Šta ljude čini naročito velikodušnim ili okrutnim? Istraživači kažu da način na koji nam je mozak organizovan može da utiče na to koliko saosećamo.

chess board
© SHUTTERSTOCK
S kuhinjskog prozora svoje pokretne kuće u Obernu u Ilinoisu Ešli Oldridž imala je nesmetan pogled na železničku prugu udaljenu stotinak metara.

Kad je ta 19-godišnja majka prvi put ugledala čoveka u invalidskim kolicima, upravo je završila davanje ručka svojoj dečici od jedne i tri godine, te je nastavila da pere sudove - još jedan u beskonačnom nizu kućnih poslova. Dignuvši pogled, primetila je da se invalidska kolica ne kreću. Zaglavila su se između šina. Čovek je zvao upomoć, a jedan motociklista i dva automobila prošli su bez zaustavljanja.

Oldridžova je požurila da pozove komšiju da pripazi na decu kako bi mogla da pomogne. Utom je začula sirenu voza i zveket rampe koja se spušta, što je značilo da se voz približava. Potrčala je bosih nogu preko šljunkovite staze duž šina. Kad je stigla do čoveka, voz je bio udaljen manje od kilometra, a išao je brzinom od oko 125 kilometara na sat. Nije uspela da oslobodi invalidska kolica, pa je stala iza čovekovih leđa, obavila mu ruke oko grudi i pokušala da ga podigne, ali nije uspela. Dok je voz jurio prema njima, povukla ga je svom snagom, pala unazad i pritom ga izvukla iz sedišta. U sledećih nekoliko sekundi voz je smrskao invalidska kolica, odnoseći komade čelika i plastike gotovo kilometar niz šine.
Čovek koga je Oldridžova spasla tog posle-podneva septembra 2015. godine bio joj je potpuno nepoznat. Njena nepokolebljiva odlučnost da ga spase uprkos opasnosti po vlastiti život izdvaja je iz mnoštva. Taj herojski čin spasavanja primer je onoga što naučnici nazivaju krajnjim altruizmom - nesebičnim delima da bi se pomoglo ljudima s kojima nismo ni u kakvim odnosima, a uz veliki rizik po sebe.

Ne iznenađuje što mnoge od tih junaka - poput Roja Klajna, majora izraelske vojske koji se telom bacio na aktiviranu ručnu bombu da bi spasao vojnike svoje jedinice - nalazimo u profesijama u kojima ugrožavanje sopstvenog života radi zaštite drugih predstavlja deo posla. Međutim, ostali su obični muškarci i žene - poput Rika Besta, Talijesina Namkaj-Meša i Majka Flečera, koji su skočili u odbranu dve mlade žene, od kojih je jedna nosila hidžab, od čoveka koji ih je verbalno zlostavljao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu, u Oregonu. Zlostavljač je svu trojicu izbo nožem, a samo je Flečer preživeo.

Majk Flečer: POMOĆ NEPOZNATIMA
Majk Flečer
© REUTERS/BETH NAKAMURAMajk Flečer
Flečer i još dvojica muškaraca branili su dve žene - od kojih je jedna nosila hidžab - od čoveka koji ih je vređao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu. Ubica je svu trojicu izbo nožem. Dvojica su umrla, a Flečer je preživeo iako je zadobio duboku ranu na vratu. Rekao je da je u situaciju uleteo nagonski, kako bi pomogao ženama. Kao dete je imao dijagnozu autizma i povremeno je bio zlostavljan i tučen. "Ako smo stvarno zajednica, onda od svakoga treba očekivati da se zauzme za drugog", kaže.
Nasuprot takvim plemenitim delima, neki drugi čine strahote: ubistva, silovanja, otmice, mučenja. Setimo se samo pokolja koji je počinio čovek sa 32. sprata hotela Mandelej bej u Las Vegasu, u Nevadi, zasuvši mecima publiku na festivalu kantri muzike. Tri nedelje kasnije zvanični izveštaj potvrdio je da je 58 osoba smrtno stradalo, a 546 ih je ranjeno. Ili razmislite o jezivoj bezobzirnosti serijskog ubice Toda Kolhepa, agenta za nekretnine u Južnoj Karolini, koji je, izgleda, ostavljao tragove o svojim ubilačkim navikama u bizarnim internet recenzijama za razne proizvode, na primer za sklopivi ašov: "Držite ga u automobilu za slučaj da morate da sakrijete tela." Iako su takve strahote nenormalne, pojavljuju se dovoljno često da nas podsete na mračnu istinu: ljudi su sposobni za neizrecivu okrutnost.

