opoziv
© Chip Somodevilla / Getty ImagesZamjenik pomoćnika državnog tajnika za europska i euroazijska pitanja George P. Kent (L) i visoki američki diplomata u Ukrajini William B. Taylor Jr. položili su zakletvu prije svjedočenja pred Odborom za obavještajne poslove Predstavničkog doma
Pegi Nunan iz Vol strit džornala dopalo se ono što je videla kada su američke diplomate Džordž Kent i Vilijam B. Tejlor mlađi stali pred Komitet za obaveštajne poslove Predstavničkog doma kako bi izneli svedočenja u okviru drame oko impičmenta koja se upravo odigrava. Gledala je na njihovu pojavu kao na ponovno "uskrsnuće stare Amerike". Pokazali su "držanje i vladanje temom koja se našla pred njima." Ispoljili su "sposobnost i integritet".

Sve je to tačno. Kent sa svojom leptir mašnom i porodičnom tradicijom poslova u javnoj službi zaista odaje utisak tradicionalnog zvaničnika iz nekadašnje ere američkih spoljnih poslova. A Tejlorova pojava, sa njegovom besprekornom karijerom u vojnoj akademiji Vest Point, s njegovim herojstvom iz Vijetnamskog rata i dugogodišnjom državnom službom, izgledala je kao prisećanje na iskrene američke vojnike koji su izvojevali pobedu u Drugom svetskom ratu i omogućili uspon SAD ka globalnoj dominaciji.

Ali ovi ljudi su usvojili geopolitičke stavove koji su pojednostavljeni, nepromišljeni i opasni. Možda ne bi trebalo svaljivati ozbiljnu krivicu na njih, imajući u vidu da se radi o istom geopolitičkom stanovištu koje je prihvatio gotovo čitav spoljnopolitički establišment, čiji su ovi ljudi samo odani aparatčici. Pa ipak, oni imaju svoju ulogu u nametanju spoljne politike koja Ameriku vrlo verovatno vodi u katastrofu.

TEZA I KONTRATEZA

Nijedan od njih nije pokazao ni trunku razumevanja za igru koju SAD igraju sa Ukrajinom. Nijedan nije nagovestio minimum volje da sagleda dugu i komplikovanu istoriju rusko-ukrajinskih odnosa. Čini se da nijedan od njih nije razumeo ni suštinu niti intenzitet geopolitičkih interesa Rusije duž sopstvenih granica, kao ni to koje bi bile moguće posledice pojačanog američkog uplitanja na teritoriji koja je vekovima bila deo ruske sfere uticaja.

I Tejlor i Kent su izjavili da je Ukrajina vitalni američki nacionalni interes, premda nijedan nije pokušao da suštinski obrazloži svoje razmišljanje. Razmotrite sve potencijalne scenarije za sudbinu Ukrajine i onda se zapitajte da li bi neki od njih zaista suštinski uticao na vitalne američke interese. Svaki potvrdan odgovor bi zahtevao detaljno obrazloženje.

Moglo bi se eventualno tvrditi da bi širenje ruskog uticaja u Ukrajini uticalo na vitalne interese ostatka Evrope, ali teško da se to može uzeti zdravo za gotovo. Ne bi li Evropa mogla samostalno da se suoči sa takvom pretnjom od strane Rusije, imajući u vidu da EU broji 512 miliona stanovnika i ima BDP od 18 biliona dolara, dok Rusija ima 145 miliona stanovnika i BDP od 1,6 biliona dolara?

Pojava Tejlor-Kent proističe iz rasprostranjene demonizacije Rusije koja preovladava u razmišljanju elitnih krugova. Tejlorova interpretacija nedavnih događanja u Ukrajini bila je toliko jednostrana i selektivna da je graničila sa otvorenim laganjem.

Prema njegovim rečima, zaokret Ukrajine prema Zapadu posle 2009 (kada je on napustio zemlju posle svoje prve tamošnje diplomatske službe) predstavljao je toliko veliku pretnju za ruskog predsednika Vladimira Putina da je ovaj pokušao da "potkupi" ukrajinskog predsednika, ohrabrujući ga da se odupre zapadnom uticaju, nakon čega su u Kijevu izbili protesti koji su primorali predsednika da 2014. godine napusti Ukrajinu. Zatim je Putin izršio invaziju na Krim, održavajući "lažni referendum pod dugim cevima ruskih vojnika". Putin je poslao vojne snage u istočnu Ukrajinu "kako bi oformio paravojne formacije i marionetsku vlast". I zato je Zapad povećao vojnu pomoć Ukrajini. "Upravo ta bezbednosna pomoć je u srcu kontroverze (o impičmentu) o kojoj danas raspravljamo", dodao je.

