© Reuters/Marcos Brindicci
Predsednik Putin je zatim primio Pompea na kratku diskusiju, ističući: "Stekao sam utisak da je predsednik Tramp opredeljen za obnovu rusko-američkih veza i kontakata - kao i za rešavanje problema od uzajamnog interesovanja. Mi smo s naše strane mnogo puta rekli da bismo takođe želeli obnovu odnosa u punom obimu".
Jasno je da je Putinov utisak o mogućem američkom otvaranju izazvao telefonski poziv koji mu je Tramp uputio trećeg maja, prilikom čega je diskutovano o saradnji za obezbeđivanje strateške stabilnosti. Izjave Lavrova i Putina ukazuju na otvorenost i velikodušnost (npr. nazivanje američke administracije "našim američkim partnerima") koje su pomalo iznenađujuće kada se ima u vidu do koje mere Vašington sabotira sve što je Moskva u poslednje vreme pokušala da uradi.
PITANjE TAJMINGA
Otkud to da se ova Trampova inicijativa - kojom rukovode dva najistaknutija američka ratna jastreba - pojavila baš sada? U redu, Malerova istraga je završena, ali Moskva ne može biti toliko naivna da poveruje da će ovime biti stavljena tačka na narativ o "malignoj ruskoj intervenciji". Maler je prosto predao štafetu Kongresu.
S jedne strane, toplina Moskve je iznenađenje, s druge strane - nije. Amerika je tretirala Rusiju kao "večnog" protivnika još od kako su Britanija i Amerika pomogle povratak Lava Trockog i Vladimira Lenjina boljševičkim revolucinarima kako bi sputale Rusiju. Čak i dok je Tramp telefonirao sa Putinom, Rand korporacija je objavljivala svoj izveštaj "Razvlačenje i dezorijentisanje Rusije" u kojem se navode određene opcije za "nametanje geopolitički visokih cena". Bilo kakav otklon od ove ratobornosti u Americi bi svakako bio dočekan kao značajna promena i automatski bi postao predmet istrage. Predsednik Putin je uzastopno upozoravao na nezamislive posledice po čovečanstvo koje bi doneo definitivi ulazak ove dve države u sukob. Ovo je egzistencijalna pretnja par excellence.
Ali šta to Tramp, Pomepo i Bolton smeraju? Saradnja za "stratešku stabilnost"? Gde se nalaze glavni rizici za stratešku stabilnost? Dve stvari momentalno padaju na um: finansijski i trgovinski rat protiv Kine i Irana. Iako je gospodin Lavrov bio oprezno pozitivan - "hajde da pokušamo" - on sigurno veoma dobro razume da šanse nisu naročito dobre, te da su sile koje se protive bilo kakvom zbližavanju sa Rusijom velike. Ali bez obzira na sve, navedeni komentari ruskih lidera impliciraju da oni ozbiljno shvataju ovu inicijativu.
Poenta je, međutim, da bi čak i nastojanje da se "pokuša" moglo da se pokaže kao bočica otrova za Rusiju - makar na Bliskom istoku. Ne tvrdim da predsednik Tramp predlaže saradnju sa namerom da Rusiju uhvati u klopku. Njegova dugoročna zainteresovanost za obnovu odnosa sa Rusijom je veoma jasna. Niti hoću da kažem da je Moskva cinična: Putinova podjednako dugoročna nastojanja da balansira između zapadnih i istočnih odlika ruskog kulturnog obrasca, kao i njegova zabrinutost povodom opasnih posledica koje bi mogao proizvesti kolaps sporazuma o kontroli naoružanja su sve dobro poznate stvari.
DELIKATNI BALANS
Ne, ovde se radi o nečemu trećem. Rizici zapravo izviru iz delikatnog balansa koji danas postoji na Bliskom istoku. Region se nalazi na krucijalnoj raskrsnici: klatno moći se pomerilo severno, usled pobede Sirije nad vahabističkom kampanjom. Sirija, Iran, Irak i Liban su sada mobilisani i naelektrisani. A postoji i nešto nalik na zajedničku nit političkog razumevanja koja povezuje ove države. Nasuprot tome, zalivski protivnici Sirije su ošamućeni, oslabljeni i zaglavljeni u sopstvenim unutrašnjim krizama.
Međutim, ovaj novi balans snage nije konsolidovan. Još uvek nije stabilizovan. Umesto toga, on je samo vešto postavljen. Razvoj događaja bi međutim mogao da ga poljulja i usmeri u nepredvidivom pravcu. Poenta je da se Rusija - svidelo se to njoj ili ne - našla u stožeru zbivanja.
