Slika trogodišnjeg izbjeglice Aylana Kurdija, dok njegovo mrtvo tijelo leži na turskoj plaži, je postala ikona vremena te se u kratkom roku proširila Internetom poput požara. Ta ista slika je konačno dovela dvogodišnju europsku „izbjegličku krizu“ u centar medijske pozornosti. Zemlje EU-a će se morati suočiti s najvjerojatnijim dolaskom stotina tisuća imigranata koji bježe u sigurnost i stabilnost iz ratom uništenih država, a sve zahvaljujući NATO-vom aranžmanu. Hoće li imigranti uspjeti pronaći stabilnost i sigurnost još uvijek je otvoreno pitanje.

Naravno, 'problem izbjeglica' nije novost, tragična smrt malenog Aylana nije prva takva stvar direktno povezana sa spomenutom problematikom. Zamislite na stotine tisuća mrtvih ljudi u Siriji, a sve to zahvaljujući 'revoluciji' koju je izmanipulirao SAD prije četiri godine. Ili razmislite o ni sa čim isprovociranim napadima i invaziji na Irak i Afganistan, te o NATO-vom bombardiranju Libije i potonje instalacije fundamentalističkog 'džihadijskog' režima u istoj zemlji. Zatim razmislite o tome da je na putu za Europu na samom Mediteranu već umrlo više od 2600 ljudi. 'Izbjeglička kriza' je polako vrila u posljednje dvije godine, no tek je pogled na mrtvo tijelo dječaka Aylana skrenulo pažnju javnosti.

Izbjeglička kriza je sasvim stvarna, barem u smislu činjenice da su odredi smrti organizirani od strane zapadnjačkih sila uspjeli pretvoriti u mizeriju živote milijuna Sirijaca (gotovo polovica sirijske populacije je razmještena po samoj zemlji i inozemstvu). Iako SAD (zajedno s lakejima poput Kanade, Australije, zaljevskih zemalja i drugih) nosi najveći dio odgovornosti, ova zemlja je najmanje željna prihvatiti izbjeglice iz država koje sama uništava s navodom kako te iste zapravo 'spašava'. Europa je prisiljena primiti glavninu izbjeglica i brinuti se o njima: ljudi trebaju hranu, krov nad glavom i posao. Naravno to se sve može urediti da je želje i volje. Rusija je dragovoljno udomila milijune ukrajinskih izbjeglica (ta kriza je također aranžirana od strane Amerike koja je stvorila prošlogodišnju revoluciju u istoj državi). No za sada, Njemačka je jedina EU država koja ima volje otvoriti vrata ljudima kojima je pomoć najviše potrebna, te je samo tijekom ove godine primila 800 tisuća izbjeglica.

Sjećate se one stare kad se svi, navodno, nadignu u jurnjavi za lopovom galameći uglas - drž'te lopova! Bivao je to vazda najsigurniji znak da se lopov neće i ne želi uhvatiti... Ali ako ništa, znalo se barem da ga se, kobajagi, juri.

Ovo što danas imamo po svijetu kao posljedice tragedije Bliskog istoka i gromoglasnu zabrinutost Evrope tim povodom odgovara poprilično, u mnogo čemu, spomenutoj storiji. Znaju se lopove i ubojice, naručioci i dželati u strašnim kriminalima, ali niti su dotični u bijegu, niti ih itko istinski juri. Samo se tu i tamo uz sabiranje profita od njihovih zločina ponekad podvikne - drž'te ih! Koga? E to se javno ne spominje, to se "ne zna", ne smije se kazati, a ako se netko i oglasi pojedinačno ovim povodom, najblaže kazano, hladno ga se prešuti.

Svjetske preparirane mase zauzvrat se filaju nebrojenim informacijama o jadnim žrtvama koje kao da su pale s neba. I zabrinutim pitanjima, što ćemo s njima. Desila im se nesreća, bili u krivom trenutku na krivom mjestu, što li. Pojedinim nesretnicima kao kolateralnom posljedicom proizvedene strave, za koje se procijeni da mogu poslužiti nekoliko dana raznom probitku, bave se razne diplomacije, premijeri i ministri, nabildavajući svoju važnost i navodni značaj države koju predstavljaju. Mediji ne gase reflektore kopajući po intimnim sudbinama žrtve, porodičnim pričama, fotografijama, storijama iz djetinjstva, iz komšiluka, škole ili crkve. I tako nekoliko dana do ponovnog utapanja u indiferenciju uz tek pokoji povik, "drž'te lopova".

Posebna komisija Gornjeg doma japanskog parlamenta odobrila je danas kontroverzni zakon o odbrani, koji će dozvoliti japanskim vojnicima da se po prvi put od Drugog svjetskog rata mogu boriti u inostranstvu.

Taj potez je uslijedio, uprkos žestokom otporu, kako poslanika, tako i nekoliko hiljada demonstranata ispred parlamenta u Tokiju, prenosi AFP.

Prema tim zakonskim izmjenama, vojska, poznata kao Samoodbrambene snage, imala bi mogućnost odlaska u borbu da zaštiti saveznike, kao što su SAD, čak i ako ne postoji neposredna opasnost za Japan i njegov narod.

