© Reuters/Reinhard KrauseZastava NATO tokom samita u Briselu, 10. jul 2018.
Na stolu su predlozi Moskve o garancijama bezbednosti u Evropi. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je 14. januara saopštio da očekuje konačan odgovor na te predloge u roku od nedelju dana.
Hoće li ga dočekati?
Uticajni i visokotiražni moskovski nedeljnik Argumenti i fakti (AiF) o tome je pitao Sergeja Karaganova, naučnog rukovodioca Fakulteta za svetsku ekonomiju i svetsku politiku Visoke škole ekonomije, počasnog predsednika prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku.
Sergej Aleksandrovič, da li su pregovori propali ili još uvek postoji nada za dogovor?
- Videćemo. Zasad mi vršimo pritisak (ne samo na rečima - siguran sam da se preduzimaju i neki nejavni koraci u vojnoj i drugim oblastima) i pokazujemo spremnost za svaki razvoj događaja. U toku je teška, ofanzivna diplomatska igra sa veoma snažnim elementom sile.
Mnogo pre nego što su pregovori počeli, Vi ste predvideli da će "partneri na Zapadu pokušati da zamagle i razvodne ruske zahteve". Izgleda da je baš tako?
- Rusija ima ogromno iskustvo u takvim pregovorima. I razumemo sa kim imamo posla. Razumemo da je sistem odnosa, sistem institucija koji smo nasledili iz Hladnog rata, iz devedesetih godina, prevaziđen i da ga treba menjati. I nadam se da će nova ruska politika u godinama pred nama uroditi plodom.
Kada smo 1990. potpisivali Parisku povelju, pogrešno smo se složili da svaka zemlja ima pravo da se pridruži bilo kom savezu. Tadašnje rukovodstvo zemlje je, po svemu sudeći, mislilo da ćemo i mi sami ući u NATO, ili bar da će NATO biti nekakav mirni odbrambeni savez demokratskih zemalja. Ali, od tada je NATO izvršio čitav niz agresija.
A mi smo nastavili da sa njim vodimo besmislene razgovore po liniji Saveta Rusija-NATO, programa "Partnerstvo za mir" itd. I pričali smo o bilo
Sergej Karaganov je bio savjetnik Vladimira Putina
Predloge Moskve mnogi nazivaju ultimatumom. Ali ultimatum je rizična stvar: ako na njega ne odgovore, mora se uraditi nešto što će drugu stranu da zaboli. A čime Rusija može da naudi Americi?
- Ne bih sada na stranicama mojih omiljenih novina razmatrao sve naše moguće akcije. Mogu samo da kažem da sada imamo sisteme naoružanja koji mogu izuzetno ozbiljno da ugroze vitalnost Sjedinjenih Država.
U rezervi imamo i takvo oružje kao što je produbljivanje vojno-političke saradnje sa Kinom, što bi moglo da postane prava noćna mora za Vašington. A ako Amerikanci nama prete "razornim" sankcijama, a to je objava rata, onda neka se sete da Rusija i Kina imaju i takvu mogućnost da razbiju ekonomije i društva zapadnih zemalja, kao što je sajber rat.
Po Vama, istorijsko iskustvo Rusije uliva optimizam: više puta smo uspeli da ukrotimo nečije imperijalne ambicije, "pretvarajući njihove nosioce u relativno vegetarijanske i udobne susede - Švedsku posle Poltave, Francusku posle Borodina, Nemačku posle Staljingrada, Kurska i Berlina". Da, ali postoji jedan problem: ukrotili smo tuđe ambicije uz pomoć ratova. Znači li to da ćemo i sa sadašnjom glavnom imperijom, SAD, takođe morati da ratujemo?
- Nadam se da ćemo ipak proći bez rata. Tim pre, jer je sada situacija u svetu malo drugačija. Naravno, da nemamo nuklearno oružje, odavno bi nas napali. I ono još uvek služi kao psihološka zaštita od velikog rata. Ali, sada možemo da pokažemo kolegama da to nije naš jedini resurs i da generalno imamo jače mišiće i hladniju glavu. I oni počinju to da shvataju.
I iz poslednjih razgovora se vidi da su naši zapadni partneri počeli da odstupaju. Oni već predlažu dijaloge vojnih lica, pregovore o ograničavanju naoružanja - ono što su donedavno kategorično odbijali. Tako da, moguće je da ćemo se oko nečega i dogovoriti.
