Prema široko važećoj teoriji, virusi su prodrli u organizam i u ćelijama su sposobni da se razmnožavaju. Oni u određenim ćelijama ponekad, ali ne uvek, izazovu simptome bolesti. Imunosistem može da prepozna virus i napadnute ćelije i da ih odbrambenom reakcijom odstrani. To imunosistemu uspeva kod najvećeg broja virusa, ali ne kod svih - izuzetak je, recimo, HIV.
Šta je obična vakcina?
Uobičajena vakcina podrazumeva unošenje oslabljenih ili umrtvljenih izazivača bolesti, ili njihovih delova, u organizam. Prema važećoj medicinskoj školi, imunosistem reaguje na strana tela antitelima i memoriše taj odgovor u "memorijske ćelije". Tako organizam u sledećem susretu sa virusom reaguje bolje i efektivnije, pa se virusna infekcija sprečava ili u najmanju ruku bivaju sprečeni teži oblici bolesti. Što bi značilo da telo postaje imuno. U kojoj meri i koliko to traje - to zavisi od mnogo faktora.
Šta su vakcine zasnovane na DNK i RNK?
Ovakve vakcine sadrže genetske informacije izazivača bolesti. Ćelije organizma u koje se unese vakcina prevode te informacije u proteine. Bezazleni delovi virusa takođe izazivaju odbrambeni odgovor imunosistema. Tako organizam i posle ove vakcine može brže da reaguje na pravi virus.
Vakcina na bazi RNK - ribonukleinske kiseline - se unosi u organizam u obliku takozvane "informacione RNK", koja sadrži neku vrstu uputstva za izgradnju antigena, proteina koji provociraju odgovor imunosistema.
Vakcine na bazi DNK - dezoksiribonukleinske kiseline - funkcionišu slično, ali molekuli DNK moraju najpre da prodru u jezgro ćelije da bi ih "informaciona RNK" prepoznala i potom tu poruku iznela iz ćelijskog jezgra.
Prednosti ovih vakcina su mogućnost proizvodnje veće količine u kratkom vremenu i uz manje mere bezbednosti - za proizvodnju nije potreban uzročnik ili njegovi delovi. I vakcinisanje je jednostavnije takozvanim "vakcinacionim pištoljima".
Rizici koje donose ovakve vakcine
Vakcine zasnovane na DNK i RNK sa sobom nose teoretski mogućnost da unošenjem stranog genetskog materijala u ćeliju on prodre u genetski materijal, genom, same ćelije. Moguće posledice su pojačano formiranje tumora ili autoimune bolesti. Obimna ispitivanja na životinjama nisu potvrdila ovu mogućnost.
Nasuprot tome, vakcina zasnovana na RNK ne prodire u ćelijsko jezgro, pa ne postoji ni teorijska opasnost da bude integrisana u genom ćelije domaćina. Teoretski je ipak moguće da virusi koji su prisutni u ćeliji "prepišu" RNK u DNK i tako ipak dospeju u genetsku strukturu domaćina. Do sada takav proces nije zabeležen.
Svi ovi teoretski rizici, koji navodno nisu zabeleženi u praksi, odnose se na manji broj ćelija u organizmu, a ne na genom čoveka koji je vakcinisan. Tvrdnja da ovakve vakcine utiču na čovekov genom je netačna.
Ovakve vakcine su relativno nestabilne i moraju se stabilizovati, osim toga, potrebni su im transportne materije, na primer nanočestice. Neželjena dejstva nisu dovoljno ispitana, ali pre izdavanja dozvole za proizvodnju i ovi aspekti moraju da se pokriju u velikim kliničkim studijama.
Kakva su iskustva?
Do sada ni jedna vakcina, bazirana na DNK i RNK, nije dobila dozvolu za primenu na ljudima. Više njih se nalazi na kliničkom ispitivanju - vakcina se daje dobrovoljcima. Za vakcinisanje životinja nekoliko ovakvih vakcina je već dobilo dozvolu.
U Evropskoj uniji je moguće da se dozvola dobije za celi prostor Unije, ako se traži dozvola za primenu vakcine od Evropske agencije za lekove (EMA). Dve države članice preuzimaju u ime svih ocenu vakcine. U Nemačkoj je nadležan Institut Paul Erlih (PEI) pri Saveznom institutu za vakcine i biomedicinske lekove.
Trenutno se radi i na drugim vrstama vakcine - belančevine uzročnika se takođe upotrebljavaju kao antigen. Postoje i takozvane vektor-vakcine koje upotrebljavaju bezazlene viruse da bi izazvale odgovor imunosistema.
Komentar: Budući da ove vakcine nisu dovoljno ispitane, javnost ima pravo da bude skeptična o njihovim efektima na ljudsko zdravlje.