Šinzo Abe i Barak Obama

Ministar vanjskih poslova Rusije se takao antislamske koalicije.

Prema izvještajima Press TV-a, u novinskoj agenciji Ria News, stoji: Sergej Lavrov je u razgovoru sa turskim kolegom, koji se desio u četvrtak, rekao: Nažalost vidimo da je osnova koalicije bila pogrešna. Naravno da smo se na samom početku slagali da to bude borba protiv terorizma, ali akcije ne smiju da se kose sa međunarodnim zakonima.

Ministar vanjskih poslova Rusije je također rekao: Ignoriranje sirijske vojske kao partnera i saveznika u ratu protiv islamske države je pogrešno i ruši sigurnost u regiji.

Rusija je ujedno jedan od glavnih saveznika Damaska i jedna od rijetkih koji pomažu sirijcima.

U zračnim napadima koji su se desili sinoć i jutros, saudijski avioni su bomabrdirali stambene četvrti El-Džeraf na sjeveru San'e, prijestolnice Jemena, i tom prilikom je ubijeno osam, i ranjeno više od oosba.

Internacionalna SAHARTV pozivajući se na jemenske medije, javlja da su među žrtvama žene i djeca. Broj ubijenih zbog ozbiljnosti zadobijenih rana, bit će još veći. S druge strane, službe za pružanje prve pomoći nastavljaju pomagati pogođenim u ovom napadu vadeći ih ispod ruševina. U ovom napadu nekoliko stambenih objekata je sravljeno sa zemljom.

Kraljevina Saudijska Arabija napadima na najsiromašniju arapsku i muslimansku zemlju u regionu, želi da vrati Abdurabeh Hadi Mansura, jemenskog predsjednika u egzilu, na vlast u ovoj zemlji, te uzeti vlast o jemenskog narodnog pokreta Ensarullah koji podmiruje sigurnost u jemenskim gradovima. Zločini Kraljevine Saudijske Arabije u Jemenu slični su zločinima cionističkog režima u Gazi. Vojska i narodni odredi Jemena koji od parila tekuće godine do sada pružaju otpor agresiji arapskih zaljevskih zemalja koje predvodi Saudijska Arabija, i većinu gradova kontroliraju, dok se na drugim frontovima bore protiv terorista Al-Kaide i DAIŠ-a koji uživaju finansijsku i oružanu podršku Kraljevine Saudijske Arabije.

Moskva je spremna da pruži Vašingtonu informacije o vojno-tehničkoj saradnji sa Damaskom, izjavila je zvanična predstavnica Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova.

Prema rečima Marije Zaharove, Vašington treba da shvati da se protiv militanata Islamske države treba boriti zajedničkim snagama i da je nemoguće pobediti teroriste bez pomoći Damaska. Ona je takođe navela da glavni zadatak Moskve u nije Siriji podrška predsedniku Bašaru Asadu već borba protiv militanata Islamske države koji predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti Ruske Federacije.

Ona je izjavila da pomoć sirijskim vlastima nije u suprotnosti sa ciljevima međunarodne koalicije, ako ona zaista želi da se bori protiv Islamske države. Međutim, Moskva sumnja u uspeh koalicije protiv terorističke organizacije ID na čelu sa SAD, izjavila je zvanična predstavnica MIP Rusije Marija Zaharova.

„Uprkos izjavama koje se redovno čuju iz Vašingtona o uspehu antiislamske koalicije na čelu sa SAD, ja, na primer, imam veoma velike sumnje u to“, naglasila je Zaharaova na brifingu.


„Uzimajući u obzir da kriza samo dobija na snazi, priliv izbeglica iz regiona postaje sve veći, dok ID nema nameru da se povuče. Želela bih da naglasim da upravo sirijska redovna vojska godinu dana snosi glavni teret borbe protiv terorista u svojoj zemlji“, izjavila je predstavnica MIP Rusije.

„U isto vreme, dok se zapadne zemlje iz koalicije stalno kolebaju u ciljevima i zadacima svojih stavova prema Siriji, odnos Damaska prema ID je bio apsolutna dosledan i jasan“, rekla je Zaharova.

Milioni izbeglica preplaviće evropske granice i definitivno iznenaditi zapadne političare, izjavio je libijski lider Moamer Gadafi nekoliko meseci pre nego što je brutalno pogubljen.

U stvari, mnogi od ovih ljudi ne bi hrlili u evropske gradove da njihovi domovi nisu uništeni kao rezultat agresivne zapadne politike.

U martu 2011. godine, Gadafi je upozorio da bez jedinstvene i stabilne Libije neće biti nikoga da kontroliše bezbroj migranata iz Afrike i Bliskog istoka koji će bežati u Evropu. Za razliku od zapadnih lidera, on je očigledno shvatio da će milioni doći u Evropu, ukoliko Tripoli padne.

„Milioni crnaca preko Mediterana mogu preći u Francusku i Italiju, ali Libija igra ulogu u bezbednosti na Mediteranu“, rekao je on za televizijsku stanicu „Frans 24“.

