Majdanski državni udar je Ukrajinu pretvorio u ,,neuspelu zemlju". To nije refren propagande Kremlja, već razočaravajuća stvarnost
maidan square burnt out
Zapad je prevario Ukrajinu, izjavio je bivši ukrajinski ministar Jevgenij Červonjenko u intervjuu televiziji 112 Ukrajina.

"Prevarili su nas", zaključio je Červonjenko. "Mi smo ostali sami sa svojim problemima, uz političku halabuku da idemo u Evropu i u NATO... Ukrajina nije ušla u Evroazijski ekonomski savez, na Istok". Nije ušla ni u Evropsku uniju, na Zapad: "Nas ne puštaju ni u EU, ni u NATO". Obećanje da će Ukrajina uskoro biti tamo, smatra bivši ministar, samo je "trabunjanje". Položaj u kome se nalazi Ukrajina sada podseća na slučaj Srbije, bespomoćno zaglavljene negde na pola svog "puta ka EU". Ukrajina je, tvrdi Červonjenko, potrebna Zapadu samo za "uzbunjivanje istoka". I Zapad je, relativno uspešno, koristi isključivo u tu svrhu.

Da li je sada nastupilo vreme za svođenje računa, ovog puta hladne glave, daleko od uzavrelih emocija i nacionalističkih strasti novorođenog "ukrajinstva"? "Nezavisna Ukrajina" postojala je samo na kratko, u dva istorijska perioda: tokom revolucije, Građanskog rata u Rusiji (kada je bila nemački protektorat) i - nacističke okupacije. Današnja realnost nije "pretvaranje Ukrajine u istinsku, odgovornu demokratiju, uz zapadnu pomoć", kao što je obećavao Zbignjev Bžežinski, ili emisari iz EU tokom "evromajdana".

Ukrajina nije učinila nikakav "civilizacijski izbor (između Zapada i Istoka)" i "nije otišla na Zapad", već se nalazi tu gde je i bila, jer zemlje, za razliku od njihovih stanovnika, ne mogu naprosto "otići". Realnost je dezintegracija zemlje, brzi pad BDP-a, strmoglavi pad industrijske proizvodnje, delimični oporavak agrara i nešto što je neuporedivo važnije od suvoparnih statistika: naglo pogoršanje kvaliteta života stanovnika Ukrajine. Prema rečima Viktora Medvedčuka, predstavnika opozicione platforme Za život, vlasti u Kijevu sada sprovode "politiku tarifnog genocida": potrošačka korpa i minimalna penzija su se u proteklih pet godina prepolovile, a cene gasa porasle više od deset puta.

Ukrajina je, prema svim merilima, postala "neuspela država", ili je to bila od samog početka, još od proglašenja nezavisnosti. I to nije refren propagande Kremlja, nego razočaravajuća stvarnost koju Ukrajinci danas bolno osećaju na sopstvenoj koži.

VERTIKALA KORUPCIJE

Sada se zapadni mediji, za razliku od 2013. i 2014. godine, samo retko bave Ukrajinom. U stvari, kako konstatuje hrvatski portal Logično, ne samo da "na Zapadu više nikog nije briga šta se događa u Ukrajini", već se "i sam Zapad uplašio čudovišta kojeg je stvorio od Ukrajine". Nešto slično tvrdi i novinar liberalnog Hafington posta Kristijan Miler: "nikakve evropske vrednosti ne postoje u Ukrajini", koju sada "ultranacionalisti pokušavaju da očiste od etničkih i jezičkih različitosti". Ili su upravo to "evropske vrednosti", budući da su u Ukrajinu, baš kao i nacizam, ove "vrednosti" pristigle iz Evrope? Za Džeremija Kuzmarova, američkog istoričara i politikologa, predavača na Univerzitetu Tusli u Oklahomi, nikakva dilema ne postoji: današnja "Ukrajina je neonacistička država".

Pored rata koji i dalje tinja na istoku zemlje (preteći da se svakog trenutka pretvori u evropski požar), njeni gorući problemi su sveopšte osiromašenje i cvatuća korupcija. Posle prevrata, suprotno očekivanjima pučista, nije se dogodilo nikakvo otvaranje evropskog tržišta za ukrajinske proizvode i nije bilo nikakvih značajnih zapadnih investicija; usledila je "tranzicija", u kojoj je ukrajinska industrija, vezana za rusko tržište, praktično uništena. Što se tiče korupcije, Njjujork tajms prenosi izjavu Ajvarasa Abromavičijusa, investicionog bankara i bivšeg ukrajinskog ministra privrede i trgovine: korupcija je u Ukrajini pod vlašću Porošenka postala toliko rasprostranjena da "to prestaje da šokira bilo koga... Korupcija je posvuda. To je tužno, depresivno i obeshrabrujuće". A "takvo razočarenje", dodaje autor članka Endrju Hajgins, "već je jednom skupo koštalo Ukrajinu".

Komentator ima u vidu režim Viktora Janukoviča, srušenog državnim udarom u februaru 2014, koga je upravo korupcija učinila krajnje omraženim i lišila svake podrške. Kako primećuje ruski analitičar Sergej Belov: "Pored nedostatka podrške stanovništva, Janukovič nije imao pristalice ni među tajkunima, političarima i državnim funkcionerima. Sva njegova `vertikala vlasti` bila je suštinski vertikala korupcije, čiji su konci završavali u SAD".

U takvim okolnostima, "evromajdan" je bio neminovnost, njegove parole zazvučale su privlačno većini stanovništva. A suprotno onom što tvrde zapadni mediji, Janukovič nije bio proruski političar, iako je pobedio zahvaljujući podršci proruskih glasača, već jedino pion u tuđim rukama, koji se nije mogao osloboditi američkog stiska. Američka kontrola je prožimala celokupnu strukturu vlasti, od vrha do samog dna: "Oslobađanje Janukoviča od američke kontrole automatski bi vodilo paralizi celokupnog sistema vlasti. Janukovič je bio osuđen da izgubi sve nakon što je okrenuo leđa Rusiji 2011. godine."

KAKO POBEĆI IZ "VOLjENE ZEMLjE"?

Pobuna iz 2013. zbog toga i nije mogla da bude ugušena silom. Građanski rat je bio neminovan i zato što su se ultranacionalisti na zapadu zemlje dugo pripremali za obračun sa ruskim stanovništvom: "Nacisti iz takozvanih dobrovoljačkih bataljona nisu se rodili tokom `evromajdana`", već su pažljivo uzgajani još od vremena kada je Ukrajina proglašena za "nezavisnu državu". Prethodnik Janukoviča, Viktor Juščenko, promovisao je kvislinga Banderu u ukrajinskog nacionalnog heroja, u "oca nacije" kome je 2010. posthumno dodeljen državni orden.

Prema priznanju američke državne sekretarke Viktorije Nuland (one koja je na majdanu "mirnim demonstrantima" delila kolače), SAD su prethodno "u demokratiju u Ukrajini uložile pet milijardi dolara". Očigledno, rat u Ukrajini je dugo i strpljivo pripreman, a nešto slično se događalo i u bivšoj Jugoslaviji. Rat je efikasan način da se slome stare i uspostave "nove socijalne strukture" - strukture po volji moćnih, a sam proces je onda moguće prozvati i "demokratizacijom zemlje". "Demokratizacija", poznato je, ima svoju, i to veoma visoku cenu. Krajnji rezultat: Ukrajina je pretvorena u jednu od najsiromašnijih zemalja u Evropi, rat je uništio ono što nisu uspele da unište "reforme" Porošenkovog režima i njegovih prethodnika, diktirane od strane Zapada.

U duboko podeljenoj Ukrajini, u kojoj zapad mrzi istok zemlje, istok zapad, a i jedni i drugi Kijev, danas su svi složni samo u jednom: u želji da napuste "voljenu zemlju". Neki u potrazi za poslom, na Zapad (pretežno u Nemačku, "trbuhom za kruhom"), drugi ka Rusiji, poput Krima i pobunjenih istočnih regiona: "Donbas je de fakto već otplovio ka matičnim obalama". Ukrajinu je, kako se procenjuje, do sada napustilo desetak miliona ljudi. O tome svedoči bivši ukrajinski ministar rada i socijalne politike Mihail Papijev: "Prema računicama koje sam izveo zajedno sa ekspertima Instituta za demografiju Akademije nauka Ukrajine, sada Ukrajina, u najboljem slučaju, ima 32 miliona stanovnika... Problem naše zemlje je u tome što 10 miliona građana Ukrajine nije moglo da nađe posao u zemlji pa je otišlo na rad u inostranstvo. Takvih je do 2014. bilo pet miliona, a još pet miliona je napustilo zemlju posle 2014."

Preko dva miliona Ukrajinaca nalazi se u Rusiji - "zemlji agresoru". I ta činjenica razotkriva apsurde zapadne i kijevske propagande, sklone da stvori sliku "crnog i belog", sa "dobrim" i "lošim momcima": da li su se Poljaci 1939. od užasa rata i nacizma sklanjali u nacističku Nemačku? Ukrajina je, sve u svemu, država koju napuštaju "zdravi ljudi u najboljim godinama" - i od toga se, po svoj prilici, ovaj teritorij još zadugo neće oporaviti. Ili se neće oporaviti uopšte. Poput niza drugih "američkih i NATO projekata", na primer Kosova, koje je 2007. proglasilo svoju "nezavisnost".

"PROSPERITETNA EVROPSKA BUDUĆNOST"

Šta bi se, uostalom, desilo da je Ukrajina zaista postala članica EU i, možda, NATO-a, kao što su to 2014. obećavale vođe krvavog kijevskog prevrata, Jacenjuk i Kličko, i "gosti majdana iz demokratske Evrope"?

Manje-više isto ono što se već dogodilo, uključujući i građanski rat, samo što bi odgovornost Zapada za neuspeh tada bila sasvim očigledna, a Brisel bi imao jedan problem više. (A tih problema sada ima dovoljno i bez Kijeva; Ukrajina zato mirne savesti može biti puštena niz vodu). Lišen svojih organskih veza za Rusijom, najveći deo Ukrajine nastavio bi da tavori u bedi i siromaštvu, pretvoren u neku vrstu protektorata ili kolonija bogatijih članica EU, poput ostalih zemalja sa istoka i jugoistoka Evrope, koje su, takođe, učinile svoj "civilizacijski izbor", opredeljujući se za "Zapad": baltičkih republika, Bugarske, Rumunije ili "bivših republika Jugoslavije", poput Hrvatske.

U Ukrajini bi preko noći nikle američke raketne baze. Ovaj "dobitak" je zagarantovan. Rumunija je, baš kao i Bugarska ili Baltik, već pretvorena u legitimnu rusku metu. A Hrvatska je sada i zvanično najsiromašnija članica EU, čija je privreda skoro potpuno devastirana. To je cena pristupanja "zajedničkom evropskom tržištu". Osećanje nedostatka perspektive podstiče masovno iseljavanje koje je već doseglo dramatične razmere i preti demografskom katastrofom. U tome podseća na Baltik, koji je "svetski rekord u depopulaciji postigao još 2008-2009. godine", a danas "beleži svetske i evropske rekorde izumiranja".

Nešto slično se, uostalom, dešava u velikom delu Istočne Evrope. Da li je to obećana i "prosperitetna evropska budućnost"? I da li se ista budućnost osmehuje i Srbiji, pogotovu ako se ostvari san njenih političkih elita i Srbija postane još jedan, "punopravni član" ekskluzivnog evropskog kluba? Pitanje ima samo retorički značaj. Može li uopšte postojati harmonična zajednica bogatih i siromašnih? Verovatno može, ali pod jednim uslovom: da siromašni potpuno osiromaše, a da stanovništo bude svedeno na status "pomoćne radne snage". To su logične posledice tržišta koje ujedinjuje "razvijene" i "nerazvijene", siromašne i bogate, i u kome bogati diktiraju pravila igre. Formalno "nezavisne države" pretvaraju se u države kojima se upravlja spolja - u teritorije pod kolonijalnom upravom. Istorija se, u stvari, ponavlja. To je bila sudbina istočnih poseda na rubu velikih carstava, poput Habsburškog, tokom čitavog pretprošlog veka. I mnogo pre toga.

PROCES TRULjENjA SE NASTAVLjA

Zašto je onda bio potreban prevrat iz februara 2014? "Da li bi ljudi izlazili na `evromajdan` 2013. da su znali kakve će tragične posledice za zemlju doneti takozvani civilizacijski izbor?", pita se i Viktor Medvedčuk, i dodaje: "Mislim da je odgovor očigledan." "Prevareni" Ukrajinci sada mogu da se teše na sledeći način: nije samo njih "prevario Zapad". "Prevario" je, manje-više, ceo evropski, nekad "komunistički" istok. I dobar deo sveta.

Kako primećuje Sergej Belov: "Ukrajinci se odnose prema raspadu zemlje kao prema apokalipsi u pojedinačnoj zemlji. Oni ne razumeju da se apokalipsa dogodila 1991. godine i da je sva dalja istorija neprekidni proces truljenja svega živog". To truljenje se nastavlja. A nastaviće se i ubuduće, iz veoma jednostavnog razloga: slepo prihvatanje diktata spolja još nikom nije donelo blagostanje. Da li je demokratiju moguće stvoriti državnim udarom i snajperskim hicima? I koje su neizbežne posledice takve "demokratije"? Demokratija je danas mantra koja je, zbog upornog ponavljanja, izgubila svako značenje i smisao; jedno vreme je imala hipnotišuću moć, sugerisala je blagostanje i visok životni standard. "Demokratija" je, u stvari, isključivo ono što odgovara bogatim i moćnim. Zato je danas nema u Venecueli pod Madurom, a ima je u današnjoj Francuskoj, ili u Ukrajini 2014. godine.

Sama po sebi, "demokratija" ne rešava ništa. Postoje, najzad, razne vrste demokratije. Postoje i demokratije koje se zasnivaju na korupciji i na vlasti novca. A postoje i one koje su u svemu nalik na diktature. Uostalom, kako zaključuje publicista Viktor Marahovski, "svaka demokratija, pre ili kasnije, doživi mutaciju u mehanizam za opsluživanje `dijamantskog prstena` (kruga najbogatijih)". Proces koji se odvija negde brže, negde sporije, ali koji uvek sledi iste, neumoljive zakonitosti.

Da li se u Ukrajini 2014. desila kolosalna prevara? Ili su Ukrajinci, kao i stanovnici čitave Istočne Evrope, pa i bivše Jugoslavije, i sami želeli da učestvuju u takvoj prevari, odnosno - da budu prevareni? Obogatiti se preko noći moguće je samo u kockarnici. A kockarnice ne donose sigurnu dobit kockarima, već jedino vlasniku. Dobija samo mali broj - onoliko koliko je nužno da se privid održava. Zato je Zapadu bio potreban "šareni izlog". Za istok Evrope, tu ulogu je imala Zapadna Nemačka. Za bivšu Jugoslaviju, mnogo bliža Italija, naročito Trst, gde su Jugosloveni hrlili u "šoping" kao na hodočašće. Konačni ishod je dobro poznat. "Kockar" je izbačen iz kockarnice: ostao je bez prebijene pare i bez poslednjeg žetona, koje je stekao "privatizujući" sve ono što je stvoreno u omraženom socijalizmu.

AMERIČKA MAŠINA JE U KVARU

Zapad je u međuvremenu razvio sopstveni sistem hazardne ekonomije, baziran na berzanskim špekulacijama i na "proizvodnji novca", poznat i kao "kazino-ekonomija"; sistem koji svakom, i to potpuno besplatno, nudi iluziju obilja. Stvarnost je, međutim, drugačija. Na vrhu piramide na Zapadu sada je malobrojna kasta superbogatih, onih čiji su profiti osigurani u tobože ravnopravnoj tržišnoj utakmici, na dnu je prezreni plebs, proletarijat. Britanska organizacija Oksfam, koja se po pravilu oglašava krajem januara, kada se održava Svetski ekonomski forum u Davosu, iznela je sledeće, za neupućene zaprepašćujuće podatke:

- Jedan procenat najbogatijih poseduje bogatstvo koje odgovara onom kojim raspolaže ostatak planete;

- Dvadeset šestoro najbogatijih na svetu ima više novca nego 3,8 milijardi ljudi na dnu socijalne lestvice;

- Siromašnija polovina čovečanstva prošle godine osiromašila je za dodatnih 11 odsto, dok se broj milijardera za deset godina, koliko nas deli od svetske ekonomske krize, udvostručio. Takva nejednakost nije zapamćena nigde i nikad u istoriji. Čak i u Nemačkoj, najsnažnijoj privredi "ujedinjene Evrope", socijalne nejednakosti dostigle su nivo kakav do sada nije zabeležen u čitavoj evrozoni.

Ananda Giridharadas objavio je knjigu pod rečitim naslovom: Lažni krstaški pohod elite - spasiti svet ne menjajući ništa. Pomenuti autor konstatuje: "Uspešno društvo je mašina progresa. Američka mašina se pokvarila, a isto se može reći i za ostatak sveta". Mašina je u kvaru, i to najkasnije od kraja 70-ih godina prošlog veka, kada se uobličava neoliberalna praksa i doktrina, sa Margaret Tačer u Engleskoj i Ronaldom Reganom u Americi.

Temeljnu dogmu neoliberalne doktrine moguće je sažeti u jednoj jedinoj rečenici: što manje države i državne regulacije, što više tržišta. "Nevidljiva ruka tržišta" je u međuvremenu sasvim uništila državu i njenu sposobnost da izvršava najosnovnije državne funkcije. Ili, prema rečima Viktora Marahovskog: "Zapadne demokratije su se pretvorile u mašine bogatih za proizvodnju nejednakosti".

POROK SIROMAŠTVA

Porok siromaštva se otada širi svetom, a posledica toga je i aktuelna pobuna naroda protiv elita na Zapadu, poput ustanka Žutih prsluka u Francuskoj. Deo te pobune čine i populistički pokreti u Evropi, ponekad možda nedovoljno artikulisani, ali čija osnovna poruka je savršeno jasna: "Status kvo je postao nepodnošljiv". Ekonomista Nebojša Katić primećuje: "Porast populizma nije uzrok malignih socijalnih potresa, već njihova posledica". Ako je populizam "neprijatan", ili čak "opasan", protiv njega se nije moguće boriti manifestima u slavu "evropskog patriotizma" i "liberalnih vrednosti". Takvim pozivima izmiče socijalni i ekonomski kontekst: na Zapadu već decenijama rastu socijalne nejednakosti, a primanja stagniraju; ovakva stvarnost stvara nezadovoljstvo koje preti društvenom eksplozijom.

Znači li to da se ubrzano vraćamo nazad, u XIX i XX vek, u epohu uzavrelih nacionalističkih strasti i žestokih klasnih borbi? Neoliberalna plima, koja je trebalo da "podigne sve čamce", kako bi jednom u budućnosti "svi postali milioneri" je izostala. Do nje nikad neće ni doći. Neoliberalni koncept ne donosi blagostanje - osim šačici izabranih, onim na "vrhu piramide" - dok svim ostalim garantuje jedino osiromašenje, ispod granice podnošljivosti. Zato više ne postoji ni srednja klasa, barem ne na Zapadu. U toku je "pauperizacija proletarijata". Očekivanja da će bogati i superbogati sami smanjiti nejednakosti na Zemlji su, najblaže rečeno, naivna.

Osnovna protivurečnost savremenog sveta sastoji se u tome što apetiti elita na Zapadu prevazilaze postojeće resurse, a ogorčena borba za te resurse, i to širom planete, već je u toku. Ta činjenica svrstava na jednu stranu Zapad, čiji su modeli blagostanja iscrljeni ("mašina je u kvaru"), na drugu stranu sile poput Rusije, Kine i Irana. Ako Zapad uvlači Ukrajinu u svoju orbitu, on to ne čini kako bi joj "pomogao", nego da bi ovladao resursima kojima još raspolaže ova, potencijalno bogata zemlja. Ukrajinu nije "upropastila Moskva", već politika prividne nezavisnosti sa čvrstim osloncem na Vašington i Brisel, koju su od 1991. slepo sprovodile njene prozapadne "političke elite".

MMF-ov ULTIMATUM

Ukrajina nije nikakav izuzetak, već pre tipičan primer, ali primer koji je možda drastičniji od drugih i koji zato toliko bode oči. Još nedavno, u septembru prošle godine, tokom pregovora o novoj tranši finasijske pomoći, MMF i SAD su jednoglasno poručili Kijevu: "Žao nam je, ali nije ostalo mnogo prostora za pružanje pomoći Ukrajini". Tom prilikom predstavnici MMF-a izneli su četiri glavna uslova za nastavak te "pomoći". Prvi među njima bilo je povećanje cene plina za stanovništvo od 23 odsto, bez subvencija i olakšica za socijalno ugrožene slojeve, u zemlji čija je privreda ionako na rubu kolapsa.

Vladislav Raškovan, zamenik direktorice MMF-a Kristine Lagard, precizirao je šta se od Kijeva zapravo traži: "aktivnije sprovođenje privatizacije". Raškovan je zahtev MMF-a detaljnije objasnio na Ukrajinskom ekonomskom forumu u Odesi, u formi pitanja koje ima značenje ultimatuma upućenog vladi u Kijevu: "Ko je rekao da se železnička pruga ne može privatizovati? Ko je rekao da carinska služba mora biti javna? Ko je rekao da bi bolnice, vrtići, škole i sveučilišta treba da budu javni...?" Ukratko: ko kaže da Ukrajnici treba da poseduju bilo šta što može postati vlasništvo multinacionalnih korporacija, kao i svuda u EU i na čitavom "progresivnom Zapadu"?

Raškovan je inače Ukrajinac, bivši zamenik guvernera Narodne banke Ukrajine, i to u periodu od 2014. do 2016, kada je "uspešno reformisao ukrajinski bankarski sektor", za šta je bio nagrađen položajem zamenika direktora MMF-a.

KOLABIRANA DRUŠTVA MOGU DA TRAJU

Sve to zvuči poznato, zaključuje Zlatko Dizdarević, "posebno na prostorima Balkana gdje je galopirajuće urušavanje nekada moćne industrije, zatiranje radničke i srednje klase, korupcija ogromnih razmjera, dramatična depopulacija i totalna zavisnost od finansijskih mastodonta tipa MMF-a, Svjetske banke i drugih mega-banaka, vlasti multinacionalnih kompanija itd. - već dalo porazne rezultate. I još gore, stvorilo mehanizme kojima je njihovo ovladavanje državama i društvima postalo neupitno do brutalnosti."

Bivše komunističke države istoka i jugoistoka Evrope zapravo su već pretvorene u protektorate koji se, negde sporije a negde brže, urušavaju sami od sebe. U većini slučajeva, to su disfunkcionalna, kolabirana društva. Ruski publicista Dmitrij Orlov upozorava da je pretpostavka da "kolabirano društvo" mora izgledati kao svet Pobesnelog Maksa pogrešna. Kolabirana društva mogu da traju još neko vreme posle katastrofe: "Ukrajina je već nekoliko godina propala država, ali ona i dalje postoji na mapi. Ljudi tamo žive, rade, većina ljudi još ima struju... vlada postoji i, bar zvanično, zakon i red se održavaju. Ovakvo kolabirano društvo može da traje godinama, možda decenijama, ali se ipak nalazi u stanju potpunog kolapsa..."

Za to vreme, elite mogu da priušte sebi luksuzan život. To ih čini gluvim i slepim za realnost. Na brodu koji tone, piše Orlov, orkestar još svira vesele melodije, ali voda plavi donje kabine i putnici sa jefitinijim kartama već se suočavaju s katastrofom. Zemlje koje napuštaju njihovi stanovnici nijedna propaganda ne može predstaviti kao uspešne. To su, zapravo, brodovi koji tonu ili, još neko vreme, besciljno plutaju površinom vode, dok se putnici spasavaju iskakanjem u hladno more.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija" (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.