china alemania germany
© REUTERS/Fabrizio Bensch
Kada je 2012. nemački proizvođač pumpi za beton „Pucmajster” prodat kineskom konkurentu „Saniju” za 360 miliona evra, radnici su ispred fabrike protestovali plašeći se da će ostati bez posla. Kako su Kinezi tada počeli da kupuju i ostala nemačka srednja po veličini preduzeća, koja čine kičmu velike nemačke industrije, i političari su postali nervozni i zabrinuti da Kinezi možda žele da uzmu njihovu tehnologiju i zajedno sa radnim mestima presele sve u Kinu.

Četiri godine kasnije, sudbina „Pucmajstera” je takva da je uposlenost bezmalo zagarantovana do 2020, prodaja je porasla za trećinu, brend je i dalje netaknut, a firma nije raskinula saradnju sa starim dobavljačima. Uprkos tome što je ovaj primer uglavnom razbio predrasude o kineskim kupcima, nemački političari su minulih dana ponovo postali nervozni zbog novog talasa kineske kupovine nemačkih kompanija.

Ovog puta na meti Kineza se našao najveći nemački proizvođač industrijskih robota „Kuka” za koji je kineski proizvođač kućnih aparata „Midea” ponudio vrtoglave 4,5 milijarde evra. Iako je bezmalo istovremeno kineski investicioni fond „Fudžijan Grand Čip” dogovorio kupovinu nemačkog proizvođača čipova „Aikstron” za 670 miliona evra, to nije toliko zabrinulo vladu u Berlinu kao moguća prodaja „Kuke” Kinezima.

Nemački vicekancelar i ministar ekonomije i energetike Zigmar Gabrijel nije okolišao kada je rekao da bi voleo da za „Kuku” postoji i konkurentska ponuda o preuzimanju i to od neke nemačke kompanije. On je na jednoj privrednoj konferenciji kinesku zainteresovanost za nemačku tehnologiju opisao kao „nezabrinjavajuću, ali primetnu”.

Minhenski dnevni list „Zidojče cajtung” tvrdi, pozivajući se na izvore u vladi i u nemačkoj industriji, da Gabrijel želi da podstakne formiranje konzorcijuma nemačkih ili uopšte evropskih firmi koje bi sprečile da „Kuka” ode u kineske ruke. Izvori tvrde da je Gabrijel minulih dana zvao nekoliko kompanija, uključujući i nemačke proizvođače automobila, da vidi da li ima zainteresovanih, ali da je zasad ostalo nejasno ko bi predvodio takav konzorcijum.

Gabrijel je priznao da je o ovome razgovarao i sa saradnicima kancelarke Angele Merkel, čija vlada je inače kao privredni prioritet označila digitalizaciju industrije što je poduhvat u kojem bi značajnu ulogu mogla da ima upravo „Kuka”, čiji roboti su primera radi ključni za proizvodnju u fabrikama automobila „Tesla”. Ipak, vicekancelar je nagovestio da vlada neće intervenisati kako bi zaustavila prenos vlasništva i tehnologije „Kuke” u kinesko vlasništvo, rekavši da su njihove mogućnosti „suštinski ograničene na reči”.

U međuvremenu je zvanični Peking upozorio da kineska kupovina „Kuke” ne sme da bude politizovana i da je to običan komercijalni dogovor.

S druge strane, član nadzornog odbora i direktor marketinga „Kuke” Vilfrid Eberhart ističe da je njegov prioritet da sačuva radna mesta u firmi i u još boljem slučaju da ih poveća, a Kina je najveće svetsko tržište za industrijske robote. On ističe da ne postoji jednostavan odgovor na to koje je prava opcija za „Kuku”.