Dva pitanja koja imaju potencijal da pokrenu domino efekat su odlučnost Trampovog tima da realizuje ideju o "Velikom Izraeu" i pitanje koji će stav u odnosu na Siriju i Iran zauzeti Rusija dok se Trampov plan bude realizovao. Da li je ovo - vezano za Iran i Siriju, ali suštinski fokusirano na zamah za stvaranje Velikog Izraela - ono u čemu Tramp traži Putinovu pomoć? Lavrov je rekao tokom Pompeove posete da je iransko pitanje - kakav herojski eufemizam - "komplikovano". Vojni istoričar Endrju Bačević međutim ističe da je Tramp taj...
"koji je odabrao da antipatiju prema Iranu učini centralnim delom svoje spoljne politike. Tramp ne može da izvuče SAD iz regiona dok istovremeno vodi agresivniju antiiransku kampanju od svog prethodnika. Grčevito držanje za antiiransku politiku ima ogromne zasluge za neuspeh okončanja američkog angažmana u brojnim nepotrebnim ratovima. Ovo nije nešto što su mu drugi utrapili, nego je samo njegovo delo od početka. Kada su se njemu potčinjeni funkcioneri usprotivili povodom povlačenja iz nuklearnog sporazuma - kao npr. Tilerson i Mekmaster - on ih je pre ili kasnije smenio, pa je izabrao još ratobornije i agresivnije ljude da dođu na njihova mesta. Napravio je svaki agresivni antiiranski i prosaudijski potez koji je mogao".
SVETSKI MIR, NIŠTA MANjE
Da li je u tome kvaka? Tramp želi da Putin bude policajac u slučaju Sirije i Irana, kako bi mogao da razvije svoj veliki mirovni plan: "Svako ko posluje sa Iranom NEĆE moći da posluje sa Sjedinjenim Državama", tvitovao je Tramp u avgustu 2018: "Tražim SVETSKI MIR, ništa manje!"
To je to? On želi da udarni talas njegovog neumoljivo ratnohuškačkog neprijateljstva prema Iranu (tretiranog kao glavna prepreka za realizaciju Velikog Izraela) bude obuzdan kako bi mogao da okonča američki angažman u nepotrebnim ratovima - i to tako što bi ojačani i stabilizovani Veliki Izrael i Rusija zajedno preuzeli teret stabilizacije Bliskog istoka? Sve ukazuje da je tako, naročito u svetlu vesti o spremanju novog strateškog samita između Izraela, SAD i Rusije u cilju uređivanja "regionalne bezbednosti".
"Dogovor stoleća" bi mogao da bude odložen usled novih izbora koji će biti održani u Izraelu tokom septembra, ali se zapravo komponente strukture "dogovora" (premeštanje ambasade u Jerusalim, suverenitet nad Golanom za Izrael, uskraćivanje sredstava za UNWRA - Agenciju UN za pomoć palenstinskim izbeglicama, anektiranje naselja, itd) već odvijaju, deo po deo, kao "činjenice", čak i u odsustvu obelodanjivanja "velikog plana" - ako uopšte postoji namera da on bude objavljen.
Rusija prosto želi da uskoro vidi političko rešenje za Siriju, a Moskva navodi i da je primetila određenu promenu zapadne retorike o Siriji. Međutim, preuranjen pritisak na sirijsku vladu da prihvati neprijatne uslove koji dolaze od Turske - a koji idu u prilog snažnog prisustva Muslimanskog bratstva u Ustavnom savetu - ili Zapada - zaobilaženje predsednika Asada - mogao bi da dovede do pucanja sirijskog poverenja u Moskvu. Neki u Moskvi bi ovo mogli posmatrati kao sitnicu u kontekstu traženja šireg strateškog balansa, ali bi loš raskid sa Damaskom naštetio ugledu Moskve u širem regionu.
A Bačevićevo upozorenje je ovde veoma važno: Tramp nije u stanju da sarađuje sa Moskvom povodom Sirije zbog svoje opsesije Iranom - i svog braka sa Saudijskom Arabijom. A ukoliko se rešenje za Siriju zaglavi - usred tekuće američke eskalacije sa Iranom, američkih pretnji Bagdadu i američkih nastojanja da Libance podele i nahuškaju jedni na druge - dalje komplikacije za Moskvu su sasvim izvesne. Zašto bi Moskva htela takvo nešto?
