© Dave Martin/AP Photo
U prvoj polovini dvadesetog veka čovek je u poljoprivredu uveo upotrebu pesticida, mineralnih đubriva i visoko prinosnih genotipova biljaka, a za obradu zemljišta počeo da koristi tešku mehanizaciju. Smanjen je broj gladnih, ali se čovečanstvo suočilo sa ozbiljnom krizom u oblasti zaštite životne sredine.

Intenzivna poljoprivreda, pored proizvodnje fosilnih goriva, smatra se jednim od najagresivnijih uticaja čoveka na prirodu. U prvoj polovini dvadesetog veka u poljoprivredu je uvedena upotreba pesticida, mineralnih đubriva, visoko prinosnih genotipova biljaka, a za obradu zemljišta počela je da se koristi teška mehanizacija. Negativne posledice intenzivne poljoprivredne proizvodnje po životnu sredinu posebno su vidljive u ruralnim oblastima, jer se najveći deo njihove teritorije koristi za proizvodnju hrane.

U razgovoru sa dr Snežanom Oljačom za Internet portal RTS-a, saznajemo činjenice o intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji koja ugrožava životnu sredinu. Profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu objavila je knjigu pod nazivom „Agroekologija" - pored značaja koji ima kao udžbenik namenjen studentima Poljoprivrednog fakulteta, knjiga objedinjuje i naučna istraživanja iz različitih oblasti, počev od biologije, poljoprivrede i agroekologije.

Prema studiji Ujedinjenih nacija iz 1991. godine, različiti načini upravljanja zemljištem doveli su do degradacije 38% obradivog zemljišta a uzročno-posledična veza između intenzivne poljoprivrede i erozije tla jeste evidentna. Posledice preteranog iskorišćavanja zemljišta ispoljile su već početkom 20. veka, kada je na velikim površinama na jugu SAD, nakon višedecenijske intenzivne obrade, nastala eolska erozija te je više hiljada porodica moralo da napusti te krajeve. Slična priča ponovila se kada je velika oblast Kanade 2001. godine bila zasuta prašinom iz Kine. Usled primene intenzivne poljoprivredne proizvodnje, obradivo zemljište se pretvara u pustinju po stopi od 2 300 kvadratnih kilometara godišnje. Ako se temperature povećavaju, procesi razgradnje organskih materija se ubrzavaju, naročito na zemljištima koja se intenzivno obrađuju, što dovodi do rapidne degradacije, opadanja produktivnog potencijala i strukturnog kolapsa zemljišta.

Kao posledica preteranog navodnjavanja - kada voda mobiliše naslage soli i iznosi ih u površinske slojeve - nastaje slatinasto zemljište. Pošto većina biljaka ne podnosi velike koncentracije soli, takva zemljišta postaju neupotrebljiva za poljoprivrednu proizvodnju. Procenjuje se da globalni gubici poljoprivrednih površina izazvani zaslanjivanjem iznose oko 20% ukupnih površina pod navodnjavanjem, odnosno oko četrdeset pet miliona hektara zemljišta.

Kako naša sagovornica ističe, u poljoprivredi najčešće zagađuju agrohemikalije: pesticidi, đubriva i soli. Samo 10-15% primenjenih pesticida dospe do ciljnih štetočina, a ostatak završi u vazduhu, vodi i zemljištu. Početkom dvadeset prvog veka njihova godišnja vrednost na svetskom tržištu iznosila je dvadeset pet milijardi dolara, od kojih su oko tri milijarde ostvarene od prodaje u zemljama u razvoju. Sve ovo jasno pokazuje da povećanje poljoprivredne produktivnosti značajno utiče na zagađenje životne sredine. Poljoprivredna proizvodnja koristi fosilna goriva za proizvodnju đubriva i pesticida pa tako, na primer, u Velikoj Britaniji i SAD u njihovoj ukupnoj potrošnji učestvuje sa oko 2,4%.

Profesorka Oljača navodi da naučna istraživanja ukazuju na to da je intenzivna poljoprivreda dovela do veoma uprošćene strukture agroekosistema širom sveta, pa se tako danas u svim klimatskim zonama ukupno gaji 12 vrsta žita, 23 vrste povrća i 35 vrsta voća. Ukupno 70 vrsta na oko hiljadu četiristo četrdeset miliona hektara obradivog zemljišta u svetu predstavlja veliki kontrast u odnosu na diverzitet u tropskim kišnim šumama, gde po jednom hektaru možete naći sto vrsta samo drvenastih biljaka. Naša sagovornica podseća na drastičan primer koji se dogodio u Irskoj u 19. veku, kada je patogena gljivica Phytophthora infestans izazvala bolest krompira - tada dominantnog useva u toj zemlji. Zbog drastičnog smanjenja prinosa, oko 1,1 milion ljudi preminuo je od gladi a drastične migracione promene - u toku kojih se oko 1,5 miliona stanovnika Irske zbog gladi iselilo u SAD i Veliku Britaniju - trajale su decenijama.

Da su poljoprivredni sistemi označeni kao značajni zagađivači ekosistema, pokazuje i globalna dominacija četiri kulture - ječma, kukuruza, pirinča i pšenice, što se takođe smatra posledicom intenzivne poljoprivrede. Danas te četiri kulture zauzimaju 39,8% ukupnog obradivog zemljišta, što iznosi dvesta trideset miliona hektara, dok čitava šumska površina SAD, uključujući i Aljasku, iznosi dvesta devedeset osam miliona hektara. Te monokulture su zamenile prirodne ekosisteme koji su nekada bili stanište za stotine, čak i hiljade vrsta biljaka, insekata, kao i mnoge vrste kičmenjaka. Nestajanje šuma, koje je najčešće izazvano njihovim krčenjem i pretvaranjem u poljoprivredno zemljište i akumulacija gasova staklene bašte, posebno ugljen-dioksida, nepovratni su procesi, a posledice će se osećati u periodu od stotinu godina.

Sve veće interesovanje naučnih istraživača i javnosti za očuvanje prirodnih bogatstava u ruralnim oblastima, kao i nemogućnost njihove obnove, nameće potrebu novog pristupa koji objedinjuje ekološku i ekonomsku dimenziju i tako usaglašava celokupni društveno-ekonomski razvoj sa prirodnim mogućnostima koje pružaju ruralni prostori.