Neki analitičari smatraju da nam predstoji čitav niz karipskih kriza. Nije ni čudo što su već počeli da pričaju o novom razmeštanju raketa na Kubi i u Venecueli...
- Poslednji hladni rat je upravo posle karipske krize i počeo da se završava. Mnogi kod nas su, izgleda, došli do zaključka da ako se tako nešto sada ne desi, ako ne dođe do otrežnjenja naših partnera, oni će onda sigurno dogurati do vrućeg rata. A Rusija upravo to želi da spreči. Da ne dopusti ponavljanje 22. juna 1941. u nekoj novoj varijanti.
Vi NATO nazivate "evropskim rakom" i predlažete "da se njegove metastaze ograniče kombinacijom terapijskih mera - vojne radiologije, političke hemije i slično". A ima li "onkolog" neophodne zalihe lekova i instrumenata?
- Za početak, važno je priznati da je to upravo rak. I zasad se metastaze samo šire. Da bi opstao, NATO mora stalno da pojačava konfrontaciju. Hirurška intervencija bi mogla biti smrtonosna za potkontinent. Dakle, prvo je potrebno ovu bolest teritorijalno ograničiti - a onda ćemo da vidimo. I definitivno je dosta da tu bolest nazivamo "partnerom". "Ćaskajući" sa njom, samo smo joj pomogli da se raširi.
Vi još tvrdite da su geopolitičke pozicije Rusije sada povoljnije od onih koje je imao SSSR - ako ne težimo ulozi supersile koja ga je pogubila. A u čemu je onda korist?
- Sovjetski Savez je hranio ogroman broj zemalja trećeg sveta koje su se pridržavale socijalističke orijentacije. SSSR je subvencionisao zemlje Istočne Evrope, a Rusija je bila donator praktično svim sovjetskim republikama. Uzgred, Ukrajina je bila najveći potrošač subvencija, a po glavi stanovnika najviše je primala Gruzija. I kao što vidimo, kad su osiromašili, pojurili su drugim donatorima, uključujući i NATO.
Kliknite za povećanje
Dalje, SSSR je izdržavao kolosalnu ratnu mašineriju, potpuno suvišnu. Na kraju postojanja Saveza imali smo više tenkova nego sve druge zemlje zajedno! Osim toga, spremali smo se da ratujemo na dva fronta - sa Zapadom i Kinom. Sada je Kina prijateljska sila, na nju se možemo osloniti, što višestruko uvećava našu ukupnu moć. I mi uvećavamo moć Kine.
I, konačno, u poznom SSSR-u skoro svi (i elita i narod) su sebe smatrali moralno oštećenim, gledajući kako umire komunistička ideja, koliko je naš ekonomski sistem neefikasan, koliko smo siromašni. Tada smo želeli da budemo "kao oni". Takve želje i danas postoje u našoj zemlji. Ali u celini, moralno stanje i elite i društva je kardinalno drugačije. Znamo da smo u pravu i to nas čini jakim.
Početkom januara zemlje nuklearne petorke dale su zajedničku izjavu da "u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da on nikada ne sme da bude započet". Nije li iznenađujuće što su SAD u današnjoj situaciji uopšte pristale da potpišu bilo kakav zajednički dokument sa Rusijom i Kinom?
- Oni počinju da shvataju da su se preigrali. Ne isključujem - ako prođemo kroz ovaj period dovoljno mirno - da ćemo za 10 godina imati pristojne odnose sa većinom zapadnih zemalja. I takvi odnosi bi nam bili veoma korisni. Jer, uprkos dubokom prijateljstvu sa Kinom, neravnoteža među nama će rasti, a oslanjanje na druge prijatelje nam ne bi škodilo. Koristio bi nam mir na zapadnoj strani.
Naravno, sada je teško reći šta će se dešavati na samom Zapadu. Ako ga zarobe nove antiljudske ideologije sa njihovim negiranjem istorije, pola, otadžbine, sa LGBT kultom, ultrafeminizmom i sličnim, onda ćemo imati teške ideološke sporove. Ali, nadam se da će zdrave snage ipak sprečiti zapadne zemlje da padnu u moralni ponor.
© Russian Defence Ministry/TASSRuske vazdušno-desantne jedinice prilikom ukrcavanja u avion i odlaska u mirovnu misiju u okviru Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Moskva, 06. januar 2022.
