Doktor Mira Kovačević, direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, kaže da u ovu bolnicu ne dolazi puno zavisnika od video-igrica jer zaluđeni "gejmeri" izbegavaju da dođu u ustanovu u kojoj se leče narkomani i alkoholičari. Drugi razlog je taj što roditelji zavisnost od igrica još uvek ne prepoznaju kao bolest, iako ona ima iste karakteristike kao i sve druge zavisnosti.
- Ono što je zavodljivo kod video-igrica jeste činjenica da nije potrebno mnogo angažovanja, a osećaj nagrade i zadovoljstva je veliki. Igricama se lako pristupa s mobilnog telefona, a osoba ne mora da ulaže veliki trud da bi pobedila. Čak i odrasli ljudi koji su zreli i odgovorni često otvaraju pasijans ili igraju sudoku u pauzi na poslu jer ih to relaksira. Većini dece veće zadovoljstvo pričinjava igranje igrica nego fudbal s vršnjacima jer je za fudbal neophodan fizički napor. Kada igraš neku igru u realnosti, nekad gubiš, nekad dobijaš i stalno si izložen kritici. Ako igraš video-igricu, nema svedoka poraza i lako se prelazi na sledeću igricu - ističe naša sagovornica, koja podseća da su simptomi zavisnosti od video-igara identični kao i u slučaju alkoholizma ili narkomanije. Kada se detetu oduzme stvar uz koju provodi toliko vremena, javlja se apstinencijalna kriza koja se manifestuje kroz uznemirenost, bes i anksioznost.
- Zavisnost se ne definiše brojem sati provedenih u igranju igrice već činjenicom da ostale aktivnosti kao što su škola, sport i druženje s vršnjacima "stradaju" zbog igranja igrica. Roditeljima obično zazvoni alarm za uzbunu kada shvate da dete ozbiljno posustaje u školi, a manje su zabrinuti zbog činjenice da su deca postala prekomerno gojazna i bleda jer "sunce ne vide gotovo nikada". Mlada osoba koja deset sati dnevno igra video-igrice iscrpljena je kao da je deset sati bila na treningu, ali dodatni problem predstavlja činjenica da se ona nije bavila fizičkom aktivnošću, već je satima bila prikovana uz ekran i verovatno uzimala gomilu grickalica i energetskih napitaka. Osim školskog uspeha, strada i emotivni i socijalni život tinejdžera - oni nemaju ni devojke, ni drugare i ne bave se sportom - upozorava Milan Radovanović, direktor defektološkog savetovališta "Entera", u kome je nekoliko stotina adolescenata u poslednjih 15 godina zatražilo pomoć zbog zavisnosti od interneta ili video-igrica.
Naš sagovornik dodaje da je u 21. veku praktično nemoguće "skinuti" dete s interneta jer se stalno prepliću "oflajn" i "onlajn" realnost. Đake nastavnici preko "vajbera" obaveštavaju šta se u školi dešava, šta imaju za domaći i da li sutradan imaju pretčas. Ako detetu umesto pametnog telefona ponudite stariji model mobilnog, ono će biti potpuno socijalno isključeno jer deca danas uglavnom komuniciraju preko "vocapa" ili "mesindžera".
Radovanović ističe da pravi zavisnici od igrica sve budno vreme provode uz kompjuter, a kada neko pokuša da ih odvoji od ekrana i kaže im kako je to "samo igra", oni uzvraćaju da video-igrice imaju nagradni fond od 25 miliona evra i da su profesionalni gejmeri ljudi koji na turniru zarađuju koliko i Novak Đoković na grend slemu. Nažalost, ili na sreću, tek svaki stoti gejmer zaradi neke ozbiljnije pare, međutim, ogroman novac koji se vrti u industriji video-igrica predstavlja ozbiljan motiv klincima da se takmiče.
Naš sagovornik primećuje da broj zavisnika od video-igrica raste od kada su na tržište izbačeni android telefoni jer je za igranje igrica nekada bio potreban kompjuter. Roditelji su tada mogli lakše da kontrolišu dečje ponašanje jer su kompjuter jednostavno mogli da iznesu iz sobe ili da ga isključe iz struje. Danas se dete svuda kreće s telefonom u ruci i nemoguće je kontrolisati šta na njemu radi - jer čak i kada ode na "spavanje", ono igra igricu ispod pokrivača.
- Kada me roditelji pitaju koliko vremena bi dete trebalo da provede na internetu, moj odgovor glasi - trećinu slobodnog vremena, očišćenog od svih obaveza, što otprilike iznosi dva sata dnevno - savetuje Milan Radovanović.
Komentar: Ljubav nije dovoljna, potrebna je i disciplina u vaspitanju dece