topovi
Veće oslanjanje na nuklearno odvraćanje i ubrzano kretanje uz lestvicu eskalacije osmišljeno je da uveri Zapad da po pitanju aktuelnog konflikta u Ukrajini ima na raspolaganju tri opcije: poraz, povlačenje ili nuklearni rat...

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Kada smo preventivno (iako zakasnelo) otpočeli vojnu operaciju protiv Zapada, mi - delujući u skladu sa starim pretpostavkama - nismo očekivali da će neprijatelj pokrenuti opšti rat. Stoga, nismo od samog početka pribegli taktici aktivnog nuklearnog odvraćanja/zastrašivanja. I još uvek se sporo vučemo. Čineći to ne samo da smo stotine hiljada ljudi u Ukrajini (uključujući gubitke zbog strmoglavog pada kvaliteta života) i desetine hiljada naših ljudi osudili na smrt - već smo učinili medveđu uslugu čitavom svetu. Agresor - što je de fakto Zapad - ostaje nekažnjen. Ovo otvara prostor za dalje agresivno ponašanje.

Zaboravili smo osnovne principe odvraćanja. Umanjeni značaj nuklearnog odvraćanja koristi delatniku koji raspolaže većim konvencionalnim vojnim potencijalom i ljudskim i ekonomskim resursima, i obratno. Kada je SSSR raspolagao konvencionalnom superiornošću - SAD/NATO nisu oklevali da se u velikoj meri oslone na koncept prvog udara [nuklearnim oružjem, prim.prev]. Međutim, SAD su blefirale, a ako su i napravile takve planove, oni su bili usmereni isključivo protiv sovjetskih trupa koje bi napredovale na teritoriji NATO pakta. Nisu planirani napadi na sovjetsku teritoriju, pošto nije bilo sumnje da će uslediti odmazda napadom na američke gradove.

Garancije za kraj

Veće oslanjanje na nuklearno odvraćanje i ubrzano kretanje uz eskalacionu lestvicu je osmišljeno da uveri Zapad da u vezi sa sukobom u Ukrajini ima na raspolaganju tri opcije.
  1. Prvo, da se dostojanstveno povuče pod, na primer, ranije naznačenim uslovima (videti prvi deo članka).
  2. Drugo, da bude poražen i da pobegne - kao što su učinili u Avganistanu - i da se suoči sa talasom naoružanih i, ponekad opasnih, izbeglica.
  3. Ili treće - da se desi ovo što smo naznačili - uz nuklearne napade na njihovoj teritoriji i prateću društvenu dezintegraciju.
vojnici
© Wakil Kohsar/AFP/Getty ImagesAmerički marinci čekaju da se ukrcaju u transportni avion za Kandahar u provinciji Helmand u Avganistanu
Ruska je tradicija da nanese potpuni poraz evropskim napadačima i da se onda saglasi sa novim poretkom. Ovo je ono što su Aleksandar I, Kutuzov i De Toli učinili između 1812-1814. godine, nakon čega je usledio Bečki kongres. Potom su Staljin, Žukov, Konjev i Rokosovski potukli Hitlerovu panevropsku armiju, što je dovelo do Potsdamske konferencije. Ali da bi se takav sporazum zaključio sada - moramo da raščistimo prostor za ruske trupe sa nuklearnim oružjem.

I mi bismo [u slučaju primene nuklearnog oružja] trpeli velike gubitke, uključujući i moralne. Posle svega, to bi bio napadački rat. Održivo nuklearno odvraćanje i bezbednosna tampon zona u Zapadnoj Ukrajini garantuju kraj agresije. Specijalna vojna operacija mora biti nastavljena do pobede. Naši neprijatelji moraju da znaju da ukoliko se ne povuku - poslovično rusko strpljenje će se približiti kraju - i smrt svakog ruskog vojnika biće naplaćena hiljadama života suprotstavljene strane.

Ruska doktrina

Biće nemoguće sprečiti da svet sklizne u niz sukoba i posledično globalni termonuklearni rat, te obezbediti miran preporod naše zemlje i njenu transformaciju u jednog od arhitekti i graditelja novog svetskog sistema, osim ukoliko se naša politika nuklearnog odvraćanja drastično ne zaoštri i ne ažurira. Pisao sam o mnogim aspektima ove politike u mojim prethodnim člancima i drugim dokumentima.

