© EPN/NewscomAmerički predsjednik Joe Biden grli se s izraelskim premijerom Benjaminom Netanyahuom tijekom njegova posjeta Tel Avivu, Izrael, 18. listopada 2023.
Podrška američke Demokratske stranke za Izrael brzo opada - "ideološki potres", kako je to nazvao Piter Benart (urednik Džuiš Karents). Od 7. oktobra prošle godine "to je postao zemljotres" - "veliki raskol".
Ovo se odnosi na stapanje liberalizma sa cionizmom, koji je dugo određivao Demokratsku stranku:
"Izraelski rat u Gazi do krajnjih granica je ubrzao preobražaj američke levice. Solidarnost sa Palestincima postala je suštinski važna za levičarsku politiku - kao što je to podrška prava na vršenje abortusa ili protivljenje upotrebi fosilnih goriva. I, kao što se desilo tokom Vijetnamskog rata i tokom borbe protiv južnoafričkog aparthejda - levičarski žar preoblikuje glavni tok liberalne politike".Teorija zamenjivanja
Jednostavno rečeno, zajedno sa izraelskim okretanjem prema ekstremnoj desnici - propalestinska podrška u SAD je ojačala. Do novembra 2023. godine, 49% američkih jevrejskih glasača starosti između 18-35 godina se protivilo Bajdenovom zahtevu za dodatnom vojnom pomoći Izraelu. Ovo je jedan vektor, jedan pravac kretanja unutar američke političke zajednice.
Na drugoj strani, američki Jevreji - od kojih su većina posvećenici cionizma; oni koji vode ustanovljene institucije - vide da im je liberalna Amerika postala sve manje ideološki prijemčiva. Oni odgovaraju na ovo političko kretanje tako što stvaraju politički savez sa američkom desnicom.
Netanjahu je zapazio da su Izrael i "probuđena" (woke) Demokratska partija stupile na različite putanje pre nekih desetak godina - što je preusmerilo Likud i izraelsku desnicu od Demokrata prema američkim evangelistima (i stoga, u širem smislu u pravcu Republikanske stranke).
Kao što je nekadašnji istaknuti izraelski diplomata Alon Pinkas zabeležio 2022. godine:
"Kod Netanjahua svi odnosi su uvek transakcioni. Stoga je tokom poslednje decenije, ili nešto više od toga, razvio svoju sopstvenu zlokobnu verziju 'teorije zamenjivanja': većina evangelističkih hrišćana će zameniti veliku većinu američkih Jevreja. Pošto se sve svodi na brojeve - evangelisti su poželjniji saveznik".Benart piše: "Pristalice Izraela su i dalje ne samo dobrodošle u Demokratskoj stranci već su takođe i dominantne. Ali predvodnici ovih institucija više ne predstavljaju većinu svoje baze".
"Senator Šumer, najviši jevrejski predstavnik u javnom životu, priznao je postojanje ove podele u svom govoru ranije ovog meseca, kada je rekao - najupečatljivijom rečenicom svog govora - da on 'može da razume idealizam koji nadahnjuje posebno mnoge mlade ljude, te da oni podržavaju rešenje koje podrazumeva jednu državu'".Rešenje - otvoreno rečeno - koje ne uključuje "cionističku državu": "To su reči političara koji razume da njegova stranka prolazi kroz duboki preobražaj".
Dvostrana strategija
Broj mladih koji su voljni da menjaju stvari je veći nego što se priznaje - posebno među milenijalcima i pripadnicima generacije Zed - potonji se pridružuju pokretu za solidarnost sa Palestinom, koji postaje sve veći, ali i sve radikalniji. "Taj rastući radikalizam stvara paradoks: to je pokret koji obuhvata sve više i više američkih Jevreja - ali kojem je istovremeno sve teže da objasni kako se izraelski Jevreji uklapaju u viziju palestinskog oslobođenja", zabrinuto beleži Benart.