Krajnji altruisti i psihopate primeri su za naše najbolje i najgore instinkte. Na jednom kraju moralnog spektra jesu žrtvovanje, velikodušnost i druge plemenite osobine koje poznajemo kao dobre; na drugom kraju su sebičnost, nasilje i destruktivni porivi u kojima vidimo zlo. Istraživači kažu da se u korenu obe vrste ponašanja nalazi naša evolutivna prošlost. Njihova pretpostavka je da su ljudi - a u manjoj meri i mnoge druge vrste - razvili želju da pomažu jedni drugima jer je unutar velikih društvenih grupa saradnja bila suštinska za preživljavanje. Budući da su se grupe međusobno nadmetale za resurse, presudna je bila i spremnost da se protivnik osakati, a eventualno i ubije. "Mi smo najdruštvenija vrsta na Zemlji", kaže socijalni neurolog Džin Deseti s Čikaškog univerziteta, "ali smo i najnasilnija. Imamo dva lica jer su oba bila važna za preživljavanje."


Komentar: Više o evoluciji i korjenima psihopatije pročitajte Zlatno doba, psihopatija i šesto izumiranje


Vekovima je pitanje porekla dobra i zla i kako se u nama pojavljuju bilo predmet filozofske i verske rasprave. Poslednjih decenija, međutim, istraživači su napravili znatan napredak u naučnom razumevanju onoga što pokreće dobro i zlo. Izgleda da su oba povezana s ključnim emocionalnim svojstvom: empatijom - urođenom sposobnošću mozga da doživi osećanja drugih osoba. Istraživači su ustanovili da je empatija pobuda koja pokreće saosećanje u našim srcima, podstičući nas da pomažemo onima u nevolji. Takođe, istraživanja su nasilno, psihopatsko i antisocijalno ponašanje povezala s nedostatkom empatije, a koji, čini se, proizlazi iz oštećenja neuronskih veza. Ovi novi uvidi postavljaju temelje za režime vežbi i programe lečenja čiji je cilj da se pojača empatija u reakcijama mozga.

~ ~ ~

SVOJEVREMENO SU ISTRAŽIVAČI mislili da mala deca ne mare za dobrobit drugih - što je logičan zaključak svakoga ko je video nastupe besa male dece. Međutim, noviji nalazi pokazuju da bebe saosećaju s drugima mnogo pre svog prvog rođendana. Psiholog Majen Davidov s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu i njene kolege sproveli su neka od tih istraživanja, analizirajući ponašanje dece pred nekim u nevolji - detetom koje plače, ili samim istraživačem koji se pretvara da je povređen, ili pred majkom koja takođe glumi povredu. Mnoga dojenčad reaguju na takve nadražaje već pre nego što navrše šest meseci, pokazujući to izrazima lica koji izražavaju zabrinutost. Neka od njih prave i brižne pokrete, kao što je naginjanje napred i pokušaj da komuniciraju s osobom u nevolji. U prvoj godini života odojčad takođe pokazuju znakove da pokušavaju da shvate patnju koju vide. Već sa osamnaest meseci često svoju empatiju pretvaraju u pozitivno društveno ponašanje, kao što je zagrljaj ili davanje igračke nesrećnom detetu radi utehe.

Međutim, to ne važi za svu decu. Kod male manjine, već od druge godine života, istraživači primećuju ono što nazivaju "aktivnim zanemarivanjem" drugih. "Kad se neko požali da se povredio", kaže Karolin Zan-Veksler, istraživač sa Univerziteta Viskonsin-Medison, "takvo mu se dete smeje, ili ga čak udari i kaže: 'Nije ti ništa', ili 'Moraš da paziš', i to osuđujućim tonom." Prateći takvu decu do početka životne zrelosti, Zan-Vekslerova i njena koleginica Su Hjon Ri, psiholog sa Univerziteta Kolorado Bolder, ustanovile su da postoji velika verovatnoća da će se kod njih pojaviti antisocijalne sklonosti i da će upadati u nevolje.

