Na skupu u Potsdamu su se među okupljenima pojavili i kancelar Olaf Šolc (SPD) i ministarka spoljnih poslova iz redova Zelenih, Analena Berbok. Na ulice se izašlo u znak otpora navodnom jačanju "krajnje" desnice, što zapravo znači da se sada u Nemačkoj demonstrira protiv Alternative za Nemačku (AfD). Tako se dospelo u neobičnu situaciju da vlast protestuje protiv opozicije, pri čemu se tvrdi da se to čini radi "odbrane demokratije". Takva stvar mogla bi se tumačiti i kao kontramiting, odnosno kao pokušaj političko-medijskog kompleksa da demonstrira svoju moć.
Medijski izveštaji sa ovih skupova pružaju sliku Nemačke u kojoj kao da je sve manje ili više u redu, osim što postoje desničari kojima se docrtavaju hitlerovski brčići. Tako se stvara predstava da pored spoljnog neprijatelja (Rusije) - sada postoji i jednako opasan unutrašnji neprijatelj. Dežurni analitičari su uvek tu da istaknu vezu između ovih neprijatelja. Na jednom od transparenata koje su nosili samoproklamovani branitelji demokratije, otvorenosti i tolerancije pisalo je da samo fašisti glasaju za AfD, čime je žigosana četvrtina biračkog tela.
"Neprijatelji" Nemačke
Nameće se pitanje kako je došlo do ove nesvakidašnje slike. Sve je počelo sa novinarskom platformom Korektiv. Ipak, iako ime sugeriše da bi istraživački mediji u jednom uređenom, demokratskom društvu trebalo da predstavljaju korektiv vlasti u Nemačkoj se i to okrenulo naglavačke budući da se tim Korektiva do sada nije preterano sekirao zbog afera vlasti. Takođe, nije pokazivao nikakav poseban interes ni za to ko je u jednom terorističkom napadu uništio nemački gasovod, niti za poruke koje je Ursula fon der Lajen razmenjivala sa Albertom Burlom, predsednikom i izvršnim direktorom Fajzera.
Naprotiv Korektiv je pažnju pre svega usmerio na AfD, verovatno u želji da koriguje opoziciju. "Istraživači za društvo", kako sami sebe nazivaju, su u tom poslu toliko pedantni da im nije promakao ni intervju koji je prošle godine za Novi Standard dao Artur Abramovič iz AfD-a, a u kome je pomenuta inicijativa njegove stranke da Nemačka povuče priznanje Kosova. U skladu sa pretpostavljenim modelom o saradnji unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, potencijalne veze između Srbije (srpskih nacionalista), Rusije i AfD prilično su uznemirile novinare.
Još jedan detalj pada u oči. Naime, navodno nezavisni novinarski tim je samo 2023. godine iz saveznog budžeta dobio 431.059,85 evra, plus još 145.338 evra iz kase pokrajine Severna Rajna-Vestfalija. Možda se time može objasniti i izbor tema kojima se Korektiv (ne)bavi. U svojoj orijentaciji na "opšte dobro" i "jačanje demokratije" tim Korektiva je toliko osetljiv na aktivnosti opozicije da u potrazi za pikanterijama ne preza ni od tajnih snimanja. Poslanik Bundestaga iz redova AfD - Jan Vencel Šmit - je u jednom intervjuu metode rada novinarske platforme uporedio sa načinom rada Štazija, posebno naglašavajući da grupa novinara dobija državna sredstva kako bi "špijunirala opoziciju i podgrevala atmosferu u kojoj bi bilo moguće zabraniti njegovu stranku".
Korektiv je 10. januara izašao sa informacijama o navodno tajnom sastanku u Podstamu, koji se odigrao još u novembru 2023, a na kome je, između ostalih, prisustvovalo nekoliko funkcionera AfD-a, dvojica članova CDU, kao i jedan broj privrednika. Prema izveštaju Korektiva na skupu su se sastali neonacisti i desni ekstremisti da razgovaraju o planu proterivanja stranaca iz Nemačke. Posebnu pažnju izazvao je austrijski aktivista Martin Zelner koji je označen kao centralna figura plana i glavni organizator budućeg etničkog čišćenja. U intervjuu koji je Zelner prošle godine dao za Pečat, srpski čitaoci su mogli da se upoznaju sa njegovim stavovima.
Reportaža Korektiva izazvala je pravu histeriju usmerenu protiv desnice. Cela priča, međutim, dosta podseća na teoriju zavere u kojoj se opaki desničari tajno sastaju po budžacima da bi kovali planove za etničko čišćenje i ukidanje demokratije sve dok ih mala i odlučna grupa idealista ne raskrinka. Tu zavereničku priču brzo su prihvatili i ostali etablirani mediji, da bi se na nju spremno nadovezali i političari. Ministarka unutrašnjih poslova, Nensi Fezer, je možda otišla najdalje poredeći skup sa Vanzejskom konferencijom iz 1942, na kojoj su nacističke glavešine pravile plan za eliminaciju Jevreja u Evropi.
Ipak, iako se priča vrlo brzo proširila lako je primetiti da ona stoji na prilično upitnim osnovama. Kako konstatuje publicista Martin Lihtmes, priča o razotkrivanju ne bi izdržala trezvenu proveru - ali to je sasvim irelevantno za njeno dejstvo. Za početak na sastanku u Landhotelu Adlon u Podstamu nije bilo visokih državnih funkcionera koji bi mogli da sprovedu nikakav "master plan", čak i kada bi tako nešto postojalo. Takođe, nije bio prisutan niko od najviših funkcionera AfD-a, a ni u vezi skupa i teme nije bilo ničega što bi se moglo označiti kao tajno. Iz Alternative govore o zatvorenom, ali ne i tajnom događaju.
Zapravo, Martin Zelner, koji je u ovoj priči označen kao glavni negativac, je održao izlaganje u okviru koga je spomenuta i remigracija, ali ne kao glavna tema. Potrebno je imati u vidu da je Zelner nedavno napisao knjigu na tu temu koja bi trebalo da se uskoro pojavi. "Tajni plan" koji svako može da pročita ne deluje suviše tajanstveno. Takođe, postoji spor i oko pojma remigracije. Dok je za novinare reč samo o eufemizmu za proterivanje, prema Zelneru remigracija nosi drugačije značenje. Kada tražimo remigraciju, onda želimo da preokrenemo razorne posledice masovne imigracije, demokratskim sredstvima i na temelju naše pravne države, kaže poslanik Šmit. Prema njegovim rečima onaj ko je u Nemačku ušao ilegalno, ko ne uživa pravo na azil, kao i onaj ko tokom svog boravka vrši krivična dela mora da se vrati kući.
U autorskom tekstu u kome objašnjava šta znači remigracija i navodi istorijske primere, Zelner tvrdi da je reč o logičnim reakcijama suverenih država na neželjeno masovno useljavanje, koje nisu vodile ni nasilnom proterivanju, ni građanskim ratovima. Sa druge strane, poslanik Šmit objašnjava da se sve to ne odnosi na integrisane nemačke građane stranog porekla. Uostalom, brojni članovi AfD-a su i sami stranog porekla, što važi i za jedan broj visokih funkcionera stranke. Sam Zelner podvlači da mu je stalo do drugoročne korekcije politike u vremenskom okviru od oko 20 godina, a ne do nekakvih brzih rešenja.
Pored toga remigracija predstavlja legitimnu temu. Naime, Nemačka se već predugo suočava sa nesavladivim teškoćama izazvanim nekontrolisanom masovnom imigracijom. Na posledice politike širom otvorenih vrata upozoravao je još 2010. bivši socijaldemokratski političar, Tilo Saracin, u svojoj knjizi Nemačka ukida samu sebe. Dakle, to je bilo pre 2015. i ogromnog talasa migranata. Takođe, iako etablirani mediji o tome ne vole da izveštavaju, za većinu u Nemačkoj je jasno da postoji čvrsta povezanost između imigracije i stvaranja paralelnih društava, odnosno erozije bezbednosti pre svega u urbanim delovima.
Nema sumnje da nemački slučaj predstavlja zgodan primer za analizu posledica masovne imigracije. Bilo kako bilo, useljenička politika je pitanje koje zahteva otvorenu debatu. U uređenoj zemlji bi mediji trebalo da predstavljaju platformu ili forum u okviru koga se debata vodi, čak i o teškim pitanjima, a ne da blokiraju dijalog. Kada to čine oni se pretvaraju u propagandiste. U svakom slučaju, da se bi govorilo o remigraciji nisu potrebni tajni sastanci. Čitava stvar postaje čak i zabavna kada se zna da o problemima izazvanim useljeničkom politikom ne pričaju samo prokazani desničari. Da se ljudi koji nemaju pravo da budu u Nemačkoj moraju brže i odlučnije vraćati u zemlje svog porekla istakao je u levo-liberalnom Špglu niko drugo do kancelar Olaf Šolc. Međutim, on zbog toga nije zaradio etiketu ekstremiste i neonaciste kao Zelner.
Na kraju krajeva, i u programu AfD-a istaknuti su zahtevi za restriktivnijom useljeničkom politikom. Teško da može biti reči o "raskrinkavanju" tajnih planova ukoliko stranka već godinama javno govori o potrebi zaustavljanja priliva azilanata, kategorizaciji i kulturnoj kompatibilnosti doseljenika. Ipak, medijsko-političkoj klasi sve ovo kao da je promaklo, te ih je savladalo silno iznenađenje da je imigracija problem i da značajan broj Nemaca smatra da je vreme za drugačiju politiku. Na sve to političko-medijska klasa reagovala je etiketiranjem onih koji drugačije misle i podgrevanjem priče o desničarskoj pretnji.
Lov na veštice
Još jedan momenat zavređuje posebnu pažnju. Reč je o trenutku kada se priča pojavila u javnosti. Sastanak koji su iz žbunja fotografisali istraživački novinari dogodio se krajem novembra, a priča je objavljena tek 10. januara - odnosno u jeku protesta poljoprivrednika. Nepopularnoj vladi trebao je nekakav manevar koji bi skrenuo pažnju sa realnih problema u zemlji i usmerio je na borbu protiv desnice. Trenutak je bio ozbiljan i Korektiv je dao ono što je imao. Priča o desničarskoj pretnji, prema tome, služi za mobilizaciju i homogenizaciju javnog mnjenja. Reč je o nekoj vrsti pritiska na AfD koji bi od protesta poljoprivrednika mogao najviše da profitira.
Uostalom, sada se već sasvim jasno uočava određeni obrazac. Svaki put kada nezadovoljni građani izađu na ulice - bilo da li se to dogodilo zbog migracija (Pegida), protivljenja korona merama ili zbog neslaganja sa politikom sankcija prema Rusiji - mediji su svaki put govorili o fašistima na ulicama. Iako se uvek iznova pozivalo na odbranu demokratije, nije teško zaključiti da će kao posledice takve politike nastati još dublji rascepi među stanovništvom, kao i moguća eskalacija nasilja.
Naime, kandidati i glasači AfD-a su i do sada bili izloženi fizičkom nasilju zbog svog političkog angažmana i neslaganja sa dominantnom politikom. Na demonstracijama u Ahenu levičarski ekstremisti su šetali iza trensparenta koji je pozivao na ubijanje AfD-ovaca. Upadljivo je da taj poziv nije izazvao reakcije iz kolone, te da se niko od organizatora ili učesnika skupa nije distancirao od ove otvorene pretnje. Svojom serijom kontramitinga vlada kao da želi da kriminalizuje svaki oblik desnog ubeđenja, odnosno da stvori atmosferu lova na veštice.
Na to upućuju i izjave zvaničnika vlade koje sve glasnije traže zabranu AfD-a. Izgleda da je čitav političko-medijski kompleks ubeđen da se AfD - kao neprijatna konkurencija - mora što pre staviti van zakona, iako bi to verovatno podrazumevalo kreativno tumačenje važećih pravnih normi. Ipak, i konstantne pretnje zabranom predstavljaju vrstu pritiska na opoziciju, čak i ukoliko stranka ne bude zabranjena. Mali broj ljudi bi se aktivno angažovao u stranci kojoj zabrana visi nad glavom, što će posledično dovesti do toga da u partiji ostanu samo oni koji nemaju šta da izgube. To dalje znači smanjenje broja solidnih ljudi na funkcijama i na izbornim listama.
Uostalom, nije u pitanju samo zabrana stranke, već se i pojedinim njenim funkcionerima preti oduzimanjem prava na bavljenje politikom. Naime, Bundestag će odlučivati o tome hoće li se Saveznom ustavnom sudu podneti zahtev za oduzimanje građanskih prava šefu AfD-a iz Tiringije Bjernu Hekeu. Ukoliko to bude slučaj - Heke neće moći ni da bira, ni da bude biran. I ovde je namera sasvim očigledna. AfD u Tiringiji, prema anketama ima oko 36% podrške. To znači da bi se posle ovogodišnjih izbora Heke mogao naći na vrhu izvršne vlasti u ovoj pokrajni - što vlast u Berlinu želi da spreči po svaku cenu.
Očekivano, i ovaj potez pravda se "odbranom demokratije". Dobre demokrate žele da oduzmu politička prava jednom popularnom političaru kako bi spasili demokratiju od birača. Martin Zelner kao državljanin Austrije nije u opasnosti da i izgubi građanska prava, ali to njegov položaj ne čini mnogo lakšim, budući da Nensi Fezer, ministarka unutrašnjih poslova, želi da mu zabrani ulazak u Nemačku. Reč je o zanimljivom predlogu, s obzirom da su Austrija i Nemačka članice EU u kojoj su, navodno, granice sve manje važne. Ministarka koja nije u stanju da spreči dolazak ilegalnih useljenika može barem nekome da onemogući ulazak u Nemačku.
Na kraju, ovaj čitav slučaj ponovo postavlja pitanje o tome šta je dužnost medija, odnosno čime treba da se bavi državna vlast. Svakako u nadležnost države ne bi trebalo da spada kontrola privatnih susreta i razgovora. Naprotiv, dužnost vlade trebalo bi da bude rešavanje stvarnih problema građana, bilo da su oni vezani za pitanja energije, subvencija, masovne imigracije ili bezbednosti. Kada neka vlada svaki oblik protesta nastoji da delegitimizuje, odnosno kada vlast demonstrira protiv opozicije jasno je da stvari nisu u najboljem redu i da ona nije u stanju da ispunjava svoju funkciju.
Pored toga, izgleda da medijsko-politički kompleks radi na kriminalizaciji bazičnog patriotizma. To se vidi već po tome što se parola da ko ne voli Nemačku treba da je napusti ne posmatra kao nešto samorazumljivo - već kao govor mržnje. U takvim okolnostima otvara se i pitanje mogućnosti opstanka političke zajednice koja se ne temelji na ljubavi prema sopstvenom, nego u najboljem slučaju na ravnodušnosti, ako ne i preziru (Frank Lison).
Isto tako potrebno je postaviti pitanje i o mestu istraživačkih medija u jednom društvu. Iako su loše izveštavanje, podmetanja i širenje glasina oduvek postojali nije svejedno da li se takve aktivnosti finansiraju iz državnog budžeta, kao što nije svejedno ni to da li su takve propagandističke aktivnosti ideološki motivisane. Kada novinari dobijaju državni novac da tajno snimaju opoziciju - oni se tada pretvaraju u neku vrstu pomoćne špijunske agencije. Time oni od čuvara slobode govora postaju njeni protivnici. Trebali se posle čuditi kada veliki deo stanovništva gubi poverenje u etablirane medije?
Na kraju, može se konstatovati i to da je priča o AfD-u i tajnom sastanku dobro poslužila mnogima koji u protivljenju desnici i borbi protiv mrtvog Hitlera traže životni smisao. Demonstrirati sopstvenu vrlinu uzvikujući parole protiv mržnje i pevati o otporu na barikadama nije teško, pogotovo kada ta borba protiv "fašizma" više ne uključuje nikakav rizik i kada se u svemu može pronaći džak za udaranje, a novi Hitler pronalaziti u različitim oblicima, od Putina do Hekea. Voditi uvek iznova već dobijene bitke zahteva mnogo manje napora nego prepoznavanje sadašnjeg položaja i današnjih izazova. Jednostavno rečeno ukoliko se može govoriti o opasnostima za demokratiju, onda je danas ugrožavaju oni koji tvrde da je brane.
Dr Dušan Dostanić suradnik je Instituta za političke studije.
Komentari čitatelja
na naše novosti