Ovaj jaz je Bajdenova administracija pokušala da premosti svojim neobičnim držanjem pred Savetom bezbednosti UN prošle nedelje, kada su SAD bile uzdržane tokom glasanja za "Rezoluciju o primirju i oslobođenju talaca". Ovim držanjem Bela kuća je nameravala da "zadovolji obe strane". Prvo, (starije) američke Jevreje koji se i dalje identifikuju i kao progresivni i kao cionisti. Potom, delujući na drugom pravcu - apelovanjem na one koji sagledavaju rastuće savezništvo između vodećih cionističkih institucija i Republikanske partije kao neprijatno, ili čak neoprostivo (i žele da se masakri u Gazi smesta okončaju).
Trik sa rezolucijom nije, međutim, bio dobro promišljen (što postaje gotovo navika Bele kuće). SAD pogrešno navode šta sadrži rezolucija, tvrdeći da je ona "neobavezujuća". Njujork tajms je, zapravo, pogrešno citirao rezoluciju, navodeći da ona "poziva" na primirje - što ne čini.
"Rezolucije Saveta bezbednosti su pravno obavezujući dokumenti [kao što je ovde objašnjeno]. One, stoga, koriste vrlo osoben jezik. Ukoliko Savet bezbednosti UN 'poziva' da se nešto učini - to nema stvarnih posledica. Rezolucija u vezi sa čijim su izglasavanjem SAD bile uzdržane ne poziva Izrael ili Hamas da učine ovo ili ono. Ona zahteva da učine nešto".Dvostrana strategija Bajdenove administracije predvidljivo se našla u procepu: kao što kaže Benart, "stvari nisu tako jednostavne". Melem koji je trebalo da predstavlja rezolucija ne može da razreši strukturalni preobražaj koji se odigrava - Gaza nameće opredeljivanje. Američki Jevreji koji su tvrdili da su i progresivni i cionisti moraju da odaberu. A ono što odaberu imaće ogromne izborne posledice u prevrtljivim američkim saveznim državama, kao što je Mičigen, gde američki levičarski aktivizam potencijalno može da odredi ishod predsedničkih izbora.
"Bajden je krivac"
Verovatno će malobrojni biti zadovoljni Bajdenovim kolopletom pred Ujedinjenim nacijama. Cionisti koji su deo establišmenta su besni, a "levičari" će smatrati uzdržan glas u Savetu bezbednosti za placebo. Pogrešno označavanje rezolucije kao "neobavezujuće" će ozlojediti druge članice Saveta bezbednosti UN, koje će se sada zalagati za još oštriju rezoluciju.
Ono što je još značajnije jeste da je ovaj koloplet pokazao Netanjahuu da je Bajden slab. Rascep koji je nastao u stranci doneo je jednu dozu nestabilnosti: političko težište se može pomeriti u bilo kom pravcu unutar stranke, ili bi čak moglo doći do snaženja republikanaca koji sagledavaju borbu protiv Palestinaca kroz "američke naočare", izjednačavajući je sa identitetskom politikom u sopstvenoj zemlji.
Netanjahu (bolje od bilo koga) zna kako se pliva u mutnim vodama.
Trik pred Ujedinjenim nacijama izazvao je, očigledno, i buru u Izraelu. Netanjahu je uzvratio otkazivanjem posete delegacije visokog nivoa Vašingtonu koja je trebalo da razgovara o izraelskim planovima za Rafu. On je rekao da rezolucija "daje Hamasu nadu da će im međunarodni pritisak omogućiti da dođu do primirja bez oslobađanja talaca". Poruka: "Bajden je krivac".
Onda je Izrael opozvao svoj tim pregovarača o taocima iz Katara, pošto su desetodnevni razgovori zapali u ćorsokak. To je izazvalo seriju uzajamnih okrivljavanja između SAD i Izraela. Netanjahuov kabinet optužio je Hamas za nepopustljivost do koje je dovela rezolucija Ujedinjenih nacija. Ponovo je poruka bila: "Razgovori o oslobađanju talaca su propali; Bajden je krivac".