U stvari, ruska doktrina već sada obezbeđuje upotrebu nuklearnog oružja za suprotstavljanje širokom aspektu pretnji, ali stvarna politika u svom sadašnjem obliku ide dalje od onoga što stoji u doktrini. Trebalo bi da razjasnimo i osnažimo doktrinarne formulacije i preduzmemo odgovarajuće vojno-tehničke mere. Glavno je da demonstriramo našu spremnost i sposobnost da upotrebimo nuklearno oružje u slučaju krajnje nužde.

Nema sumnji da je ova doktrina već ažurirana, o čemu svedoče mnogi konkretni koraci. Najočigledniji je raspoređivanje raketnog sistema dugog dometa u bratskoj Belorusiji. Ove rakete su očigledno namenjene za upotrebu ne samo ukoliko je "samo postojanje države" ugroženo, već mnogo ranije. A opet, odredbe doktrine koje preciziraju uslove upotrebe nuklearnog oružja sadrže izvesne praznine koje bi trebalo popuniti, posebno u uslovima očigledno predratne situacije.

Intenziviranjem nuklearnog odvraćanja ne samo da ćemo otrezniti agresore - već ćemo, takođe, učiniti nemerljivu uslugu čovečanstvu. Trenutno nema druge zaštite od niza ratova ili velikog termonuklearnog sukoba. Nuklearno odvraćanje mora biti aktivirano. Na Institutu za svetsku vojnu ekonomiku i strategiju, koji je nedavno oformljen na Višoj ekonomskoj školi i koji predvodi admiral Sergej Avakjants (Avakyants) i profesor Dmitrij Trenjin, mi ćemo obezbediti akademsku podršku. Ovde ću predstaviti samo neka od mojih gledišta koja zahtevaju najbrže razrađivanje i implementaciju.

Ruska politika trebalo bi da bude zasnovana na pretpostavci da je NATO neprijateljski blok, koji je pokazao svoju agresivnost ranije sprovedenim političkim odlukama i koji de fakto vodi rat protiv Rusije. Stoga, bilo kakav nuklearni udar na NATO - uključujući i preventivni - je moralno i politički opravdan. Ovo prevashodno važi za zemlje koje pružaju najaktivniju podršku kijevskoj hunti.
nato
© NATOMinistar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba se rukuje sa generalnim sekretarom NATO pakta Jensom Stoltenbergom u sedištu NATO-a u Briselu, 29. novembar 2023.
Stare, a posebno nove, članice alijanse moraju razumeti da je njihova bezbednost suštinski oslabljena pridruživanjem Atlantskom savezu, i da su ih njihove vladajuće, kompradorske elite dovele na ivicu života i smrti. Iznova ponavljam u svojim napisima da ukoliko Rusija izvede preventivni napad na bilo koju NATO državu - SAD neće odgovoriti, osim ukoliko Bela kuća i Pentagon nisu nastanjeni ludacima koji mrze svoju sopstvenu državu i spremni su da unište Vašington, Hjuston, Čikago ili Los Anđeles u korist Poznanja, Frankfurta, Bukurešta i Helsinkija.

Sa moje tačke gledišta, ruska nuklearna politika i pretnja odmazdom takođe bi trebalo da odvrate Zapad od masovne upotrebe biološkog ili sajber oružja protiv Rusije i njenih saveznika. Trka naoružanja u ovim sferama - koju vode SAD i neki od njenih saveznika - mora biti zaustavljena.

Mete prvog talasa

Vreme je da se okončaju prepirke i nesuglasice koje ističe Zapad o mogućnosti upotrebe "taktičkog nuklearnog naoružanja". Njegova upotreba je teorijski predviđana za vreme prethodnog Hladnog rata. Sudeći prema dokumentima koja su procurela u javnost, američki stratezi rade na daljem umanjivanju nuklearnog oružja. Ova politika je budalasta i kratkovida - pošto dalje urušava stratešku stabilnost - te stoga uvećava verovatnoću globalnog nuklearnog rata. Koliko mogu da razumem, ovaj pristup je takođe vojno krajnje neefikasan.