- Naravno. Ona je pokazala sposobnost svojih oružanih snaga da u roku od pola dana odreaguju na opasnu situaciju. Ali, tu postoji drugi problem. Očigledno je da se mnoge zemlje bivšeg SSSR-a ne pretvaraju u funkcionalne, životno sposobne države. I pre ili kasnije će se postaviti pitanje - kako ih održati na površini. U stvari, to je pitanje novog sabiranja zemalja.
Mislio sam da će se to dogoditi za pet do sedam godina. Ali, događaji u Belorusiji, Jermeniji i sada u Kazahstanu pokazuju da ćemo time morati da se pozabavimo mnogo brže.
I to me mnogo brine. Jer, to može dovesti do rasipanja snaga i sredstava, odvraćajući nas od unutrašnjeg razvoja, razvoja Sibira i ruske Azije u celini, što bi trebalo da postane naš glavni razvojni resurs u narednih pola veka.
Vi predlažete da se prekine sa "ponavljanjem lukave i diktirane poljskim genima" tvrdnje Zbignjeva Bžežinskog da Rusija bez Ukrajine ne može biti velika sila. Zašto se toliko držimo Ukrajine, koja očajnički pokušava da nam se otrgne?
- Prvo, zato što su mnogi kod nas zaista poverovali Bžežinskom. Bio je izuzetno lukav, briljantan um. On je bio taj koji je "pomogao" SSSR-u da se uvali u Avganistan, na šta je kasnije bio veoma ponosan. Stoga, bilo koju njegovu izjavu treba uzeti sa rezervom.
Drugo, Ukrajina je tampon koji nas ili razdvaja od potencijalnih zapadnih agresora, ili se koristi za pritisak na nas. I sada je ukrajinsko pitanje pre svega pitanje neširenja neprijateljskog saveza na teritoriju ove tampon zone.
A velikom zemljom (ako se već sećamo fraze Bžežinskog) nas je učinilo prisajedinjenje Sibira. Ovo je utoliko aktuelnije sada, u veku Azije. Loše je ako nas previše duboko uvlačenje u evropske svađe odvuče od zaokreta na Istok, korisnog za budućnost zemlje.
Čak i ako se u Ukrajini nađu vojne jedinice NATO, da li je to toliko opasno? Baltičke države su u NATO-u skoro 18 godina i nije bilo neke posebne katastrofe...
- Kada su zemlje Istočne Evrope, Poljska i baltičke republike ulazile u NATO, Zapad nam je rekao - ne brinite, posle toga će se oni smiriti i postati vaši mirni, dobri susedi. Ali, dogodilo se suprotno - tamo su još više podivljali. Jer, samo članstvo u savezu izgrađenom na ideji konfrontacije pojačava najgore elemente u političkom i javnom raspoloženju. Vidimo šta se desilo sa Baltima, i kako su pobesneli Poljaci kada su se našli na natovskoj prvoj liniji. I dobiti istu takvu Ukrajinu - bilo bi jako loše.
Da, tamo ima veoma mnogo proruski nastrojenih ljudi koji su nam duhovno i kulturno bliski. Ali, postoje i druge, mračne sile. Hoćemo li da sav taj mulj ispliva na površinu, pa da Ukrajina postane, poput Balta i Poljaka, glavni pokretač antiruske politike u Evropi? A i da ne govorimo o oružju koje će tamo biti razmešteno.
Ali, naravno, nama apsolutno ne treba da se borimo za Ukrajinu do poslednjeg Ukrajinca, mi nikako ne želimo da tamo ratujemo. Sve ovo vrištanje o tome da mi nameravamo da zauzmemo Kijev, bez osnova je. Da, naša vojska stoji blizu ukrajinske granice, ali samo da na drugoj strani nikome ne bi palo na pamet da udari na Donbas. A zauzimanje Ukrajine u naše vojne planove, uveren sam, nije uključeno.
Makar iz tog razloga što je zauzimanje zemlje koja je ekonomski, moralno i intelektualno uškopljena, zemlje sa uništenom infrastrukturom i ogorčenim stanovništvom - najgori scenario. Najgore što Amerikanci mogu da urade za nas je da nam poklone Ukrajinu u ovakvom stanju do kojeg su je doveli.
Preveo V. K.
Izvor aif.ru/Fakti
Komentari čitatelja
na naše novosti