Bordo na obali ušća Žironde, na zapadnoj obali Francuske, bio je jedan od najvećih lučkih gradova u srednjem veku, deo teritorije, zvane Gaskonja, koju je posedovala engleska kraljevska porodica.
Avgusta 1348. godine Bordo je, uz veliku trijumfalnu pompu, posetila ćerka engleskog kralja, koja je bila na putu za Španiju gde je trebalo da se uda za naslednika kastiljanske krune, najveće iberijske kraljevine.
Ona je bila devojka od najboljeg roda, evropska princeza, sa svim što su taj status i imidž značili u društvu sveta iz četrnaestog veka. Bila je produkt prevlasti bele rase koja će krajem petnaestog veka grunuti preko mora, najpre u Afriku, zatim u istočnu Aziju i obe Amerike gde će preneti evropsku civilizaciju i sve što je ona podrazumevala pod pojmovima moći, eksploatacije, učenosti, bogatstva i bede drugim granama čovečanstva.
Zapadna Evropa je leta gospodnjeg 1340. godine bila politički pluralističko društvo - odnosno, vlast je sprovodio, zakone primenjivao i porez sakupljao zapravo krpež seoskih i gradskih vlastodržaca. Ali je svako od njih veoma uvažavao i slavio kraljeve i njihove kraljevske porodice.
Neki kraljevi su stekli veći ugled u narodu i to su upotrebili u svoju korist, unajmljujući sveštenike i pravnike da izgrade impresivnu centralizovanu birokratiju, uglavnom radi poboljšanja mehanizama ubiranja poreza.
Sa dugog pristaništa grada Bordoa, brodovi su obično kretali u Englesku noseći burad crnog vina iz vinograda koji su u dvanaestom veku pripadali čuvenoj vojvotkinji Eleonori Akvitanskoj.
Bio je to veličanstven prizor, početkom avgusta 1348, kada su četiri engleska broda s razvijenim jedrima i lepršavim zastavama uplovili u ušće Žironde i pristali u luci grada Bordoa. Vodeći brod je prevozio princezu Džoanu, kći kralja Edvarda III.
Sada kada se činilo da je Francuska stigla do ivice da bude progutana kao posed strašnih i upornih Plantageneta, Edvard je gledao još dalje, put bogatih gradova i plodnih polja Andaluzije. On će udati svoju petnaestogodišnju ćerku Džoanu za prestolonaslednika Kastilje, pa će možda loza Plantagenetovih preovladati u Španiji kao u Engleskoj, Velsu i Francuskoj.
Edvard III je, zapravo, bio pohlepan sadistički razbojnik koji je smerao da osvoji veći deo zapadne Evrope, od Flandrije (koja se danas zove Belgija) do Gibraltarskog moreuza na samom kraju juga Španije.
U četrnaestom veku, petnaest godina nije bilo preuranjeno doba za udaju kraljevske princeze poput Džoane - ili ćerke bilo kog imućnog čoveka. Kad god devojka iz imućnijih društvenih slojeva, od onih poput Džejn Ostin, iz srednje vlastelinske ili trgovačke klase, pa društvenom lestvicom naviše do kraljevske porodice, izraste do doba kada se dobija menstruacija, ona ima samo dva životna puta pred sobom: brak ili samostan. A kraljevska princeza je bila suviše vredna roba u političkim mahinacijama i diplomatiji da bi joj se dopustilo da sahrani svoju čednost u samostanu.
Trojica livrejisanih slugu iz kraljevske kuće bila su otpravljena da pribave (odnosno, silom uzmu) hranu iz južne priobalne pokrajine Devon. Baron Robert Baučer, bogat i dalekovid čovek, dotadašnji kraljev sekretar, zadužen je da predvodi diplomatsku delegaciju koja prati princezu.
Princezu Džoanu je pratilo i stotinu izvanrednih engleskih strelaca, od kojih su mnogi bili veterani iz boja kod Kresija. Oni nisu bili samo ceremonijalna telesna straža. Dugo putovanje slabo nastanjenim predelima južne Gaskonje podrazumevalo je izlaganje opasnostima od napada razbojnika i pljačkaških družina, možda čak i kakvog osvetničkog agenta francuskog kralja.
Jedan engleski brod je bio potreban da preveze do Bordoa raskošnu odeću i drugu imovinu mlade princeze. Za Džoaninu odeću i opremu Edvard III osobito nije štedeo para, delom zbog naklonosti prema ćerki a delom da bi pokazao kraljevsku moć i bogatstvo španskim saveznicima i budućim prijateljima.
Gradonačelnik Rejmond je saopštio Džoani i trojici njenih uvaženih zvaničnika, ranijem kraljevom sekretaru Robertu Baučeru, diplomatskom pravniku Endrjuu Alfordu i svešteniku lokalne katedrale, Džeraldu de Podiju, da je kuga izazvala pometnju u Bordou.
Stotine leševa sa stravičnim gukama, crnim modricama pod miškama i oko prepona, bile su naslagane po ulicama i na dokovima. Smrad je bio gotovo nesnosan. Ali srednjovekovna gospoda je bila navikla na loše mirise. Od njih su se štitili držeći svilene maramice, natopljene parfemima, preko nosa.
Kraljevsko okružje se oglušilo o gradonačelnikovo upozorenje. Princeza i njeni pratioci su nastavili da uživaju u udobnostima kraljevskog dvorca, bez obzira što je on bio smešten na opasnom mestu, nadomak dokova koji su vrveli od pacova.
Vrlo brzo je petnaestogodišnja princeza gledala kako se njeni pratioci razboljevaju i umiru.
Godinu dana kasnije su se njen otac, kralj Edvard, i njen brat Edvard, zvani Crni Princ, sklonili sa svojim pratnjama u udaljene posede i zamkove u Engleskoj. Da li zbog tog bekstva u udaljene krajeve ili usled puke sreće, oni su se spasli. Mlada princeza i njeni uzvišeni savetnici, međutim, nisu otišli iz grada. Ostali su u samom srcu kuge koja je besnela Bordoom, sa pogubnim posledicama.
Kraljevski dvorac, što se nadvijao nad vodom, postao je stravična kosturnica. Roberta Baučera, kraljevog savetnika koji je preživeo boj kod Kresija, među prvima je savladala kuga. Umro je 20. avgusta. Princeza Džoana, duboko lični i veliki diplomatski neuspeh Edvarda III, umrla je 2. septembra.
Kuga je poštedela Endrjua Alforda, pravnu uzdanicu i diplomatu, i on je otplovio u Englesku i 1. oktobra izvestio kralja šta se dogodilo. Princezu je pokosila kuga.
Kralj Edvard je odmah poslao pismo kastiljanskom kralju Alfonsu, okončavši dogovor o venčanju i završio ga tradicionalnim i formalnim izrazom žalosti: "Svoju veru u Boga i svoje živote stavili smo u Njegove ruke, da ih On pronese kroz mnoga iskušenja". Edvard je već bio udao svoju drugu kćer za jednog engleskog grofa, pa nije imao više ženskih potomaka s kojima bi nastavio strateški savez s Kastiljom.
UZ PRTLjAG I KAPELAPrinceza Džoana je putovala s prenosivom kapelom, tako da je mogla da obavlja svoje verske obrede - da ne bi koristila lokalne crkve i sretala obične ljude na svom putu. Raskošna privatna kapela je bila napravljena u obliku ležaljke, ukrašene zmajevima koji se bore i obrubom u vidu vinove loze, a preko svega su bili posuti vizantijski zlatnici. Oltarski pokrov je bio ukrašen zmijama i zmajevima. Među srebrnim posuđem bila je kadionica, procenjena na pola miliona dolara u sadašnjem novcu, i srebrni pehar približno iste vrednosti.
BOGATSTVO ZA FLAŠU VINAEngleski plemići i vlastelini, koji su svake godine ispijali mnogo hiljada galona crnog vina iz Bordoa kraljice Eleonore, nazvali su ga klaret, što znači da je bistro, odnosno sveže i hladno vino. Najuglednija marka je "šato lafit rotšild" iz srca vinograda Eleonore Akvitanske. Jevrejska bankarska porodica je kupila te vinograde u drugoj polovini devetnaestog veka. Danas je "lafit" toliko cenjen da se prodaje obično samo na aukcijama, po najmanjoj ceni od tri stotine dolara za flašu.
Komentar: Članci iz ovog serijala su odlomci iz knjige U vrtlogu kuge, Normana Kantora.