Da li biste završili s ovim?
To biste mogli nazvati tipičnom dilemom koja na kraju ošamari svakog zavisnika u lice i drži ih u suludom stanju dualnosti, ali ovo je toliko lukavo pitanje da postavite sebi, jer na njega ne možete odgovoriti pre nego što prvo odgovorite na drugo pitanje:
Šta je za vas "lek"? Kakva je vaša definicija života bez neprilagođenog sanjarenja?
Na osnovu načina na koji ovo odgovorite, celokupni proces prevazilaženja neprilagođenog sanjarenja postaje unapred oblikovan u vašoj glavi, popločan preprekama na koje očekujete da naiđete, žrtvama koje očekujete da napravite, nuspojavama koje očekujete da pretrpite. Ako je za vas gubitak neprilagođenog sanjarenja poput pisca koji vidi da su mu spaljene sve knjige, hoćete li poželeti da to prevaziđete? Naravno da ne. Ako je vaša ideja o oporavku pogrešna, ako bi vaše konačno odredište trebalo biti presto izgrađen na samopožrtvovanju, podsvesno ćete učiniti sve da nikada ne stignete tamo - čak i ako svesno krenete tim putem. Prevazilaženje neprilagođenog sanjarenja pomalo je poput namernog hodanja po vatri, a vaši instinkti su programirani da oklevate.
Ali šta ako uopšte nema vatre? Šta ako nas zaustavlja samo strah od vatre i spaljivanja?
Ako je fantazija tvrdoglava veština držanja, prepuštanje je njena suprotnost. Ako je pustite, to je gotovo kao da počinite metaforičko samoubistvo, neku vrstu samo-sakaćenja, gde se odreknete komadića sebe ugrađenog u sanjarenje u zamenu za nešto što bi trebalo da bude sloboda, nadajući se da će svet jednoga dana imati smisla ali nikada u to niste uvereni. Deo vas se plaši prevladavanja neprilagođenog sanjarenja, jer u vama, negde u nekom skrivenom delu vašeg uma, postoji tvrdo iracionalno uverenje da prevladati neprilagođeno sanjarenje znači izgubiti sebe. A ako je oporavak samo kompromis gde morate odabrati manje od dva zla, gde oslobođenje od neprilagođenog sanjarenja znači gubitak osećaja ili kreativnosti ili sebe u potpunosti, instinktivno ćete sabotirati sve svoje svesne napore usredsređene na odvikavanje- što se i očekuje, i što je možda, najviše ljudska stvar koju činite, uostalom. Nevoljnost prevladavanja neprilagođenog sanjarenja zasniva se na samom ovom uverenju da jedno isključuje i poništava drugo - a ipak, ovo se događa kao zabluda. Da li zaista u svojim srcima verujete da, da bi se ovo okončalo, morate postići takav dogovor? Ako prevazići neprilagođeno sanjarenje znači izgubiti ono što vas čini čovekom, da li biste se složili na takav kompromis i otišli dotle da biste ga nazvali lekom? Da li bi to trebala biti sloboda?
Može se činiti kontraintuitivnim, ali iako prevazilaženje neprilagođenog sanjarenja uključuje ogroman, ludi strah od otpuštanja, na kraju ne uključuje gubitak ili odustajanje od svega, jer u prvom redu nemate od čega odustati. Sve je bilo i uvek će biti vaše, a jedini problem tokom celog života bilo je to što vi to niste shvatali.
Fantazija je platno na kojem slikate i projektujete ono što je već bilo u vama. Kada izgubite fantaziju, gubite platno, a ne kreativnost ili boje ili vaša osećanja. Ali bez platna, bez nečega kroz šta se vaša strast materijalizuje i postaje (neuhvatljivo) opipljiva, vaše prave boje se nikada ne pokazuju i osećanja nikada ne oživljavaju - i upravo ovde leži lažno verovanje da su vaše strasti i kreativnost nestali. Oni nisu nestali - samo vam nedostaje platno na kojem ćete ih slikati. Bez platna oni ostaju neizrecivi, neodređeni i skriveni od vas. Ali oni su još uvek tu.