Druga istraživanja mere bezosećajnost i odsustvo izražavanja emocija kod adolescenata tako što postavljaju pitanja, na primer, o tome da li ispitanik oseća grižu savesti nakon što učini nešto pogrešno. Oni koji imaju izrazito visok stepen "bezosećajnih" parametara imaju i česte i teške probleme u ponašanju - na primer iskazuju krajnju agresiju u tuči, ili vandalizam. Istraživači su takođe otkrili da neki od tih adolescenata završe kao počinitelji krupnih zločina: ubistava, silovanja i nasilnih pljački. Neki su skloni tome da postanu potpune psihopate kad odrastu - osobe hladno proračunatog srca, koje ne bi trepnule ni dok čine najstrašnija zamisliva dela. (Većina psihopata su muškarci.)


Komentar: Glavni čimbenik psihopatije je nasljedni. Psihopati su rođeni s genetskim nedostatkom. Zato se njihova psihopatija ne može izliječiti. Psihopatija: Ono što vjerojatno ne znate o njoj


Fineas Gejdž i frontalni režanj: KAKO MOZAK RADI
Gejdž, nadzornik na izgradnji pruge, preživeo je 1848. godine eksploziju koja mu je metalnu šipku zabila u levi frontalni režanj mozga. Posle oporavka više se nije ponašao prijateljski i s poštovanjem; postao je nemaran i ravnodušan. Jedan Kanađanin je doživeo sličnu promenu kad mu se u frontalnom režnju razvio benigni tumor. Nakon što je uklonjen 2016. godine, njegova supruga je timu lekara sa Univerziteta Šerbruk rekla: "Hvala što ste mi vratili supruga." Njegovi MRI skenovi pokazuju stanje pre i posle operacije. Ovakvi slučajevi objašnjavaju kako i struktura mozga upravlja društvenim i moralnim ponašanjem.
Ako se nedostatak empatije, koji leži u srži psihopatskog ponašanja, može videti već u najranijem detinjstvu, znači li to da se zlo nalazi u genima, sklupčano poput zmije unutar DNK, čekajući na priliku za ugriz?

Odgovor nije ni kategorično da, ni kategorično ne.

Kao i kod mnogih drugih bolesti, svoje uloge imaju i priroda i vaspitanje. Istraživanja na blizancima utvrdila su da parametri bezosećajnosti vidljivi kod neke male dece i adolescenata uveliko proizlaze iz gena koje su nasledili. Ipak, u istraživanju sprovedenom na 561 detetu čije su majke pokazivale antisocijalno ponašanje, ustanovilo se da je mnogo manje verovatno da će bezosećajnost iskazivati deca koja kod hranitelja žive okružena toplinom i negom nego ona čiji su hranitelji manje brižni.

Deca rođena s genima koji će verovatno izazvati nedostatak empatije retko kad u životu dobiju pravu šansu. "Razumljivo je da će dete koje ne iskazuje ljubav na očekivani način, uobičajen kod dece u razvoju, koje ne pokazuje empatiju, izazvati u svojoj okolini - kod roditelja, učitelja, vršnjaka - sasvim različite reakcije od deteta koje je pristupačnije, koje je empatičnije", kaže Esi Viding, psiholog s Londonskog univerzitetskog koledža. "Mnoga ta deca, naravno, žive u svojim biološkim porodicama, pa neretko imaju dvostruki problem, jer su im i sami roditelji često manje sposobni za ispunjenje roditeljskih obaveza, imaju manje empatije i lošije upravljaju vlastitim emocijama."


Komentar: To je jedna od razlika između psihopata i sociopata: psihopati su rođeni takvi, a sociopate je kreiralo društvo/okolina, pa se na kraju puno ne razlikuju od psihopata. Ali razlike postoje; pročitajte i članak: Basic distinctions between criminal sociopaths and psychopaths.