Ali, da nemačku političku elitu brine mogućnost da im Kinezi preotmu ovaj tehnološki dragulj njihove industrije svedoči da se o prodaji ove firme zabrinuo i Merkelin demohrišćanin i evropski komesar za digitalnu ekonomiju i društvo Ginter Etinger. On je u razgovoru za „Frankfurter algemajna cajtung” rekao da je „Kuka” od strateške važnosti za Nemačku te „da nam mora biti dozvoljeno da razmislimo da li bi evropski pristup bio bolje rešenje za `Kuku`”.

I dok Nemci razmišljaju kako da proizvođača robota zadrže u evropskim rukama, rastući kineski apetit za evropskim a naročito tehnološkim kompanijama se čini nezaustavljiv. Ne samo što preuzimaju proizvođača čipova „Aikstrona”, već je Kineska nacionalna hemijska korporacija zainteresovana da kupi „SGL Karbon”, kompaniju iz Visbadena koja je na svetu jedan od najvećih proizvođača materijala, elektroda, opreme i ostalih proizvoda od ugljenika. Zasad nije postignut sporazum ali su zato u januaru i februaru kineske kompanije kupile za oko 1,8 milijardi evra nemačku kompaniju za preradu smeća „Enerdži from vejst”, potom za oko 200 miliona evra od nemačke industrijske grupe „Bilfinger” njen deo koji se bavi preradom vode, kao i za 925 miliona evra „Kraus Mafaj grup”, koja proizvodi mašine i sisteme za proizvodnju i procesovanje plastike i gume.

Privredno narastajući azijski džin ima očigledno nepresušnu potrebu za novom i dobrom tehnologijom kako za proizvodnju tako i za suočavanje sa problemima zagađenja životne sredine. Istovremeno Peking sve radi kako bi do najjače evropske ekonomije proradio i „Put svile”.

Krajem maja puštena je linija teretnog voza koja spaja nemački industrijski grad Duizburg sa kineskim gradom Urumći u zapadnoj provinciji Sinkjang. Ovom trasom preko Poljske, Rusija i Kazahstana, dugom oko 8.000 kilometara, vozovi će prelaziti za deset dana, što je dva do tri dana manje nego dosadašnjom najkraćom voznom vezom između Evrope i Kine koja je 2.000 kilometara duža. Ka Nemačkoj će ići proizvodi iz Sinkjanga poput hemijskih proizvoda, paradajz sosa i tekstila, a iz Nemačke stizati hrana, mašinski i elektro proizvodi, kao i lekovi.


Komentar: Novi kineski Put svile može promijeniti svijet zauvijek


Rizična kupovina aerodroma

Skoro istovremeno je objavljeno da je kineska kompanija „Šangaj Jićijan trejding” kupila većinski paket od 82,5 odsto akcija nemačkog aerodroma Frankfurt-Han, koji je dosad bio poznat pre svega po tome što ga koriste uglavnom niskobudžetne avio-kompanije, poput irskog „Rajanera” i mađarskog „Vizera”. Ovaj nekadašnji vojni aerodrom, koji je držala američka vojska, već godinama beleži gubitke iako je jedna od malobrojnih aerodroma koji ima dozvolu za rad 24 časa dnevno, dakle bez noćne pauze. Kinezi u ovom aerodromu vide šansu, pre svega, za brzi transport lako kvarljive robe, ali i za putnički prevoz pre svega turista iz Azije koji žele da vide Evropu.

Međutim, uspeh ovog poduhvata se i dalje uzima sa rezervom, jer je slične ideje imala i jedna druga kineska firma kada je 2007. za 30 miliona evra preuzela aerodrom Šverin-Parahim pa ovaj nekadašnji vojni aerodrom na koji su sletali sovjetski avioni još nije napravio poslovni bum. Nije se proslavio ni aerodrom Libek, koji su 2014. kupili kineski investitori, da bi samo godinu dana kasnije proglasili bankrot aerodroma. Kako bi izbegli taj scenario, kineska firma i pokrajina Rajnland-Pfalc koja je prodala svoj udeo u aerodromu Frankfurt-Han, kako kažu, tražili su od konsultantske kuće KPMG da pregleda poslovne planove.