Za razliku od ove pogrešne prezentacije, ovo su činjenice, sa odgovarajućim kontekstom. Tokom 1989. i 1990. administracija predsednika Džordža Buša starijeg uveravala je sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova da ukoliko prihvati ujedinjenje Nemačke, Zapad neće pokušati da iskoristi situaciju da se na bilo koji način proširi na istok "ni jedan centimetar", kako je državni sekretar SAD Džejms Bejker uveravao Gorbačova. Ali Bil Klinton se nije držao tog obećanja, radeći na istočnom širenju NATO-a, što je naposletku dovelo Alijansu pred ruske granice.

NATO, koji je 1990. brojao samo 16 članica, sada u svom sastavu ima 29 evropskih država, a sve zemlje koje su nakon 1990. ušle u savez nalaze se istočno od Nemačke. Dok se ovo događalo, ruski lideri su iznosili oštra upozorenja o mogućim posledicama ukoliko Amerika i Zapad pokušaju da u NATO uključe Ukrajinu ili Gruziju. Obe države se smatraju ključnim za rusku bezbednost.

MEKI TRBUH RUSIJE

Kao što je naglasio Nikolas K. Gvozdev sa američkog Koledža za pomorsko ratovanje, Rusija i Ukrajina dele granicu dugu 1500 kilometara, "pri čemu se Ukrajina ugnezdila pod meki trbuh Ruske Federacije". Gvozdev pojašnjava: "Najgora noćna mora ruskog Generalštaba je da NATO snage budu raspoređene duž čitave ove granice, što bi dovelo u opasnost jezgro ruske populacije i industrijskih kapaciteta, koji bi u takvoj postavci mogli biti brzo i neočekivano pregaženi u slučaju bilo kakvog konflikta."

Pored te krucijalne strateške brige, dve države dele jake ekonomske, trgovinske, kulturne, etničke i jezičke veze koje sežu vekovima unazad. Nijedan ruski lider, bez obzira na politički profil, ne bi opstao na vlasti ukoliko bi dozvolio da Ukrajina bude u potpunosti otrgnuta iz ruske sfere uticaja.

Uprkos svemu tome, Amerika je u cilju definitivnog razdvajanja Ukrajine od Rusije potrošila otprilike pet milijardi dolara u kampanji podsticanja prozapadnih osećanja u toj zemlji, sudeći po bivšoj pomoćnici državnog sekretara za evropska pitanja Viktoriji Nuland, koja je predvodila većinu ovih pokušaja za vreme Obamine administracije. Očito je da se radilo o flagrantnom pokušaju mešanja u unutrašnja politička pitanja strane države - i to države koja se nalazi na delikatnom i lako zapaljivom području planete.


Komentar: I ne samo "podsticanja prozapadnih osjećaja": SAD su organizovale državni udar u Ukrajini - Evo zašto i kako


Međutim, Ukrajina je tragično podeljena zemlja u kojoj je veliki deo stanovništva gravitira ka zapadnom svetu, dok drugi pak osećaju bližu vezu sa Rusijom. Pokojni harvardski profesor Semjuel Hantington nazvao je Ukrajinu "rascepanom zemljom, sa dve različite kulture". Suprotno Tejlorovom neistinitom prikazu agresivne Rusije koja tlači Ukrajince sa istoka zemlje, uspostavljajući marionetske vlade i sprovodeći lažni referendum na Krimu, realnost je da veliki deo Ukrajinaca u tim predelima podržava Rusiju i osećaju odanost prema onome što smatraju svojim ruskim nasleđem. Sedamdeset odsto stanovništva Krima čine Rusi, a njihov parlament je 1992. zapravo glasao za nezavisnost od Ukrajine iz straha da bi državno rukovodstvo moglo gurnuti zemlju ka Zapadu. (Glasanje je kasnije poništeno da bi se izbegao nasilni međunacionalni sukob.) Krim je 1994. izabrao predsednika koji je kampanju zasnovao na ideji "ujedinjenja sa Rusijom."
krim
© Alexey Yakushechkin/IPSGrađani mašu zastavama Krima i Rusije nakon referenduma o statusu Krima, Simferopolj, mart 2014.
Istina, većina zapadnih Ukrajinaca jeste težila jačim vezama sa Zapadom i želeli su da njihov izabrani predsednik, Viktor Janukovič, pozitivno odgovori na finansijske ponude Zapada. Ali Janukovič, koji je naginjao Rusiji, odbacio je ukrajinsko članstvo u NATO-u, obnovio dugoročni zakup ruskoj Crnomorskoj floti u Sevastopolju i dao ruskom jeziku status zvaničnog. Ovi potezi su ublažili tenzije na relaciji Ukrajina-Rusija, ali su zakuvali situaciju na unutrašnjem političkom planu te zemlje. I kada je Janukovič napustio pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini između Ukrajine i Evropske unije u korist čvršćih ekonomskih veza sa Rusijom, prozapadni Ukrajinci, uključujući provokatore sa krajnje desnice, organizovali su ulične proteste, koji su naposletku doveli do pada Janukovičeve vlade. Viktorija Nuland radosno je ohrabrivala demonstrante. Svrgnuti predsednik prebegao je u Rusiju.