Verujem da je prikladno postepeno povećavanje minimalne snage nuklearnih bojevih glava za 30-40 kilotona, ili ekvivalentno snazi 1,5 do 2 bombe bačene na Hirošimu, tako da bi potencijalni agresor i njegovo stanovništvo mogli da razumeju šta ih čeka. Snižavanje praga odluke za upotrebu nuklearnog oružja i povećavanje njegove minimalne snage takođe je nužno kako bi se povratila još jedna izgubljena funkcija nuklearnog odvraćanja: sprečavanje velikih konvencionalnih ratova. Strateški planeri u Vašingtonu i njihovi evropski trabanti moraju da razumeju da obaranje ruskih aviona nad našom teritorijom ili nastavak bombardovanja ruskih gradova donosi kaznu (nakon ne-nuklearnog upozoravajućeg udara) u vidu nuklearnog napada. Onda će, možda, preuzeti na sebe da se reše kijevske hunte.

Takođe deluje da je nužno da se izmeni (u izvesnoj meri i javno obznani) popis meta za napade u nuklearnoj odmazdi. Moramo da ozbiljno razmislimo koga, zapravo, mi želimo da odvratimo. Nakon što su Amerikanci - "u odbrani demokratije" i u korist svojih imperijalnih ambicija - ubili milione ljudi u Vijetnamu, Kambodži, Laosu i Iraku, počinili monstruozni čin agresije protiv Jugoslavije i Libije - i uprkos svim upozorenjima, namerno bacili stotine hiljada, ili možda čak i milione, Ukrajinaca u ratni plamen, nema garanta da će pretnja odmazdom, čak i protiv gradova, biti dovoljno sredstvo odvraćanja globalne oligarhije. Jednostavno rečeno, njih nije briga za njihove sopstvene građane, i neće biti zastrašeni mogućim žrtvama među njima.
nato
© Mark Kerrison/In Pictures via Getty ImagesDemonstrant drži transparent sa natpisom „Gde NATO ode poteče krv” tokom marša kroz centar Londona, organizovanog u nameri da se pozove na prekid naroužavanja i finansiranja Ukrajine, 25. februar 2023.
Možda bi bilo vredno označiti mesta okupljanja oligarhije kao mete prvog talasa, ili čak kao mete preventivnog osvetničkog napada? Bog je zgromio Sodomu i Gomoru - ogrezle u izopačenostima i razvratu - vatrenom kišom. Savremeni ekvivalent: ograničeni nuklearni napad u Evropi. Još jedna starozavetna lekcija: kako bi očistio svet, Bog je pokrenuo Veliki potop. Naša nuklearna torpeda Posejdon mogu da izazovu slične poplave cunamijima. Danas, najdrskije agresivne zemlje su priobalne. Globalistička oligarhija i duboka država ne bi trebalo da se nadaju da će umaći kao što su to mogli Noje i njegova pobožna porodica.

Sprečavanje eskalacije

Dozvolite mi da ponovim napred izrečeno. Poboljšanje kredibilnosti i efikasnosti nuklearnog odvraćanja je nužno ne samo kako bi se okončao rat koji je Zapad pokrenuo u Ukrajini, ili kako bi se Zapad mirno smestio za mnogo skromniji, ali na kraju krajeva vredni, položaj u budućem svetskom sistemu. Nadasve, nuklearno odvraćanje je potrebno kako bi se zaustavio nadolazeći talas sukoba, da bi se sprečilo "doba ratova" te da bi se onemogućila njihova eskalacija do globalnog termonuklearnog nivoa.

To je razlog zbog čega bi trebalo da se krećemo uz lestvicu nuklearnog odvraćanja, bez obzira na rat u Ukrajini. Za izvođenje koraka koji su već planirani i preduzeti, verujem da bi bilo preporučljivo - nakon konsultacija sa prijateljskim državama ali bez prebacivanja odgovornosti na njih - da se nastavi nuklearno testiranje što je skorije moguće: prvo podzemno, a ukoliko to nije dovoljno onda detoniranje "Car bombe 2" na Novoj Zemlji, dok bi se preduzeli koraci kako bi se minimizovala šteta po životnu sredinu u našoj sopstvenoj zemlji i prijateljskim zemljama Svetske većine. Ne bih čak previše protestovao ukoliko bi takvu demonstraciju izvele SAD. To bi samo osnažilo opšti efekat nuklearnog odvraćanja. Ali Vašington još uvek nije zainteresovan za snaženje uloge nuklearnog faktora u međunarodnim odnosima, oslanjajući se umesto toga na svoju i dalje veliku ekonomsku moć i konvencionalne snage.