~ ~ ~
VATROROGASCI u Darbiju, u Engleskoj, tokom ranih jutarnjih sati 11. maja 2012. godine očajnički su pokušavali da spasu šestoro dece porodice Filpot iz njihove kuće zahvaćene požarom. Vrelina i dim bili su, međutim, tako jaki da je, kad su se spasioci konačno probili na sprat gde su deca spavala, samo jedno od njih još je bilo živo. Dva dana kasnije i taj dečak je preminuo u bolnici. Policija je posumnjala da je požar podmetnut. Bilo je naznaka da je sve započeto ulivanjem benzina kroz otvor za poštu na ulaznim vratima.

Žitelji Darbija prikupili su novac da roditeljima - Miku i Mered Filpot - pomognu da plate troškove pogreba. Na konferenciji za štampu održanoj da se zahvali tamošnjoj zajednici Filpot je jecao i brisao oči maramicom koja je ostala neobično suva. Pri odlasku s konferencije se srušio, ali se pomoćniku šefa policije pokrajine Darbišir, koji je išao iza njega, njegovo ponašanje činilo neobično neprirodnim. Osamnaest dana kasnije policija je uhapsila Filpota i njegovu suprugu. Istraga je utvrdila da su kuću sami zapalili, uz pomoć jednog saučesnika, nameravajući da svale krivicu na Mikovu ljubavnicu. Sud je presudio da su sve troje krivi za ubistvo bez predumišljaja.
Filpotova lažna žalost i odsustvo kajanja među osobinama su koje definišu psihopate, kategoriju osoba koje se danas uopšteno smatraju otelotvorenjem zla. Psihopate nimalo ne uvažavaju osećanja drugih osoba, mada izgleda nauče da oponašaju emocije. "Oni su stvarno potpuno nesposobni da uvaže bilo šta nalik na saosećanje, krivicu ili kajanje", kaže Kent Kil, neuronaučnik pri Istraživačkoj mreži Majnd i Univerzitetu Nju Meksiko, kojeg je istraživanje psihopatije privuklo delimično i zbog toga što je odrastao u blizini nekadašnjeg doma serijskog ubice Teda Bundija. To su ljudi koji su "jednostavno krajnje različiti od nas ostalih".

Misi Juing: DAR ZAPANJUJUĆE VELIKODUŠNOSTI
Kao i njen muž, Juingova je poklonila bubreg strancu. Jedina joj je nagrada bila dobar osećaj koji joj je taj čin dao. Ona kaže da je taj njen dar bio odgovor na veliku količinu ljubavi koju je primila u životu. Istraživači su otkrili da altruistični donatori bubrega poput Juingove imaju veće i aktivnije desne amigdale, što ih čini osetljivijim na emocije drugih osoba.
Protekle dve decenije Kil je proveo u proučavanju te razlike tako što je skenirao mozgove zatvorenika. (Skoro 20 odsto odraslih muških zatvorenika u Sjedinjenim Državama i Kanadi ima visoke pokazatelje koji su obeležja psihopatije, a mere se pomoću kontrolne liste od 20 kriterijuma kao što su impulsivnost i odsustvo kajanja. U opštoj muškoj populaciji taj udeo je tek oko 0,7 odsto.)

Koristeći pokretni MRI skener instaliran u kamionskoj prikolici, Kil i njegove kolege su od 2007. godine do danas snimili više od 4.000 zatvorenika, mereći aktivnost u mozgu, kao i veličinu različitih područja mozga.

Kada bi ih podsetili na emocionalno nabijene reči koje su im bile prikazane nekoliko trenutaka ranije, poput "bede" ili "mrgođenja", psihopatski zločinci pokazivali su manju aktivnost u amigdali, primarnom mestu za obradu emocija, nego nepsihopatski zatvorenici. U zadatku osmišljenom za proveru moralnog odlučivanja istraživači su od zatvorenika tražili da ocenjuju stepen neprijatnosti slika na monitoru, poput zapaljenog krsta Kju-kluks-klana, ili lica okrvavljenog od udaraca. Iako ocene psihopatskih prestupnika nisu naročito različite od onih koje daju nepsihopate - i jedni i drugi na slikama prepoznaju kršenje morala - psihopate obično pokazuju slabiju aktivaciju u područjima mozga ključnim za moralno promišljanje.