GEOPOLITIČKI ĆORSOKAK

Nuland se potom bacila na posao određivanja ko će biti sledeći premijer Ukrajine, što je pripalo Arseniju Jacenjuku. "Jac je naš čovek", izjavila je američkom ambasadoru u Ukrajini, Džefriju Pjatu. Kada je Pjat upozorio na to da mnoge države EU nisu blagonaklono gledale na puč u Ukrajini, ona mu je uzvratila "jebeš EU". Potom je svog čoveka Jaca postavila na mesto premijera, dokazujući uticaj koji Americi omogućava mešanje u unutrašnja pitanja drugih država.

Tada se Putin po užurbanoj proceduri vratio u Moskvu sa zimskih Olimpijskih igara u Sočiju ne bi li zaštitio proruski orijentisane delove Ukrajine (tzv. Donbas na istoku zemlje i Krim na jugu) da ne budu progutani u celoj ovoj drami. Organizovao je referendum na Krimu, koji je otkrio jaku želju za ponovnim ujedinjenjem sa Rusijom (teško da je to bio "lažni referendum, kako ga je Tejlor opisao) i poslao je značajnu vojnu podršku donbaskim Ukrajincima koji nisu želeli da budu odvučeni ka Zapadu.


Komentar: Retrospektiva: Kako je Rusija razbila američke planove na Krimu


Zapad i Amerika su oduvek imali i uvek će morati da imaju dozu opreza kad je u pitanju Rusija. Njen položaj u centru Evroazije (samom "srcu zemlje", prema stanovištu čuvenog britanskog stručnjaka za geografiju Halforda Makindera) čini da Rusija uvek predstavlja potencijalnu pretnju. Njena ranjivost na invazije budi u ruskim liderima neizbežnu glad za sticanjem teritorija koje bi služile kao zaštitna zona. Ruski nacionalni temperament izgleda podrazumeva prirodnu tendenciju ka autoritarizmu. Svaka razumna spoljna politika Amerike mora polaziti od ovih činjenica
U sve zategnutijim odnosima Atlantske alijanse i Rusije, Alijansa je bila agresivniji igrač: kada je krenula u istočnu ekspanziju NATO pakta uprkos suprotnim obećanjima koja je uputio sam vrh američke vlade; kada je tu politiku pretvorila u još provokativniji plan za opkoljavanje Rusije; kada je mahala članstvom u NATO-u za Ukrajinu i Gruziju; kada je ekonomskim benefitima pokušala da namami Ukrajinu iz ruske orbite; kada je pomogla da se organizuje ulični državni udar protiv zakonski izabrane ukrajinske vlade; i sve to konstantno odbijajući da poštuje ili prihvati legitimne geopolitičke interese Rusije u njenom sopstvenom dvorištu.
Džordž Kent i Vilijam B. Tejlor su u svom prošlonedeljnom svedočenju personalizovali ovaj agresivni stav, osmišljen da satera Rusiju u geopolitički ćorsokak i da pogazi njene regionalne interese u ime zapadnog univerzalizma. Ukoliko taj stav opstane i dovede do još većih tenzija sa Rusijom, to se ne može dobro završiti.
Robert V. Meri je dugogodišnji vašingtonski novinar i autor više knjiga, od kojih je poslednja Predsednik Mekinli: Arhitekta Američkog stoleća.
Preveo Luka Ugrica
Izvor The American Conservative