© Flickr/ Olga
„Dok sam ja živ, živeće i dinastija Romanov“, govorio je pre jednog stoleća starac Grigorij Raspućin. Doista, samo nešto više od dva meseca nakon njegovog ubistva 30. decembra 1916. godine, desila se Februarska revolucija, car se odrekao prestola, nešto kasnije cela carska porodica je pobijena, a zemljom je zavladao haos.
Grigorij Raspućin je bio rodom iz proste seljačke porodice iz Sibira. Za vreme svojih putovanja u mladosti upoznao se sa mnogim monasima i sveštenstvom, uključujući predstavnike Petrogradske duhovne akademije. Raspućin je kao misteriozni iscelitelj privukao pažnju i samog Nikolaja Drugog. Vremenom, Raspućin je razvio veliki uticaj na imperatorsku porodicu zahvaljujući sposobnosti da leči carevića Alekseja, koji je bolovao od hemofilije.
Čim je Raspućin počeo da se pojavljuje na carskom dvoru, protiv njega je pokrenut pravi „informativni rat“. Odmah su ga optužili da postavlja i smenjuje ministre, usmerava spoljnu i unutrašnju politiku, a krajem 1916. godine smatralo se da je on kriv za sve neuspešne kadrovske odluke koje su dovodile do poraza Rusije u ratu.
Međutim, savremeni istoričari sve više su skloni mišljenju da je Raspućinov uticaj na rusku politiku preuveličan. Iako je Raspućin imao uticaja na caricu, jer je ona u njemu videla spasioca svog sina, car Nikolaj je bio prilično ravnodušan. On ga je cenio jer je lečio carevića, ali ga nije video kao političkog savetnika. Čak je naložio tajnoj policiji da ga prati.
Velika kneginja Olga Aleksandrova, sestra Nikolaja Drugog, u svojim memoarima se seća: „Niko drugi nego Niki je vremenom zabranio Raspućinu da se pojavljuje u dvorcu. Upravo on je poslao ’starca‘ u Sibir, i to ne jednom“. Narod se poveo za „propagandom“ i Raspućin je za većinu postao simbol grešnika.