Na osnovu tih i drugih, sličnih nalaza, Kil je uveren da psihopate imaju oštećenja u sistemu međusobno povezanih struktura mozga - uključujući amigdalu i orbitofrontalni korteks - koje pomažu u obradi emocija, donošenju odluka, kontroli nagona i postavljanju ciljeva. "U mozgovima osoba sa izraženim psihopatskim karakteristikama te strukture sadrže oko pet do sedam odsto manje sive materije u poređenju s mozgovima drugih zatvorenika", kaže Kil. Izgleda da psihopate ovaj nedostatak nadoknađuju tako što koriste druge delove mozga kako bi spoznajno simulirali ono što je inače u području emocija. "To jest, psihopata mora da razmišlja o dobru i zlu, a mi ostali to osećamo", napisao je Kil u jednom eseju 2011. godine, čiji je bio koautor.

~ ~ ~
KAD JE PSIHOLOLOGINJA Abigejl Marš sa Univerziteta Džordžtaun imala 19 godina, njen automobil je proklizao na auto-putu nakon što je, vozeći preko mosta, naglo skrenula da izbegne sudar s psom. Izgubila je kontrolu nad vozilom i zaustavila se na suprotnoj strani puta, gledajući u nadolazeći saobraćaj. Nije uspevala da upali motor, a previše se bojala da izađe zbog automobila i kamiona koji su joj jurili u susret i pored njenog vozila. Jedan čovek se zaustavio, pretrčao preko auto-puta i pomogao joj da pokrene automobil. "Preuzeo je veliki rizik trčeći preko auto-puta", kaže Maršova. "Nema drugog objašnjenja do jednostavne želje da se pomogne. Šta nekoga može podstaći da tako nešto preduzme?"
Entoni Čavez: ODVOĐENJE DRUGIH NA SIGURNO
Kada je Čavez na muzičkom festivalu u Las Vegasu kraj sebe ugledao ženu oblivenu krvlju, shvatio je da su on i njegova devojka Dajenara Tores bili pod puščanom paljbom. Pomogao joj je da pobegne na sigurno preko rampe za publiku pored pozornice, a zatim je ugledao još jednu posetiteljku koju su ranije upoznali. "Pogledali smo se u oči i videli potpuni strah", kaže. "Shvatio sam da moram da ostanem i pomognem joj." Pomogao je njoj i nekolicini drugih koji su bili ukočeni od šoka, gurajući ih kako bi se prebacili preko ograde.
Maršova nije prestajala da o tome razmišlja. Nedugo nakon što je počela da radi u Džordžtaunu, zapitala se da li je altruizam vozača na mostu na neki način polarna suprotnost psihopatiji. Počela je da traži neku grupu izuzetno plemenitih osoba i zaključila da bi idealan predmet njenog proučavanja bili altruistični donatori bubrega. To su ljudi koji odluče da doniraju bubreg strancu, ponekad čak i uz finansijski trošak, a da za to ne dobiju nikakvu nadoknadu.

Maršova i njene kolege pozvali su 19 donatora iz čitave zemlje da bi sproveli istraživanje. Istraživači su svakom od njih pokazivali crno-bele fotografije izraza lica, nekih uplašenih, nekih ljutih i nekih neutralnih, dok su im pomoću MRI postupka skenirali mozak da bi dobili sliku i aktivnosti mozga i njegove strukture.

Gledajući slike prestravljenih lica, donatori organa su u desnoj amigdali pokazali snažniju reakciju nego osobe iz kontrolne grupe. Osim toga, istraživači su otkrili da im je desna amigdala u proseku osam odsto veća nego kod osoba u kontrolnoj grupi. Slična istraživanja prethodno vršena na psihopatskim ispitanicima ustanovila su suprotno: u psihopatskim mozgovima amigdale su manje, a pri reakciji na slike uplašenih lica slabije se aktiviraju nego kod osoba u kontrolnoj grupi.

"Uplašen izraz lica izaziva uznemirenost i osećaj brige", objašnjava Maršova. "Ako ne reagujete na takav izraz, verovatno ne doživljavate zabrinutost za druge ljude. Izgleda da su altruistični donatori bubrega vrlo osetljivi na tuđu teskobu - a strah je najozbiljnija vrsta teskobe - možda donekle i zato što su im amigdale veće od proseka."

~ ~ ~

VEĆINA LJUDI na svetu nisu ni ekstremni altruisti niti psihopate, a većina pojedinaca u svakom društvu obično ne čine nasilna dela. Pa ipak, događaju se genocidi - organizovana masovna ubistva koja iziskuju saučesništvo i pasivnost velikog broja ljudi. Društvene grupe, organizovane po etničkim, nacionalnim, rasnim i verskim načelima, večito su u istoriji napadale druge grupe. Gasne komore nacističke Nemačke okončale su živote miliona Jevreja, komunistički crveni Kmeri klali su svoje kambodžanske sugrađane na poljima smrti, ekstremisti plemena Hutu u Ruandi poklali su mačetama nekoliko stotina hiljada Tutsija i umerenih Hutua, a teroristi tzv. Islamske države masakrirali su iračke Jazide. Praktično svaki deo sveta je, izgleda, pretrpeo neki genocid. Događaji poput ovih daju grozne dokaze da zlo može da obuzme čitave zajednice.

Vilijem Ramirez: ULAZAK U OPASNOST
Na putu do svog posla pranja brodova, Ramirez spasao je policajca u Majamiju od rafala koji je ispaljivao čovek naoružan automatskom puškom. Svoj kombi je dovezao između policajca i strelca, otvorio vrata da bi policajac uskočio i onda odjurio na sigurno. "Nisam mogao samo da prođem a da ništa ne preduzmem", rekao je novinama lista San Sentinel. "Policajci stalno rizikuju svoje živote da pomognu ljudima."
Poznati eksperimenti koje je tokom šezdesetih godina sproveo psiholog Stenli Milgram sa Univerziteta Jejl delimično objašnjavaju kako se glas savesti u glavama "vojnika genocida" može učiniti beznačajnim. U tim istraživanjima od ispitanika se tražilo da osobu u drugoj prostoriji izlože strujnom udaru kad ona ne bi pravilno odgovorila na pitanja, a napon se povećavao sa svakim netačnim odgovorom. Na podsticanje osobe u laboratorijskom mantilu, koja je igrala ulogu vođe eksperimenta, ispitanici bi često dozvoljavali da se napon dovede do opasne visine. Udari nisu bili pravi i krikovi bola koji su se čuli bili su snimljeni unapred, ali ispitanici su to saznali tek kasnije. Ova istraživanja su pokazala nešto što je Milgram opisao kao "krajnju spremnost odraslih osoba da slušaju zapovest osobe sa autoritetom gotovo preko svake granice".

Gregori Stanton, bivši zvaničnik američkog Stejt departmenta i osnivač neprofitne organizacije Genocide Watch, koja radi na sprečavanju masovnih ubistava, utvrdio je faze procesa koji inače pristojne ljude može da dovede do toga da izvrše ubistvo. Sve počinje kad vođa demagog definiše neku ciljnu grupu kao "one druge" i tvrdi da je ta grupa pretnja interesima njegovih pristalica. Sledi diskriminacija, a vođe ubrzo počinju da ciljnu grupu opisuju kao manje ljudsku, što u glavama pristalica potkopava empatiju prema "onim drugima".

Posle toga društvo postaje polarizovano. "Oni koji planiraju genocid govore: 'Ili ste s nama ili ste protiv nas'", kaže Stanton. Sledi faza pripreme tokom koje arhitekte genocida prave liste za odstrel i prikupljaju zalihe oružja, te planiraju načine na koje će trupe pristalica vršiti ubistva. Članovi ciljne grupe ponekad su prisiljeni da se presele u geta ili koncentracione logore. Tada počinju masakri.


Komentar: Više o zlu u politici pročitajte i članke ispod:


Mnogi počinitelji se nikad ne pokaju. Stvar nije u tome da za kajanje nisu sposobni, kao što je to slučaj s psihopatskim ubicama. Razlog je to što nađu načine da ubistva sami sebi prikažu kao opravdana. Džejms Voler, naučnik sa Državnog koledža Kin u Nju Hempširu, koji proučava genocid, kaže da je, kad je intervjuisao desetine članova plemena Hutu osuđenih ili optuženih da su počinili zločine tokom genocida u Ruandi, stekao uvid u taj "neverovatan kapacitet ljudskog uma da čak i najgore postupke opravda i prikaže kao smislene". Neki od njih su mačetama sekli decu, čak decu koju su lično poznavali. Kako Voler kaže, objašnjenje je bilo: "Da to nisam učinio, oni bi odrasli i došli bi da mene ubiju. To je moralo da se učini da bi naš narod bio siguran i da bi preživeo."