Bela kuća, prema izveštajima, vidi ovu "buru" uglavnom kao iskonstruisanu krizu koju stvara izraelski premijer kako bi vodio rat protiv Bajdenove Bele kuće. "Bajdenov tim" je, što se ovoga tiče, u pravu (iako postoji istinski bes na izraelskoj desnici protiv rezolucije koja se sagledava kao umirivanje "progresivaca" - ponovo "Bajden je krivac").
Očigledno, odnosi između Izraela i SAD kreću se duž opadajuće putanje. Bajdenova administracija očajnčki želi da se oslobode taoci i postigne primirje. Njihova celokupna strategija zavisi od toga! I Bajdenovi izgledi na izborima zavise od toga.
On će postati svestan da će desetine hiljada Palestinaca u Gazi, po svoj prilici, umreti od gladi u skorije vreme, a da će svet to gledati na društvenim mrežama i danju i noću. Džo Bajden je besan. U pogledu izbora stvari ne stoje naročito dobro za njega. On to zna, i sumnja da Netanjahu namerno nameće borbu.
"Totalna pobeda" Izraela
Samo da budemo jasni: ključno pitanje jeste, ko ispravno čita "političko stanje na terenu"? Ima mnogo onih koji kleveću Netanjahua - kako kod kuće, u Izraelu, tako i unutar američke Demokratske stranke - ali tokom njegovih 17 godina na vlasti, njegov intuitivni osećaj za promene na američkoj političkoj sceni, za politički marketing i za raspoloženje izraelskih glasača - nikada nisu omanuli.
Bajden želi da Netanjahu ode sa vlasti. To je jasno. Ali sa kojim ciljem? Bela kuća izgleda ima velike poteškoće da prihvati realnost da čak i ukoliko bi Netanjahu otišao - politika Izraela će uglavnom ostati nepromenjena. Istraživanja javnog mnjenja ne ostavljaju ni najmanju sumnju u ovom pogledu.
Razdražljivi i ozlojeđeni stanovnik Bele kuće možda bi uvideo da je "Ganc", mekši, popustljiviji sagovornik, ali šta s tim? Kako bi to pomoglo? Izraelski pravac delovanja je određen ogromnom promenom u izraelskom javnom mnjenju. A za Gazu nema očevidnog "praktičnog" rešenja.
I možda je Bajden u pravu da je njegova svađa sa Netanjahuom namerna politička konstrukcija. Kao što je vodeći izraleski komentator Ben Kaspit zabeležio:
"Još 1990-ih godina prošlog veka, nakon što je mladi Netanjahu prvi put upoznao američkog predsednika Bila Klintona, Klinton je bio iznenađen Netanjahuovom arogancijom. Odnosi sa Klintonom su se loše završili. Netanjahu je izgubio izbore 1999. godine i pripisao je ovaj poraz američkom mešanju".Ovde je suština ideje da bi Netanjahuovo inaćenje Bajdenu moglo da posluži i drugoj svrsi. Jednostavno rečeno, "rešenje" Bajdenovog tima za Gazu i Palestinu nije ostvarivo, ukoliko se u obzir uzme današnje izralesko raspoloženje. Pre 25 godina bi tako nešto možda i bilo moguće. Ali onda je preovlađujuća politika SAD da se "Izrael učini bezbednim" potkopala sva politička rešenja, uključujući i ono koje bi obuhvatilo postojanje dve države.
"Kada se Netanjahu vratio na vlast 2009. godine, on se suočio sa još jednim demokratskim predsednikom - Barakom Obamom. Pošto je naučio lekciju iz svog odnosa sa Klintonom, koji je bio popularan u izraelskoj javnosti, Netanjahu je pretvorio američkog predsednika u vreću za udaranje u samom Izraelu".
"Svaki put kada bi Netanjahu loše stajao u istraživanjima javnog mnjenja, pokretao je sukob sa Obamom nakon kojeg bi se oporavljao", kaže izvor koji je radio sa Netanjahuom tokom tih godina, govoreći pod uslovom da ostane anoniman. "On je uspevao da ubedi javnost da Obama mrzi Izrael i da sebe postavi kao jedinu osobu koja tome može da se suprotstavi".
Netanjahu i (dalje) obećava izraelsku "totalnu pobedu" nad Hamasom, iako zna da je potpuno potčinjavanje ove grupe nemoguće. Njegov izlaz iz situacije jeste "da okrivljuje Bajdena" kao nekoga ko onemogućava Izrael da ostvari potpunu pobedu nad Hamasom.
Otvoreno rečeno, nema jednostavnog vojnog rešenja za Hamas - nikakvog. Izraelski navodi o uništenju 19 Hamasovih bataljona u Gazi su propaganda koja se servira Beloj kući a koju ova, izgleda, bez zadrške prihvata.
Netanjahu verovatno zna da će Gaza postati područje neprekidne pobune i okriviće Bajdena - koji je već postavljen kao "vreća za udaranje" - za to pokušava da nametne palestinsku državu protiv volje naroda Izraela.
Na sličan način, Bela kuća je, izgleda, pogrešno protumačila "situaciju na terenu" u vezi sa dogovorom o taocima, zamišljajući da Hamas nije ozbiljan u svojim zahtevima. Stoga nije bilo ozbiljnih pregovora: pre su se SAD oslanjale na pritisak - koristeći saveznike da pritisnu Hamas i prinude ga na kompromis, preko Katara, Egipta i drugih arapskih država - umesto da se razmotre zahtevi Hamasa.
Ali diplomatski pritisak, očekivano, nije bio dovoljan - on nije promenio temeljne Hamasove pozicije.
Netanjahuovo kockanje
"Nalazimo se u teškoj pat poziciji. To uopšte nije za pokazivanje. Postoji dubok jaz. Možemo da se uzajamno optužujemo, ali to neće vratiti taoce kućama. Ukoliko želimo dogovor - moramo da prihvatimo realnost", kaže jedan izraelski zvaničnik, nakon što su se Barnea i njegov tim vratili iz Dohe praznih šaka.
Uz izvesno neposredno iskustvo u ovakvim pregovorima, mogu da naslutim da Netanjahu zna da ne bi politički preživeo cenu koju je potrebno platiti (u pogledu oslobađanja zatvorenika) da bi dogovor bio postignut.
Stoga, ukratko, sukob koji je iskonstruisan s Bajdenom oko uzdržanog glasa prilikom izglasavanje rezolucije Saveta bezbednosti može se gledati kao Netanjahuov odgovor na nerealistične (kako on smatra) političke smernice Bajdenove administracije. Ove političke smernice potiču iz doba koje se potpuno razlikovalo od današnjeg sumanutog apokaliptičnog magnovenja o novoj "Nakbi".
U međuvremenu, Netanjahu će predvoditi svoje "trupe". Neposredan pritisak će biti ispoljen kroz izuzetno moćne procionističke političke strukture, a taj pritisak - zajedno sa spontano nastalim pritiscima republikanaca i procionističkim institucionalnim vođama iz Demokratske partije - mogao bi da uspešno suzbije rastuće snage progresivaca.
U najmanju ruku ovi pritisci mogu da stvore kontratežu koja će prisiliti Bajdena da tiho podržava Izrael tako što će nastaviti da ga naoružava; kao i da javno prihvati Netanjahuovo proširenje rata kao jedinog načina da se povrati izraelska sposobnost odvraćanja, uzimajući u obzir da on zna kako vojne operacije u Gazi neće pomoći da se povrati regionalno odvraćanje, niti će to doneti Izraelu "pobedu".
Pošteno govoreći, Džo Bajden je saterao sebe u ćošak prihvatanjem prevaziđenih "političkih alatki", suočen za brzo promenljivom situacijom u Izraelu i drugde u regionu - gde je delovanje na stari način postalo irelevantno. Sa druge strane, Netanjahu se olako kocka sa izraelskom (i američkom) budućnošću - i mogao bi da izgubi.
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Izvor: strategic-culture.su
Komentari čitatelja
na naše novosti