Pre ili kasnije, Rusija će morati da promeni svoju zvaničnu politiku protivljenja širenju nuklearnog naoružanja. Stara politika bila je u izvesnoj meri korisna, pošto je umanjivala rizik neovlašćene upotrebe i nuklearnog terorizma. Ali bila je nepoštena prema mnogim ne-zapadnim državama, i odavno je prestala da funkcioniše. Privrženošću ovoj politici, mi smo pratili vođstvo Amerikanaca - koji nisu hteli samo da minimizuju rizike, već i da minimizuju kontratežu svojoj konvencionalnoj (posebno pomorskoj) superiornosti.

Istorijski i filozofski, širenje nuklearnog oružja doprinosilo je miru. Sticanjem nuklearnog oružja, Izrael je postao samopouzdaniji u svom neprijateljskom okruženju. (Međutim, on je zloupotrebio ovu pouzdanost tako što je odbacio pravedno rešenje palestinskog pitanja i pokrenuo rat u Gazi, koji ima očigledne genocidne osobenosti; ukoliko bi i njegovi susedi raspolagali nuklearnim oružjem Izrael bi delovao mnogo suzdržanije). Izvođenjem nuklearnih proba, Indija je postala sigurnija u odnosima sa mnogo moćnijom Kinom. Indijsko-pakistanski sukob i dalje tinja, ali su se sukobi primirili od kada su obe strane stekle status nuklearne sile.
slika
© Wang Zhou/Getty ImagesPremijer Indije Narendra Modi (levo) i kineski lider Si Đinping u pansionu Vest Lejk Stejt u Hangdžouu, 4. septembar 2016.
Severna Koreja je samopouzdanija i povisila je svoj međunarodni status, posebno od kada je Rusija konačno prestala da se povodi za Zapadom i pošto je de fakto obnovila saradnju sa Pjongjangom. Ograničeno širenje nuklearnog oružja moglo bi se pokazati kao korisna prepreka stvaranju i upotrebi biološkog naoružanja. Povećanje nuklearne pretnje može da odvrati od militarizacije tehnologija veštačke inteligencije. Ali najvažnije, nuklearno oružje - uključujući njegovo širenje - je nužno kako bi se obnovili različiti aspekti nuklearnog odvraćanja koji su prestali da deluju, ne samo da bi se sprečili veliki konvencionalni ratovi (poput onih u Ukrajini) već takođe i trka konvencionalnog naoružanja. U konvencionalnom ratu se ne može izvojevati pobeda ukoliko potencijalni neprijatelj raspolaže nuklearnim oružjem i, što je još važnije, voljom da ga upotrebi.

Nuklearna ravnoteža

Veći oslonac na nuklearno odvraćanje je nužan kako bi se ohladili evropski "lideri" koji su sišli s uma i koji govore o neizbežnom sukobu između Rusije i NATO, te insistiraju da se oružane snage pripreme za taj scenario. Ova blebetala i njihove slušaoce trebalo bi podsetiti da bi - u slučaju rata između Rusije i NATO pakta u Evropi - malo šta preostalo od mnogih evropskih članica saveza već nakon prvih nekoliko dana sukoba.

Razumljivo, širenje nuklearnog naoružanja takođe donosi rizike. Ali - uzimajući u obzir sadašnji nered i ponovne podele u svetu - ovi rizici su mnogo manji od onih koje nosi sa sobom opadanje snage nuklearnog odvraćanja. Neće biti policentričnog i održivog budućeg svetskog poretka bez nuklearnog multilaterizma.

Izlišno je uopšte reći da bi nekim državama trebalo trajno i odlučno negirati pravo da raspolažu nuklearnim naoružanjem, ili da se uopšte približe pribavljanju ovog oružja. Nemačka - koja je otpočela dva svetska rata i počinila genocid - mora postati legitimna meta uništenja preventivnim napadom ukoliko ikada pokuša da se domogne atomske bombe.