Prolazni osećaji koji dolaze sa fantazijom su poput radio talasa za vaš um koji je antena i prijemnik, gde je signal uvek tu, ali bez antene i prijemnika talasi se nikada ne pretvaraju u muziku i zauzvrat, muzika se nikada ne čuje. Isto tako, bez neprilagođenog sanjarenja vi gubite samo taj privremeni, prolazni pristup svojim osećanjima, ali ne i samim osećanjima. Koliko puta ste čuli nekoga da kaže da se neće odreći neprilagođenog sanjarenja jer će im to oduzeti maštu? Ovde je problem što vas neprilagođeno sanjarenje ne čini kreativnijim i maštovitijim, ne čini vas potencijalnim piscem niti vam daje neke posebne talente. Ako ste kreativni, uvek ste bili kreativni i neprilagođeno sanjarenje vam je samo pružio priliku da kroz fantaziju izrazite šta ste uvek nosili u sebi i šta se moglo izraziti na bezbroj različitih načina, da ste bili sigurniji u sebe. Vaša osećanja, vaša mašta su uvek postojali i postojaće bez obzira na neprilagođeno sanjarenje. Ali svim ovim osobinama i osećajima potrebna je zdravija platforma od mašte, platna kroz koga se mogu materijalizovati i posmatrati, kroz koga se mogu istinski doživeti: vi - sa zdravim osećajem za sebe, sebe koji omogućava sebi da doživi čitav spektar osećanja, bez da ih preusmeravamo i menjamo tako da manje bole. Kako može sanjar slomljenog sebe koji beži od sebe imati osećanja kada čak ne može podneti ni sebe?
Savladavanjem neprilagođenog sanjarenja ne prevazilazite maštu ili fantaziju već svoju zavisnost od toga. Ne bojte se. Na kraju dana, jedino što otpuštate je lažni osećaj ugode i poriv za cenzurom i da uvek imate kontrolu nad svojim osećanjima. Sve ostalo je još uvek tamo, čeka zdravije platno, čeka na vas dok se ne bude moglo pokazati ponovo u nekom drugom obliku. Prepustite se osećanjima kakva zaista jesu i vidite gde vas vode.
Likovi i prilozi
Sanjarenja se ne vrte toliko oko vaših izmišljenih ljubavnika ili prijatelja, koliko oko vas. Vi projektujete ono malo što preostaje od vaše nade na likove o kojima sanjate da su emocionalno uključeni, pa kad ih izgubite u stvarnosti, gubite i sliku o sebi gde ste konačno došli do samopriznanja i tog krhkog, prolaznog osećaja pripadnosti. Fantazija je napravljena od metafora u kojima vaše nesvesno ne bira uvek najeksplicitnije načine da vam se obrati, ali kada to govori, govori vam nešto veliko, a likovi sanjarenja su njeni izrazi. Oni nisu slučajno izmišljeni ili pokupljene ličnosti ili identiteti, oni su ogledala i personifikacije nerazrešenih pitanja koja vas muče, to su osećanja koja ulaze i izlaze iz jastva. Vaša osećanja. Zbog toga se odustajanje od njih oseća kao da vam se duša raspala - jer na neki način i jeste. To su specifične emocije za kojima žudite da ih iskusite i, s obzirom da su likovi oličenje tih emocija, vaša žudnja se automatski širi i na likove i vi ste uhvaćeni u mrežu opasnih vezanosti. A ako vaša nezasitna vezanost za likove potiče od vezanosti za vaša disocirana osećanja, tada ste praktično vezani za nešto što je s pravom bilo vaše sve vreme i neuhvatljivo ste ga vraćali kroz neprilagođeno sanjarenje.
Većina nas misli na ove likove, tj. osećanja kao na nešto odvojeno od nas samih, nešto što je došlo kao poklon kada smo se prvi put uvukli u neprilagođeno sanjarenje, a samim tim i nešto što će nam morati biti oduzeto kad otpustimo neprilagođeno sanjarenje - i upravo iz ove konstrukcije potiču bol i nezdrave vezanosti - iz toga da nikada zaista ne prepoznate da su oni oduvek trebali biti vaši. Ovo je suština disocijacije na kraju: nemogućnost prepoznavanja delova sebe kao svoje, padanje u vlastitu iluziju razdvajanja iznova i iznova. Vi mešate deo sa celinom i onda se pitate zašto se osećate tako nekompletno.
Analizirajte svoje fantazije i likove kada razmišljate o njima, razmislite u smislu osećaja. Ako neko sanja o tome da bude pevačica, nije uloga pevačice ono što ta osoba želi, a što stvara vrhunac - to su osećaji koji dolaze sa tim, samopouzdanje, tok emocija bez napora. Ljudi ne postaju zavisni o drogama. Zavisni su o osećajima koje u njima izazivaju droge. Kada neko postane zavistan o benzodiazepinima, osećaj smirenosti i spontanosti i odsustvo anksioznosti glavni su katalizator stvaranja i jačanja zavisnosti, a ne hemijska formula leka. To je osećaj smirenosti kome se čovek uvek vraća, a ne sama droga. Isto važi i za vas. Dok vam narativni sadržaj vaših maštarija daje neverovatno važne znakove gde leže vaši problemi, biti heroj ili imati avanturu u vašem životu nije ono što želite - to su osećaji koje ove situacije i scenariji bude u vama.
Fantazija je pomalo država bez sopstva. Baš kao u snovima, identiteti se smenjuju, menjate forme i sopstva, doživljavate emocije kroz druge ljude i postaje vam teško reći gde počinjete vi a gde završavaju drugi. Pa ipak, svi su vaši likovi na neki način vi - oni su posude u koje utelovljujete parčiće sebe i pretvarate se da su neko drugi, to su personifikacije koje nadilaze sopstvo i identitete, oni su manifestacija vaše sposobnosti da primite i date ljubav, svog spontanog jastva, oslobođenog inhibicija i strepnja vašeg trenutnog ja. Čak i ako sanjate o stvarnim ljudima, nema druge stvarnosti osim one u vašem srcu, a sve ostalo je samo platno za projekciju, čak i drugi ljudi.
Nijedna druga droga ili zavisnost neće vam dati toliko informacija o onome što se događa ispod površine kao fantazija. Na primer, u fantazijama iz perspektive treće osobe koje uključuju ljubav između dva lika, ponekad je ljubav samo ljubav, a ponekad romansa nema apsolutno nikakve veze sa romansom i dva lika mogu predstavljati dva suprotstavljena pogleda ili uverenja koja um nesvesno pokušava da konsoliduje. Svaki lik iz vaše fantazije postoji sa razlogom. Oni su zagonetke koje treba rešiti i pretočiti u osećaj s kojim se treba pozabaviti, što na kraju čini da se vezanost za taj određeni lik ili fantaziju razreši samostalno i oduzme osećaj dualnosti.
Trebalo mi je mnogo boli u poslednjih nekoliko godina, puno unutrašnjih borbi, da bih mogla da napišem ono što sam upravo napisala. Ne znam da li ovi zaključci imaju smisla nekome ko bar jednom nije osetio da imaju pravo na osećanja proživljena u fantaziji. Pred vama je težak put, verovatno sa više neuspeha nego pobeda, ali ako se fokusirate na jačanje osećaja za sebe, postoji tačka u kojoj dualnost polako počinje da se kida i osećaji iz mašte počinju da cure u stvarno jastvo. U prirodi je sanjarenja da se bavimo opasnom samo-negacijom, postajući sve manji tako da mašta može postati sve veća, jer u nama, da bi jedan postao jači, drugi mora da postane slabiji. I tako naučite da sebe gurnete u stranu, uvereni da možete imati samo jedno istovremeno, nikad ne znajući da je ovaj razdor pomirljiv.
Komentari čitatelja
na naše novosti