Gadafijev sin Saif, koji se nekada smatrao za njegovog naslednika, a sada čeka na izvršenje smrtne kazne, ponovio je slična predviđanja u istom intervjuu.

„Libija može da postane Somalija Severne Afrike, Mediterana. Videćete pirate na Siciliji, Kritu, u Lampeduzi. Videćete milione ilegalnih imigranata. Teror će biti pred vratima“, naglasio je on.

Gadafi je takođe poručio: „Mediteran će postati more haosa“.

Niko ga nije slušao. Umesto toga, Zapad je pokrenuo vojnu intervenciju da zbaci Gadafija i pogledajte šta je ostalo od Libije.

Rat u Siriji, iniciran od strane Saudijske Arabije i Katara uz podršku Turske, pokazao se mnogo opasnijim za svoje organizatore i sponzore nego svi ostali incidenti povezani sa „arapskim prolećem“ zajedno.

Sirijski sukob postao je jedan od najrazornijih još od vremena genocida u Ruandi. U ovom trenutku, njegov rezultat je: više od 220.000 mrtvih, oko 10 miliona raseljenih, najmanje četiri miliona izbeglica. Izbačeno je iz stroja 40 odsto zdravstvenih ustanova u zemlji, ubijeno je više od 560 lekara. Tokom sukoba ubijeno je 70 humanitaraca: predstavnika UN, volontera sirijskog Crvenog polumeseca, zaposlenih u palestinskom društvu Crvenog Krsta, aktivista NVO.

Da bi mogao da pojača kritiku sirijske vlade, Zapad je uveo liniju za potenciranje humanitarnih pitanja u Savetu bezbednosti UN, pokušavajući da progura rezoluciju koja opravdava nasilnu intervenciju. Razmatranje ove teme je izvan nadležnosti SB UN i u većini slučajeva ne zahteva posebnu raspravu.

„Prijatelji Sirije“, shvatajući to, prethodno su ovo pitanje pokrenuli na humanitarnim forumima, u Savetu UN za ljudska prava i u Generalnoj skupštini. Međutim, samo rezolucija Saveta bezbednosti UN dala bi im mogućnost da Asadovu vladu okrive za „kršenje obavezujuće odluke Ujedinjenih nacija“ i da se obezbede izgovor za intervenciju pod maskom „humanitarne pomoći“.

Strateški cilj SAD je svetska hegemonija, ali pojavile su se konkurentske sile koje umanjuju američku moć. Rusija je na Bliskom istoku sprečila Ameriku da ostvari svoje hegemonističke ciljeve i SAD će, u bliskoj budućnosti, morati da igraju na politiku kompromisa.

Naleti bombardera u Siriji i Iraku i produženo vojno prisustvo u Avganistanu znaci su da Amerika ne namerava da ostvari cilj koji je Barak Obama proklamovao na početku svog prvog mandata da povuče trupe sa Bliskog istoka i iz Centralne Azije.

„Njihov cilj u vreme kada su počeli vojne intervencije bio je da obore ono što nazivaju ’otpadničkim režimima‘, a to su zapravo režimi neposlušni Vašingtonu. To je matrica koju su kasnije primenili u Libiji, a sada pokušavaju i u Siriji, da bi krajnji cilj bio promena režima u Teheranu. Promena iranskog režima značila bi da on, kao poslednja regionalna sila na Bliskom istoku, pada, i da ceo Bliski istok dolazi pod hegemoniju SAD. To jeste krajnji cilj SAD u tom regionu“, kaže saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Vladimir Trapara.

Međutim, za razliku od prve decenije 21. veka, američka moć je relativno opala u odnosu na druge sile koje su sada spremnije i sposobnije da žešće brane svoje interese, objašnjava on. Na Bliskom istoku to su Iran i Rusija.

„Dok su Avganistan i Irak Amerikanci uspeli vrlo lako i brzo da pokore, vidimo da sa Sirijom ne ide baš tako. Ne usuđuju se da krenu u žešću intervenciju, a sa Iranom su prinuđeni čak da naprave kompromis u vidu nuklearnog sporazuma. Razlika je u tome što su sada i druge sile spremne i sposobne da se brane“, kaže Trapara.

Svojom sposobnošću i spremnošću da se brane, druge sile su poremetile američke interese na Bliskom istoku, kaže Trapara.

„Amerikanci su se nadali da neće naići na dovoljno veliki otpor, međutim otpor postoji. Kao što vidimo, Rusija pruža otpor i u Siriji, koja je relativno daleko od njene teritorije, a kamoli u Ukrajini, za koju je mnogo zainteresovanija“, kaže on.

Amerika će, u krajnjem ishodu, morati da prihvati da ne može da ostvari svoj cilj — hegemoniju na Bliskom istoku i pre ili kasnije će morati da dođe do sporazuma.

Devojka sa nadimkom SyrianGirlpartisan objavila je video snimak u kojem analizira izbegličku krizu i tvrdi da je za sve kriva Amerika!

Lepotica sa zastavom Sirije iza sebe veoma argumentovano govori o uzrocima krize i manipulacijama koje sprovode američki i evropski mediji.

Pogledajte video i procenite da li je u pravu: