U svakom od nas se krije perfekcionista. Od malih nogu učimo da se od nas se očekuje da ostvarimo najbolje rezultate i da se ti rezultati nagrađuju, bilo roditeljskim pohvalama, bilo dobrim ocenama. Želja da nešto uradimo izuzetno dobro može biti reakcija na takva očekivanja, što i nije loše, jer su društvu potrebni ljudi koji postižu odlične rezultate.
- U svakodnevnom životu oslanjamo se na rezultate perfekcionista - objašnjava savetnik za karijeru Gabi Regler iz Minhena.

- Niko ne bi ušao u avion koji nije savršeno konstruisan - kaže Meltem Avči-Verning, predsednica upravnog odbora Odeljenja za školsku psihologiju u Strukovnom odruženju nemačkih psihologa.

U tom slučaju perfekcionizam je dragocena vrlina, ali ona može da preraste u opterećenje i ugrozi ne samo samoostvarenje, već i međuljudske odnose.

Psiholozi razlikuju dve vrste perfekcionista. Sve dok osoba želi da ostvari najbolji mogući rezultat, ali dopušta sebi i drugima greške i može da ih podnese, perfekcionizam nije problem, ali ako neko u različitim oblastima života ima izuzetno visoke zahteve, od kojih nipošto ne odustaje zato što od toga zavisi njegovo samopoštovanje, onda to može da postane problem, objašnjava psihoterapeut Nils Špicer. Naročito ako neko ima osećaj da će ga drugi voleti i prihvatiti samo ako ostvaruje najbolje rezultate.

Takvi ljudi više obraćaju pažnju na greške nego na uspehe i pate ako ne ispune svoje visoke zahteve, što dovodi do straha od situacija u kojima se njihovi rezultati vrednuju. Oni će uvek naći razlog zašto nešto još nije dovoljno dobro da bi završili posao, objašnjava Špicer.

- U poslu kojim se bave perfekcionistima je često potrebno više vremena nego kolegama. Nisu spremni da rasporede deo posla na druge zato što sve žele sami da urade. Osećanje da nikad neće završiti posao dodatno ih opterećuje. Posle dužeg vremena kod takvih ljudi mogu da se jave sindrom hronične iscrpljenosti, depresija i poremećaji ishrane, jer visoki zahtevi dovode do hroničnog stresa.

Stručnjaci savetuju da pažljivije analizirate i kritički preispitate sopstveno ponašanje. Kakvi su moji motivi? Da li želim da ostvarim karijeru i zbog toga uvek budem savršen? Ili, imam osećaj da moram da budem savršen da bi me drugi voleli? Drugi odgovor ukazuje na nizak nivo samopoštovanja. U tom slučaju trebalo bi da se posavetujete sa terapeutom.

- Ponekad je, međutim, dovoljno da razmislite o tome koliko će nešto biti važno posle godinu dana kako biste procenili da li je vaš perfekcionizam primeren ili ne - kaže Regler.

Ona upozorava na tvz. Paretov princip, prema kome poslednjih 20 odsto određenog projekta oduzima 80 odsto ukupnog vremena.

- Zbog toga treba da razmislite da li se to u konkretnoj situaciji zaista isplati - objašnjava Regler. Kod zadataka koji nisu toliko značajni ili za koje lično niste toliko motivisani, dovoljno je da posao obavite samo do nivoa od 80 odsto.

Aktivan odmor takođe može da rastereti. Ne raditi ništa izuzetno je težak zadatak za perfekcionistu. Ako sebe terate da se odmorite, osećaćete krivicu, verujući da gubite vreme.

- U tom slučaju razmislite kako možete da budete aktivni, a da se ipak odmorite - kaže Gabi Regler.

Nekome će pomoći sport, nekome druženje s prijateljima, a nekome meditacija. Pomoću nekoliko trikova perfekcionizam možete da kanališete kako jednog dana ne bi prerastao u opterećenje.