tamna strana mjeseca
© NASA / Goddard Centar za svemirske letove / Sveučilište u Arizoni
Bazen Južnog pola-Aitken (predstavljen nijansama plave u sredini) proteže se na 2.500 kilometara) i jedan je od najvećih kratera Sunčevog sustava. Isprekidani krug pokazuje mjesto na kojem su istraživači pronašli neobičan materijal ispod bazena koji sadrži metal
Pre nekoliko milijardi godina, nešto je udarilo u tamnu stranu Meseca i napravilo veoma, veoma veliku rupu. Prostirući se na 2.500 km širine i 13 km dubine, na Južnom polu meseca, Aitken basenu, predstavlja najstariji i najdublji krater na Mesecu i jedan od najvećih kratera u čitavom Sunčevom sistemu.

Decenijama su istraživači sumnjali da je gigantski basen stvoren čeonim sudarom sa veoma velikim i veoma brzim meteorom. Takav udar bi rastrgao mesečevu koru i razbacao komade mesečevog omotača po površini kratera, pružajući retki pogled na ono od čega je mesec zapravo stvoren.Ta teorija stekla je izvesno poverenje početkom ove godine, kada je kineski Yutu-2 rover, koji se u januaru nastanio na dnu kratera, na kopnu Chang'e 4, otkrio tragove minerala za koje se činilo da potiču sa mesečevog omotača.

Međutim, studija objavljena 19. avgusta u časopisu Geophisical Research Letters dovodi u pitanje te rezultate i priču o poreklu kratera. Nakon analize minerala u šest parcela tla na dnu basena Aitken, tim istraživača tvrdi da u krateru nema ostatka omotača, sugerišući da kakav god bio udar koji je stvorio krater pre milijarde godina on nije bio dovoljno snažan da bi raspršio mesečevu unutrašnjost na površinu.

"Na mestu sletanja ne vidimo čestice omotača kako smo očekivali", kaže u izjavi koautor studije Hao Zeng, planetarni naučnik sa Kineskog univerziteta za geonauku. Ovi nalazi apsolutno isključuju direktan sudar meteora velike brzine i postavljaju pitanje: Šta je, ako ne sudar meteora, stvorilo najveći krater na Mesecu?


Osvetljavanje tamne strane

U svojoj novoj studiji, istraživači su koristili tehniku zvanu refleksna spektroskopija za identifikaciju specifičnih minerala u mesečevom tlu na osnovu toga kako pojedinačne čestice odbijaju vidljivu i blizu infracrvenu svetlost.

Koristeći opremu na Yutu 2 roveru, tim je u prva dva dana nakon sletanja na Chang'e 4 izveo test refleksije na šest delova tla, odlazeći oko 54 metra od zemlje. Uz pomoć baze podataka koja identifikuje lunarne minerale na osnovu različitih faktora - uključujući veličinu, odbojnost i degradaciju zbog solarnog vetra - tim je procenio koncentraciju minerala u svakoj od parcela.

Yutu 2 je pronašao neobično obojenu supstancu u krateru s druge strane meseca.


Kristalna stena zvana plagioklas bila je daleko najzastupljeniji mineral u svakom uzorku, a činila je 56 do 72 odsto sastava kratera, napisali su istraživači. Iako je tim otkrio druge minerale u kori koji su češći u mesečevom omotaču, poput olivina, ove stene su činile premali deo uzoraka tla da bi sugerisale da se deo omotača probio kroz koru.

Ovaj mineralni sastav usložnjava teoriju da je džinovski meteor velike brzine stvorio krater na mesečevom Južnom polu-Aitkena pre više milijardi godina, jer bi takav uticaj gotovo sigurno razbacao komade omotača po površini Meseca.

Pa, šta je onda stvorilo krater? Istraživači u novoj studiji nisu nagađali. Ipak, prethodna istraživanja sugerišu da je svemirska stena i dalje krivac, ali udar možda nije bio toliko direktan. Studija objavljena 2012. godine u časopisu "Science" tvrdila je da bi meteor koji se kretao malo sporije mogao da pogodi zadnji deo Meseca, pod uglom od oko 30 stepeni i rezultirao bi prilično velikim kraterom koji nikada ne bi poremetio mesečev omotač. Međutim, ti istraživači su samo dobili podstrek da nastave.

Ako ništa drugo, novo istraživanje sugeriše da treba još dosta da se istražuje pre nego što odgovor postane očigledan.