FIFA ga priznaje kao najraniju formu fudbala, u Kini se igrao prije 2000 godina
© Wikimedia Commons/tieba.baidu.com
Kineska djeca igraju cuđu, njihovu verziju fudbala, na ilustraciji iz 12. vijeka
Cuđu, ili cuču, prastara je kineska igra loptom kojom se baratalo nogama uz zabranu korišćenja ruku, a cilj je bio ubaciti loptu kroz otvor u mrežu. FIFA ga priznaje kao najraniju formu fudbala za koju postoji istorijski dokaz, mada se konstatuje i činjenica da se savremeni fudbal u Ujedinjenom Kraljevstvu razvio totalno nevezano za njega.

Prvi dokument u kome se pominje cuđu su “Strategije Zaraćenih država” (u pitanju je period kineske istorije između 5-3. veka p.n.e.) i u to delu koji se bavi kraljevstvom Ći. Ova se igra pominje i u “Zapisima Velikog istoričara”, remek-delu Sime Ćena, utemeljitelja kineske istoriografije, koje je završeno oko 94. godine p.n.e.

Cuđu je prvobitno bio vojna takmičarska vežba, ali je tokom vladavine dinastije Han (206. p.n.e. - 220. n.e.) postao i dvorska zabava, kao i zabava viših klasa. U to vreme su ustanovljena i standardizovana pravila; na carskom dvoru je postojao specijalno izgrađeni teren sa po šest golova (oblika polumeseca) na obe strane.

Tokom dinastije Tang (618-907. godine) cuđu je doživeo znatna unapređenja. Na primer, lopta napunjena perjem zamenjena je dvoslojnom vazdušnom loptom. Pojavile su se i dve različite vrste golova: jedna je podrazumevala stative sa mrežama na obe strane terena, dok je druga podrazumevala jedan gol na sredini terena.

Prestonica Tanga, grad Čangan, imala je pregršt terena za cuđu koji su se nalazili ne samo u palatama već i dvorištima privatnih kuća elite. Vojnici su igrali caru za dušu, a igrale su i devojke; zabeleženo je da jednom ekipa 17-godišnjakinja pobedila ekipu vojnika. Igrali su čak i učenjaci i intelektualci.

Cuđu je procvetao posebno tokom vlasti naredne dinastije Song (960-1279), kada je zbog društvenog i ekonomskog napretka postao popularan u svim slojevima društva. Bilo je čak i profesionalnih igrača koji su uživali veliku popularnost; u jednoj grupi su bili dvorski “fudbaleri” a u drugoj obični civili koji su živeli od ovog sporta.

Tokom 10. veka u velikim gradovima postojalo je čak i nešto što se može nazvati ligom, “Ći Jun Še”. Da bi igrao u nekom timu, ako nisi bio profi, morao si da platiš profesionalcu da te podučava; to je obezbeđivalo prihode pravim igračima. Navodno je čak svake godine organizovan turnir za prvaka, verovatno u prestonici, ali to treba uzeti sa rezervom.

FIFA ga priznaje kao najraniju formu fudbala, u Kini se igrao prije 2000 godina
© Wikimedia Commons/Louis le Grand
Dvorski evnusi igraju cuđu, drevnu kinesku varijantu fudbala, za dušu cara iz dinastije Ming
Jedan tim cuđua je obično imao između 12 i 16 igrača, ali je ipak na vrhuncu popularnosti ovog sporta postojalo nekoliko varijacija igre. Recimo, baida, koja je postala posebno popularna tokom dinastije Song, igrala se vrlo neobično i pobednik je odlučivan na bazi broja faulova; recimo, ako bi ispucali loptu nedovoljno precizno, da li premalo ili previše, skidali bi vam se bodovi.

U ovom obliku, koji je sve manje ličio na fudbal, igralo je od dva do deset igrača na obe strane.

Cuđu je počeo da nestaje sa dolaskom mongolske dinastije Juan, a konačni pad je doživeo u drugoj polovini epohe dinastije Ming, sredinom drugog milenijuma posle Hrista.

Osam vekova kasnije cuđu se vratio u formi modernog fudbala i ponovo osvojio srca Kineza.

Trenutno nisu baš vešti u ovom sportu, trese ih ko stigne, ali imaju i vremena i resursa. I imaju milijardu i trista miliona stanovnika. Do kraja veka bi mogli da budu prvaci sveta.