Međutim, pošto je zaboravila svoju gnusnu istoriju - ona već sada priziva takvu kaznu - pošto trenutno deluje kao revanšistička država i glavni evropski podstrekivač rata u Ukrajini. U Evropi, sve države koje su učestvovale u Hitlerovoj invaziji na SSSR trebalo bi da strahuju od slične sudbine. Mislim da bi sličnu sudbinu trebalo da dele - u vanredno hitnom slučaju - sa državom koju je Čerčil ispravno imenovao "hijenom Evrope", ukoliko ikada budu promišljali o sticanju nuklearnog oružja. Ne daj Bože, naravno, kao što sam istakao mnogo puta ranije.

Ukoliko Tokio preduzme korake ka sticanju nuklearnog oružja, Kina će - uz podršku Rusije i drugih zemalja Svetske većine - imati svako pravo, pa i moralnu obavezu, da kazni Japan, tokom čije agresije je stradalo desetine miliona ljudi u Kini i drugim azijskim zemljama, i koji i dalje sanja o osveti te ističe da polaže pravo na rusku teritoriju.
protesti
© Wikimedia Commons/保守/Public domainAntikineski protest u Japanu povodom spora o suverenitetu nad ostrvima Senkaku, 2010.
Održiva nuklearna ravnoteža mora biti uspostavljena na Bliskom istoku između:
  1. Izraela, ukoliko i kada prevaziđe sopstvenu krizu legitimiteta, izazvanu zločinima koje je počinio u Gazi;
  2. Irana, ukoliko povuče svoje zvanično objavljene zavete da će uništiti Izrael;
  3. i jedne od zalivskih zemalja ili njihove zajednice.
Najprihvatljiviji kandidat za predstavljanje celog arapskog sveta su Ujedinjeni Arapski Emirati, a ukoliko ne, onda Saudijska Arabija ili Egipat. Prirodno, države Svetske većine trebalo bi da se kreću prema nuklearnom statusu odmereno, dok obučavaju relevantne stručnjake i elitu. Rusija može i trebalo bi da podeli deo svog iskustva sa njima.

Dijalog sa vodećim zemljama Svetske većine, o izmenama i modernizaciji politike nuklearnog odvraćanja, morao bi već sada da se intenzivno odvija. Ukoliko SAD - dok prelaze put (nadamo se što je mirnije moguće) od statusa globalnog hegemona (koji su zadobile pukim slučajem) do pozicije normalne velike sile - odluče da se vrate klasičnom tumačenju Monroove doktrine i ponovo postanu hegemon u Latinskoj Americi, mogli bismo da razmotrimo da pomognemo Brazilu, ili čak Meksiku, da postane nuklearna sila (ukoliko oni to žele).

Mnogi predlozi koje smo napred naznačili izazvaće talas kritike, kao što su to učinili i prošlogodišnji članci o nuklearnom odvraćanju. Ali ispostavilo se da su oni bili veoma korisni i domaćoj i međunarodnoj strateškoj zajednici, pošto su ih razbudili iz njihovog letargičnog sna i strategijskog parazitizma. Amerikanci su brzo prestali da govore o tome kako Rusija nikada neće upotrebiti nuklearno naoružanje kao odgovor na zapadnu agresiju u Ukrajini. Onda su počeli da govore o opasnosti nuklearne eskalacije u Ukrajini. A potom su prešli na priču o tome da bi izgubili istovremeni rat protiv Rusije i Kine. Evropa - koja je u potpunosti ostala bez klase sposobne za strateško promišljanje - i dalje kuka, ali ona nije naročito opasna.

Moraćemo da mislimo i da radimo zajedno. Verujem da ćemo to učiniti - i javno i iza zatvorenih vrata - sa ekspertima iz vodećih država Svetske većine, i u budućnosti sa predstavnicima otrežnjenog zapadnog sveta. Završiću svoj esej stihovima nade Aleksandra Bloka:

"Pre nego što bude kasno,
vratimo svoje mačeve u korice/
Drugovi, postanimo braća!"

Ukoliko preživimo sledećih nekoliko decenija i izbegnemo još jedno doba ratova sličnih onima u 20. veku, naša deca i unuci će živeti u multirasnom, multikulturnom i mnogo pravednijem svetu.

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru