© Twitter
Glasovi odzvanjaju širom Evrope. "Mi smo u predratnoj eri", kaže poljski premijer Donald Tusk. Makron, nakon što je nekoliko puta tu mogućnost dvosmisleno opipavao, saopštava da "ćemo možda u nekom momentu - a ja ga ne želim - morati da vodimo operacije na terenu (čitajte "francuske trupe u Ukrajini") kako bismo se suprotstavili ruskim snagama".
Šta Makron izigrava?
Šta je toliko prestravilo Evropljane? Znamo da je brifing francuske obaveštajne zajednice za Makrona poslednjih dana bio sumoran, pa deluje da je direktno podstakao njegov juriš u narativ o direktnoj francuskoj vojnoj intervenciji u Ukrajini. Poverljive francuske obaveštajne procene upozoravaju da bi kolaps linije fronta i dezintegracija Oružanih snaga Ukrajine kao funkcionalne vojne sile mogli brzo da se dogode.
Makron je odigrao nejasno: hoće li slati trupe? U jednom momentu delovalo je da hoće, ali onda je ta perspektiva postala frustrirajuće neizvesna, mada i dalje na stolu. Potom je zavladala konfuzija. Niko nije zasigurno znao odgovor, pošto je predsednik zapaljiv, a general De Gol je svojim naslednicima zaveštao kvazi-kraljevsku moć. Tako da - da, ustavno gledao mogao bi to da uradi.
Generalni stav u Evropi jeste da je Makron igrao složenu psihološku igru, najpre sa francuskim narodom, a onda i sa Rusijom. Bez obzira na to, deluje da Makronovo zveckanje oružjem ima nekih osnova: francuski načelnik generalštaba rekao je da ima 20.000 vojnika spremnih za slanje u roku od 30 dana. Direktor ruske obaveštajne službe SVR, Nariškin, skromnije je procenio da Francuska priprema vojni kontingent za slanje u Ukrajinu, koji bi u inicijalnom stadijumu brojao oko 2.000 ljudi.
Međutim, moramo da budemo jasni, divizija od 20.000 ljudi, po standardima klasične vojne teorije, može da drži najviše 10 kilometara fronta. Slanje 2.000 ili 20.000 francuskih vojnika strateški ne bi promenilo ništa, ne bi zadržalo drastično veći ruski parni valjak koji gazi ka zapadu. Šta onda Makron izigrava?
Vojska navijačica
Verovatno je to deo Makronovog šepurenja, zaokupiranog glumljenjem "gospodina čvrstorukaša Evrope", naročito pred svojim francuskim biračima. Njegovo šepurenje se, međutim, događa na značajnoj rasrksnici vezanoj za tzv. "geopolitičku EU".
Jasnoća: svetlost se probila i osvetlila prostor do sada obrgljen senkama. Sada je jasnije nego ikada - nakon Putinove ubedljive pobede na izborima sa rekordnom izlaznošću - predsednik Putin je tu da ostane. Sve zapadne zakulisne igre "smene režima" u Moskvi nestale su pred jarkim svetlom ovog događaja.
Ljutito gunđanje može se čuti iz nekih ćoškova Evrope. Ali utihnuće. Nemaju izbora. Realnost je - kako list Marien podrugljivo saopštava povodom Makronovih izjava o Ukrajini - a citirajući starijeg francuskog oficira: "Ne smemo napraviti grešku ulaska u sukob sa Rusima, mi smo vojska čirlidersica", a slanje francuskih vojnika na ukrajinski front jednostavno "ne bi bilo razumno". Jedan neimenovani savetnik pri Jelisejskoj palati tvrdi da je Makron "želeo da pošalje jaku poruku, milimetarski kalibriranim rečima".
Ono što još više boli evropske večito nadajuće neokonzervativce je to što jasna Putinova izborna pobeda koincidira sa poniženjem EU (i NATO) u Ukrajini. Ne samo što deluje da su Oružane snage Ukrajine u kaskadnoj imploziji, nego se povlačenje ubrzava, pošto se Ukrajina povlači ka nepripremljenom i neodbranjivom terenu.
Ovu sumornu situaciju unutar EU preseca još jedan snop razjašnjujuće svetlosti: SAD, polako ali sigurno, okreću leđa finansiranju i naoružavanju Kijeva - prepuštajući da impotentnost Evrope bude ogoljena pred celim svetom.
EU jednostavno ne može da zameni ulogu SAD. Kod nekih još veću žalost pridaje to što američko povlačenje predstavlja "udarac u stomak" za dobar deo briselskog rukovodstva, koje je palo u naručje Bajdenove administracije sa gotovo nepristojnim ushićenjem, nakon što je Tramp sišao sa funkcije. Iskoristili su taj trenutak da proglase cementiranje proatlantističke, pro-natovske EU.
Sada bivši indijski diplomata M.K. Badrakumar savršeno to definiše: "Francuska je spremna da ide nikuda".
"Još od svog ponižavajućeg poraza u Napoleonovim ratovima, Francuska je zarobljena u klasi država zgnječenih između velikih sila. Nakon Drugog svetskog rata, Francuska je izašla na kraj sa ovom nevoljom tako što je iskovala evropsku osovinu sa Nemačkom.Anti-EU sentiment
Uhvaćena u sličnu situaciju - Britanija se adaptirala podređenoj ulozi - priključujući se globalnoj američkoj moći, ali Francuska se nikada nije odrekla svog pohoda za vraćanje slave svetske sile. Ti radovi su i dalje u toku. Užas unutar francuskog uma je razumljiv pošto se pet vekova zapadne dominacije završava. Takav položaj osuđuje Francusku na diplomatiju koja je konstantno u stanju obuzdavanja, uz iznenadne epizode asertivnosti."
Problemi koji se nameću uzvišenoj težnji pretvaranja EU u globalnu silu trostruki su:
- franko-nemačka osovina se raspala, pošto je Nemačka od zaokreta ka SAD napravila novu spoljnopolitičku dogmu.
- Gabarit Francuske je dodatno umanjen u evropskim pitanjima, nakon što je Šolc prigrlio Poljsku (a ne Francusku) kao istomišljenika i "najboljeg prijatelja zauvek", i
- Makronov lični odnos sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom je u slobodnom padu.
Drugim rečima, budući američki saveznik u svom nesretno procenjenom posredničkom ratu u Ukrajini, Evropa je platila i plaćaće visoku cenu. Izveštaji Jurointelidžensa (EuroIntelligence) - koji prati male i srednje kompanije u Nemačkoj - registrovali su ekstreman rast anti-EU sentimenta. Na uzorku od 1.000 malih i srednjih preduzeća, njih 90% bilo je nezadovoljno Evropskom unijom na razne načine, što je mnoge promoralo da se presele iz Evrope u SAD.
Prosto rečeno, pokušaj naduvavanja i održavanja balona zvanog "geopolitička Evropa" završava se debaklom. Životni standard tone, a regulatorni promiskuitet Brisela i visoke cene energenata rezultuju deindustrijalizacijom i osiromašenjem Evrope.
Makron je u vrlo otvorenom intervjuu s kraja 2019. godine za Ekonomist rekao da Evropa stoji na "ivici provalije", pa mora da počne da o sebi razmišlja strateški - kao o geopolitičkoj sili - inače "više neće vladati svojom sudbinom." (Makron je ovo rekao tri godine pre rata u Ukrajini). Danas su Makronovi strahovi postali realnost.
Nego da se vratimo na ono što EU planira da uradi povodom ove krize: predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel kaže da hoće da kupi duplo više naoružanja od evropskih proizvođača do 2030, da iskoristi zamrznutu rusku imovinu kako bi finansirao nabavke naoružanja za Ukrajinu, da olakša finansijske tokove ka evropskoj odbrambenoj industriji - uključujući izdavanje evropskih vojnih obveznica i uvođenja "odbrambenih namena" - kao jednog od kriterijuma za pozajmljivanje pri Evropskoj investicionoj banci.
Mišel ovo prodaje javnosti kao način da se stvore poslovi i rast. U realnosti, međutim, EU nastoji da sklepa novi fond kojim bi zamenila kupovine državnih obveznica članica EU od strane Evropske centralne banke, u programu kvantitativnih olakšica. Rast kamatnih stopa u SAD praktično je likvidirao ovaj metod.
Mesečarenje u rat
Ideja sa vojnom industrijom jeste da se stvori više tokova novca: razne tranzicije EU (klimatska, zelena i tehnološka) očigledno traže mamutsko štampanje novca. Ovo je jedva bilo izvodljivo dok je projekat bilo moguće finansirati po nultim kamatnim stopama. Sada eksplozija dugova članica EU - uzrokovana pandemijom COVID-19 i tranzicijama - preti da čitavu geopolitičku "revoluciju" gurne u finansijsku krizu. Kriza finansiranja je na horizontu.
Odbrana, nada se Mišel, bi mogla da se pokaže svarljivom za javnost kao nova "tranzicija" koju je potrebno finansirati neortodoksnim merama. Volfgang Munhau iz Jurointelidžensa, međutim, piše o "Mišelovoj ružičastoj ratnoj ekonomiji" tvrdeći da on želi geopolitičku Evropu, pa tako zaključuje svoje pismo poznatim hladnoratovskim lajtmotivom, tj. "ukoliko želite mir - morate se spremati za rat".
"Hoće li ono oružje iz Mišelove ratne ekonomije govoriti umesto neuspeha naše diplomatije? Koji je naš istorijski doprinos ovom konfliktu? Zar ne bismo trebali da počnemo odatle? Jezik kojim se Mišel služi je dramatičan i opasan. Neki od naših starijih građana i dalje pamte šta znači živeti u ratnoj ekonomiji. Mišelovo brbljanje je nepristojno".
Jurointelidžens nije usamljen u ovoj kritici. Makronov gambit je podelio Evropu - pri čemu se većina čvrsto protivi slanju vojske u Ukrajinu - što bi bilo mesečarenje u rat. Urednica Mariena, Nataša Poloni, navodi:
"Ne radi se više o Emanuelu Makronu ili njegovom stavu muževnog malog lidera. Ne radi se više čak ni o Francuskoj ili njenom slabljenju usled slepih i neodgovornih elita. Radi se tome hoćemo li kolektivno da pristanemo da hodom mesečara odemo u rat. Rat za koji niko ne može da tvrdi da će biti kontrolisan ili obuzdan. Pitanje je hoćemo li pristati da šaljemo decu u smrt jer su SAD insistirale na uspostavljanju baza duž ruskih granica".
Šire pitanje tiče se čitavog "fon der Lajen-Makron" geopolitičkog gambita EU, koja pokušava da o sebi razmišlja kao o geopolitičkoj sili. Upravo je težnja ka ovoj geopolitičkoj himeri (koja je nemalim delom ego projekat) paradoksalno doterala EU do ivice krize.
Pretnja "na dugme"
Da li većina Evropljana zaista želi da budu geopolitička sila, ukoliko to zahteva odricanje od onoga što je ostalo od njihovog nacionalnog suvereniteta i autonomije (pa i parlamentarnog nadzora) u korist supranacionalne tvorevine i briselskih tehnokrata? Možda je Evropljanima dovoljno da EU ostane trgovinski blok.
Zašto onda Makron ipak radi ovo? Niko nije siguran, ali izgleda da on zamišlja da igra neku vrstu komplikovane igre psihološkog odvraćanja Moskve. Igru karakterisanu radikalnom višesmislenošću. Drugim rečima, još jedna psihološka operacija.
Bez obzira na sve, moguće je da on misli kako bi njegova višesmislena pretnja "na dugme" o mogućem evropskom angažmanu u Ukrajini mogla da pruži Kijevu dovoljno pregovaračke snage da, blefom, natera Rusiju na prihvatanje uslova da ostaci Ukrajine ostanu u Zapadnoj (pa čak i NATO) sferi, nakon čega bi Makron tvrdio da je on "spasilac Ukrajine".
U tom slučaju - radi se o pustim snovima. Predsednik Vladimir Putin - naoružan skorašnjom izbornom pobedom - prosto je oduvao Makronovu psihološku operaciju sa stola: "Bilo kakav ulazak francuskih snaga predstavljao bi invaziju i, samim tim, legitimnu metu za naše snage", eksplicitno je rekao.
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: strategic-culture.su
Komentari čitatelja
na naše novosti