-Mahdi za sada ostaje na rukovodećoj poziciji, Bagdad je disfunkcionalan i nije u mogućnosti da nametne vlast nad regionom severnog Kurdistana. Pored toga, poznato je da je Saleh, koji je i sam etnički Kurd, voljan da sebe učini korisnim za Amerikance u prevladavanju vakuuma moći.
Uzevši u obzir haotično stanje odnosa između šiitskih stranaka i nagodbe koje SAD imaju sa mnogima od njih, danas u šiitskom javnom mnjenju ne postoji središnja tačka koja bi mogla da kanališe latentna antiamerička osećanja. I upravo na ovom polju se najviše oseća odsustvo Kasema Solejmanija. On je širom regiona izgradio mrežu i uživao poverenje svojih iračkih partnera. Trebaće vremena da se porušeni mostovi poprave, ako se to uopšte ikada i desi.
Mnogo toga će zavisiti od uspeha "marša miliona" u Bagdadu u petak. Poziv za marš stigao je od propovednika Moktade el Sadra, koji je nacionalista, ali koji se u poslednje vreme sve više približava Iranu. Protest preti da apsorbuje i marginalizuje proteste podržane od strane SAD-a poslednjih meseci, koji su imali za cilj da potkopaju iranski uticaj u Iraku.
Veliko pitanje tiče se budućnosti paravojne formacije kojom je prethodno komandovao moćni vođa šiitskih milicija, Abu Mahdi el Muhandis (koji je ubijen u istom američkom napadu na Solejmanija). Reč je o Pokretu za nacionalnu mobilizaciju (PMF) koji sačinjava 100.000 ljudi iz pedesetak različitih milicija, uglavnom - ali ne i u potpunosti - šiitskih boraca, u okviru kojih grupe povezane sa Iranom verovatno čine manjinu. Ove konkurentske frakcije u PMF-u imaju istoriju međusobnih sukoba i iskazuju vernost različitim autoritetima.
El Muhandis bio je idejni tvorac PMF-a, pod direktnim nadzorom Solejmanija. Za Iran će biti nemoguće da ponovo stvori vođstvo koje su ove dve titanske figure dale pokretu otpora u Iraku. Da li će PMF ostati moćna politička frakcija ili će postati plen predatorskim silama u neizvesnim vremenima koja nadolaze? U odsustvu efikasne centralne komande, borbe za nasledstvo mogu izbiti čak i između grupa povezanih sa Iranom u okviru PMF-a i El Sadrovog bloka.
U haotičnoj situaciji koja se razvija u Iraku, čini se da je za iračku politiku nemoguće da se vrati na status kvo. Takođe se čini da postoji i skrivena američka agenda. Demonstranti podržani od strane SAD-a su odbacili nove kandidate za premijera i traže okončanje korumpiranog političkog sistema podeljenog po sektaškim (verskim) linijama. To beskrajno komplikuje izbor novog premijera. Ovakva pat pozicija odgovara Sjedinjenim Državama budući da političkim sistemom dominiraju notorno korumpirane stranke povezane sa Iranom, premda je takav korumpirani sistem stvorio Vašington tokom perioda okupacije.
Postoji rastuća opasnost da propast iračke države može dovesti do ponavljanja istorije. Slični haotični uslovi doveli su do Ramazanske revolucije u februaru 1963. (vojni udar od strane iračkog krila Bat partije), koju je navodno podržala američka Centralna obaveštajna agencija. Tramp bi nesumnjivo bio zadovoljan takvim ishodom.
Komentari čitatelja
na naše novosti