kunge
© GLENN SCHWARTZ/SVEUČILIŠTE JOHNS HOPKINSDNK otkriva da su ti drevni i tajanstveni kosturi bili hibridi magarca i divljeg magarca. Iskopani su iz grobnog kompleksa starog 4500 godina u sjevernoj Siriji.
U drevnim zapisima, kunga je spominjana kao veoma cenjena i skupa životinja, što se može objasniti prilično komplikovanim procesom uzgoja.

Novo istraživanje je pokazalo da su stanovnici Mesopotamije koristili hibride pripitomljenih i divljih magaraca koji su im vukli ratna kola pre 4.500 godina — najmanje 500 godina pre nego što su u tu svrhu počeli da se uzgajaju konji.

Analiza drevne DNK iz životinjskih kostiju pronađenih u severnoj Siriji rešila je dugogodišnje pitanje kojoj vrsti stvorenja je pripadala takozvana kunga koja je u drevnim izvorima opisivana kao "životinja koja tegli".

Mesopotamija
"Po skeletima smo znali da su u pitanju kopitari slični konjima, ali nisu odgovarali veličini ni domaćih i ni divljih sirijskih magaraca. Dakle, oni su bili nešto drugo, ali nije bilo jasno u čemu je razlika", kaže Eva-Marie Gale, koautorka studije sa Instituta Žak Monod u Parizu.

Nova studija je pokazala da su te životinje bili snažni i brzi hibridi domaće magarice i mužjaka sirijskog divljeg magarca, ili hemiona, vrste kopitara koji žive na ovim prostorima.

U drevnim zapisima, kunga je spominjana kao veoma cenjena i skupa životinja, što se može objasniti prilično komplikovanim procesom uzgoja. Pre parenja, trebalo je uhvatiti mužjaka divljeg magarca, a to je bio težak zadatak, jer su bili veoma brzi. Osim toga, nisu mogli da se ukrote.
kunga
© LEASTCOMMONANCESTOR/ WIKIMEDIA COMMONS (CC BY-SA 3.0)Sumerani – narod južne Mezopotamije – već su stoljećima koristili ratna zaprežna kola na četiri kotača na bojnom polju, o čemu svjedoči poznati 'Standard of Ur', 4500 godina star sumerski mozaik
Kunga se pominju u nekoliko drevnih tekstova pisanih klinastim pismom na glinenim pločama iz Mesopotamije, a prikazani su kako vuku ratna kola na četiri točka na čuvenom "Standardu rata i mira", sumerskom mozaiku od pre oko 4.500 godina koji je danas u Britanskom muzeju.

Sirijski divlji magarci su izumrli. Poslednji od njih je umro 1927. godine u zoološkom vrtu Tirgarten Šenbrunu u Beču. Njegov skelet se čuva u gradskom Prirodnjačkom muzeju.

U ovoj studiji, naučnici su uporedili genom kostiju poslednjeg sirijskog divljeg magarca iz Beča sa genomom kostiju divljeg magarca starih 11.000 godina pronađenim na arheološkom nalazištu Gobekli Tepe na današnjem jugoistoku Turske.
kunga
Drevni panel 'lov na divlje magarce' (Britanski muzej, London) koji prikazuje hvatanje azijskog divljeg magarca
Ovo poređenje je pokazalo da su obe životinje bile od iste vrste, ali je drevni divlji magarac nekada bio mnogo veći.

Drevni zapisi pokazuju da su i Asirci vekovima nastavili da uzgajaju i prodaju hibridne magarce, a isklesana kamena ploča iz asirske prestonice Ninive, koja se sada nalazi u Britanskom muzeju, prikazuje muškarce koji vode divljeg magarca.

Kosti hibrida koje su ispitivane u ovoj studiji iskopane su u grobnom kompleksu u Tel Um el-Mara u severnoj Siriji. Ovo mesto datira 3000-2000 godina pre nove ere i smatra se ruševinama drevnog grada Tube, koji se pominje u egipatskim izvorima.

Кunga je mogla da trči brže od konja, pa se stoga praksa njihovog korišćenja za vuču ratnih kola verovatno nastavila i nakon pojave domaćih konja. Ali na kraju, jednostavniji proces uzgoja domaćih konja zamenio je gajenje hibrida.