Raduje se što ga Jenkiji nisu objesili: Pismo bivšeg roba čovjeku koji ga je u jednom trenutku posjedovao

newsweek.rs
Ned, 26 Vel 2017 06:00 UTC

© AP

Na američkom Jugu je, prema popisu stanovništva iz 1860. godine, živelo 3,95 miliona robova kojih je bilo deset puta više nego robovlasnika i predstavljali su 13 posto čitave populacije SAD. Većina je slobodu dočekala tokom ili posle četvorogodišnjeg građanskog rata (1861-65) u kome su snage Konfederacije doživele poraz, dok je manji broj njih uspeo da ranije pobegne na Sever.

Razumljivo je što veći deo bivših robova nije želeo da se ikada više sretne sa svojim starim gospodarima ili da stupi sa njima u kontakt. Zato nije čudno da je sačuvano vrlo malo korespondencije ovog tipa - delimično i zbog toga što većina robova nije imala prilike da nauči da piše - ali nekoliko pisama svedoči da su i posle oslobađanja ili bega ipak komunicirali sa ljudima koji su ih u jednom trenutku kupili i posedovali.

Ovo su neke od najinteresantnijih poruka sačivanih u Specijalnoj zbirci biblioteke Univerziteta Djuk:

DŽURDON ANDERSON

Avgusta 1865. godine, oslobođeni rob Džurdon Anderson (39) dobio je pismo od svog bivšeg vlasnika, pukovnika P.H. Andersona koji ga poziva da se vrati da radi na farmi u Big Springu u Tenesiju. Iako je pukovnik dva puta pucao u njega kada je odlazio, Džurdon Anderson mu kaže da se raduje što ga Jenkiji nisu obesili.

Anderson je odbio ponudu da se vrati i napisao pukovniku pismo u kome mu otvoreno objašnjava zašto mu se više sviđa da živi kao slobodan čovek u Ohaju: tu radi za 25 dolara mesečno, plus hrana i odeća; ima udoban dom, ženu mu oslovljavaju sa "gospođo Anderson", a deca mu idu u školu.

"Mendi kaže da se plaši da se vrati bez dokaza da ćete se ponašati prema nama pošteno i ljubazno, pa smo odlučili da testiramo vašu iskrenost tako što vam tražimo da nam pošaljete plate za sve vreme koje smo vas služili. To će pomoći da zaboravimo i oprostimo stare rane i da se oslonimo na vašu pravednost i prijateljstvo u budućnosti. Verno sam vam služio 32. godine, a Mendi 20. Po 25 dolara mesečno za mene, i dva dolara nedeljno za Mendi, naše zarade bi iznosile 11.680 dolara. Dodajte tome kamatu, i oduzmite koliko ste dali za našu odeću, tri lekarske posete za mene i vađenje zuba za Mendi...

"Ako nam ne platite za veran rad u prošlosti, imaćemo malo poverenja u vaša obećanja u budućnosti. Verujemo da vam je dobri Tvorac otvorio oči za sve nepravde koje ste vi i vaši očevi naneli meni i mojim očevima tako što smo mukotrpno radili za vas bez nadoknade. Ovde uzimam platu svake subote uveče, a u Tenesiju za crnce nikad nije bilo plate, kao ni za konje ili krave."

Anderson od bivšeg vlasnika traži da garantuje bezbednost za njegove odrasle i lepe kćeri, da ne prođu kao "jadne Matilda i Ketrin".
"Radije ću ostati ovde i gladovati - i umreti, ako dotle dođe - nego da moje devojčice osramote nasilni i poročni mladi gospodari."

Anderson na kraju pisma pominje i čoveka koji ga je zadužio: "Pozdravite Džordža Kartera i zahvalite mu se što vam je uzeo pištolj kad ste pucali na mene."

Pismo Jordana Andersona objavljeno je u New York Daily Tribune 1865. godine

Nekadašnji rob iz Big Springa živeo je u Ohaju sve do smrti 1907. godine.