Nakon sastanka u Sočiju, Lavrov je rekao: "Što se Irana i Nuklearnog sporazuma tiče, nadam se da će mudrost na kraju da prevlada... Kada kažem da se nadamo iznalaženju političkog rešenja za situaciju oko Irana, to znači da ćemo raditi na tome da obezbedimo da situacija ne sklizne u vojni scenario. Osetio sam da je i američka strana raspoložena za političko rešenje...". Ali je onda sledećeg dana Putinov portparol Dmitrij Peskov izričito porekao da je Pompeo uverio Moskvu da Sjedinjene Države ne teže ratu sa Iranom, dodajući (pomalo neobično) da su Moskvu "rastužile odluke koje je donela iranska strana". Ovo poslednje se odnosilo na odluku Irana da zanemari određene elemente Nuklearnog sporazuma (ipak se ne opredelivši za napuštanje sporazuma), što je namerno isprovocirao Pompeo svojim ukidanjem garancija vezanih za Nuklearni sporazum.
HOD NA IVICI ŽILETA
Problem je u tome što sve ove "dodatne komplikacije" koje je Lavrov naveo nisu odvojene ili diskretne stvari. One su direktno vezane za Trampov projekat Velikog Izraela. Veliki Izrael se ne svodi samo na premeštanje Palestinaca unaokolo i razmenu nekretnina, uz par manjih korekcija granica. Ne radi se o nekom institucionalnom projektu utvrđivanja granica kojem je potrebno "da se izduva" i okupira širi prostor. To je mnogo više: Veliki Izrael je oduvek bio biblijski projekat za aktuelizaciju napretka ka iskupiteljskoj sudbini Izraela, i oduvek je bio judeohrišćanski ideološki projekat. Da se sve ne vrti oko toga, Trampova evangelistička baza ne bi tako grčevito zahtevala od Trampa da ostvari biblijski Veliki Izrael. U ovoj temi postoji tesna sinergija između izrealskih cionista i američkih hrišćanskih cionista.
Sve te "dodatne komplikacije" sa kojim se Rusija suočava se tiču ovog poslednjeg momenta: Veliki Izrael je, sa evangelističke tačke gledišta, metaprojekat koji mora uspeti. Bilo kakav otpor njemu mora biti uništen, što pre svega znači demontiranje iranskog suprotstavljanja (kao i dugotrajnog otpora Sirije). Američki evangelisti i Netanjahu su bili ti koji su pogurali Trampa da poništi Nuklearni sporazum.
A ukoliko metaprojekat uhvati zalet, američki rezon je da su Kurdi ti koji bi mogli da budu iskorišćeni za razbijanje Turske, Sirije i Irana. Liban može biti upetljan u beskrajne granične prepirke i podvrgnut secesionističkim pokretima. Ove akcije će "Projektu" (tj. "dilu", kako to Tramp voli da kaže) obezbediti prostor za disanje (i to ne samo fizički prostor, nego i ideološko-metafizički prostor) kako bi mogao da ostvari stabilnost i zamah.
Zašto je Pompeo bio u Sočiju? Pa, Tramp je dugo bio eksplicitan o tome. On od Putina želi pomoć za "SVETSKI MIR, ništa manje" (Trampova kapitalizacija slova). Čitajte, Tramp želi saglasnost Rusije za projekat Velikog Izraela, kao i njenu aktivnu pomoć u obuzdavanju reakcije protiv istog.
Sve ovo za Moskvu predstavlja pravi hod na ivici žileta. Da, ona želi da obnovi strateške odnose sa Sjedinjenim Državama, ali će cena svrstavanja uz Ameriku, Izrael i hrišćanske cioniste biti žestoka. Izgubiće prijatelje i saveznike, a opet možda neće biti u stanju da zaustavi regionalni konflikt. U slučaju da se on razbukti, na čijoj će strani Rusija biti? Putin evidentno ne želi da se sukobi sa SAD. Rusija je sposoban medijator. Ali ovde govorimo o velikom sukobu civilizacija: judeohrišćanska svest o sopstvenoj "izabranosti", o svojoj biblijskoj sudbini i misiji nasuprot autentičnoj drevnoj bliskoistiočnoj civilizaciji.
Rusija bi mogla da se nađe na pogrešnoj strani istorije. Kako bi ovo šurovanje sa SAD i Izraelom tretirali u Pekingu? Da li će Sija zabrinuti da bi sledeća američka "molba" mogla da bude svrstavanje uz Ameriku protiv Kine?
Preveo Vladan Mirković
Izvor StrategicCulture.org
Komentari čitatelja
na naše novosti