aleksandar fleming

Aleksandar Fleming (1881-1955)
Krajem maja ove godine Proceedings of the National Academy of Science objavio je da je pronađena nova vrsta antibiotika koja deluje na rezistentne sojeve bakterija. Reč je o vankomicinu koji se koristi isključivo kada druge grupe antibiotika ne daju očekivane rezultate. Mada mu je upotreba ograničena, neki sojevi su ipak vremenom uspeli da izrgade rezistenciju, odnosno postanu otporni na njegovo dejstvo. Nova verzija ovog leka trebalo bi da deluje sa tri različita mehanizma. Kada bi bakterija razvila otpornost na jedan od tri načina delovanja, ostala dva bi bila letalna po nju.

Pionir svih antibiotskih lekova, penicilin, predstavlja jedno od najvećih otkrića svih vremena. Za njegov pronalazak zaslužan je škotski mikrobiolog Aleksandar Fleming (1881-1955). Odrastao je u skromnoj seoskoj porodici. Nakon završene medicine, radi kao venerolog, a 1914. godine učestvuje u Prvom svetskom ratu radeći u bolnicama na zapadnom frontu u Francuskoj.

Tokom ovog perioda, Fleming uočava da veći broj vojnika umire od infekcije nego od samih povreda. Antiseptici, sredstva za sprečavanje rasta i razmnožavanja bakterija, koji su tada korišćeni, uništavali su leukocite brže nego što uništavaju bakterije i nisu delovali u dubokim ranama olakšavajući nastanak gangrene. Smatra se da je Flemingov prvi veliki doprinos medicini bio uočavanje štetnog dejstva antiseptika na organizam kada se ne upotrebljava pravilno.

Veliki pronalasci ovog naučnika bili su obavijeni velom slučajnosti. U novembru 1921. godine radeći prehlađen jednog dana slučajno je kinuo u petrijevu šolju, posudu u kojoj se čuvaju kulture bakterija. Pod pretpostavkom da u telesnim tečnostima ima ćelije odbrane, ostavio je na posmatranje ovu koloniju. Posle nekoliko nedelja uočio je da se bakterijska kultura "rastopila". Ponovivši eksperiment na uzorcima sekreta zdravih kolega dobio je slične rezultate. Enzim koji je pronašao nazvao je lizizim (gr. lisis - rastvaranje). Nažalost, ovaj enzim je delovao samo na uski spektar bakterija, ali ne i na izazivače težih oboljenja.

Nakon ovog otrkića, u septembru 1928. godine, Fleming je uočio da je jedna od petrijevih šolja sa Staphylococcus aureusa kontaminirana plesnima. Bakterije su u zoni oko gljivica bile uništene. Smatrajući da je pronašao još jedan enzim, Fleming ponavlja istraživanje i na drugim bakterijama kao što su steptokok, stafilokok, bacili difterije i antraksa na kojima supstanca pokazuje zadovoljavajući efekat. Penicilin je imao snažno mikrobno dejstvo ali Fleming nikada nije uspeo da iz njega izdvoji aktivnu supstancu. Ipak, uspeo je da ukaže na njegov klinički potencijal.

Dva naučnika sa Univerziteta u Oksfordu, Hovard Flori i Ernest Boris Čejn, nastavljajući Flemingov rad, uspeli su 139. godine da izdvoje lek u čistom obliku čak milion puta aktivniji od Flemingove sirove supstance. Lek su potvrdili eksperimentalno 1940. godine, a već 1942. izvode potpuno uspešan test na čoveku. Zatim je usledila masovna proizvodnja ovog leka prvo za vojne, a kasnije i za civilne potrebe. Nobelovu nagradu za doprinos medicini podeliće sva tri naučnika 1945. godine, ali zbog pitanja koje najviše zaslužan za penicilin njihovi međusobni odnosi nikada neće biti blagonakloni.

Na pragu stogodišnjice od otkrića "čudesnog leka" čovečanstvo se suočava sa sve alarmantnijim problemom rezistencije mikroorganizama. Lek koji je spasio milione života proteklih decenija, veliki broj bolesti izlečio, a neke i iskorenio, gubi na snazi zbog neadekvatne upotrebe. Da li ćemo sačuvati postojeću prednost nad mikroorganizmima?