Komentar: O strahotama rata i kako su psihopatski pojedinci u stanju obmaniti i zavladati umovima masa pročitajte primjerice:


~ ~ ~

NAŠA SPOSOBNOST ZA EMPATIJU i posledično za saosećanje možda jeste urođena, ali nije nepromenjiva. Isto tako ni sklonost prema razvoju psihopatske i antisocijalne ličnosti nije u detinjstvu zapečaćena u toj meri da se ne menja. Poslednjih godina istraživači su pokazali da je zlo moguće saseći u korenu, a isto tako i ojačati pozitivne društvene nagone.

Mogućnost da se spreči da se nasilni tinejdžeri pretvore u doživotne zločince isprobana je u Centru za maloletne prestupnike Mendota u Viskonsinu. Iako su u toj ustanovi smešteni ozbiljni slučajevi, organizovana je više kao psihijatrijska klinika nego kao zatvor. Adolescenti u ovaj centar dolaze s dugim istorijama krivičnih dela. To su tinejdžeri koji su pretnja drugima, "koji su zapravo ispali iz ljudske vrste", kaže Majkl Koldvel, viši psiholog zaposlen u tom centru. "Oni nisu razvili nikakve veze ni sa kim, a prema svima se postavljaju neprijateljski."

Semir Atar: LEČENJE ŽRTAVA RATA
Atar, ortopedski hirurg iz Čikaga, volontira u Iraku, Jordanu i Siriji, gde leči pacijente iz sukobljenih zona. Poput drugih krajnjih altruista, ne obraća pažnju na rizik po svoj život dok pokušava da spasava druge. Kad je 2016. godine Alep bio pod opsadom, Atar je bio poslednji američki lekar koji je napustio grad, očajan što iza sebe ostavlja nekolicinu hrabrih lekara. "Nisam junak", napisao je, "ali sam bio okružen junacima."
Centar s tom decom pokušava da izgradi vezu uprkos njihovom agresivnom i antisocijalnom ponašanju. Čak i kad zatvorenik zaposlene gađa izmetom ili prska urinom - što je čest slučaj u mnogim vaspitno-popravnim ustanovama - osoblje nastavlja s njim da postupa na human način. Deca se svaki dan ocenjuju prema jednom kompletu tablica za procenu ponašanja. Čija je ocena dobra, taj za sledeći dan zaradi određene povlastice, na primer mogućnost igranja video-igara. S lošom ocenom, ako se, recimo, s nekim potukao, gubi privilegije. Naglasak nije na kažnjavanju lošeg ponašanja, već na nagrađivanju dobrog. To je drugačije nego u većini vaspitno-popravnih ustanova.

Upravnik centra Greg Van Robrek kaže da s vremenom deca počinju da se ponašaju bolje. Odlike bezosećajnosti se smanjuju. Izgleda da im povećana sposobnost upravljanja emocijama i kontrolisanja nasilnih nagona ostane i nakon što napuste zidove centra Mendota. Centar je napravio studiju koja pokazuje da su adolescenti koji su prošli kroz ovaj postupak tokom dve do šest godina nakon izlaska počinili daleko manji broj prekršaja u odnosu na one tretirane u drugim ustanovama, a i njihovi prekršaji bili su manje nasilni. "Nema tu nikakve magije", kaže Van Robrek. "Stvorili smo sistem koji na svet gleda kroz oči mladih i pokušava da ga menja na pošten i dosledan način."

Tokom protekle decenije naučnici su otkrili da je društveni deo mozga čak i u odraslom dobu podložan promenama i da se možemo naučiti većoj ljubaznosti i velikodušnosti. Socijalna neuronaučnica Tanja Singer s Instituta za ljudske kognitivne i moždane nauke "Maks Plank" u Lajpcigu, u Nemačkoj, prva je sprovela studije koje su to pokazale.

Singerova i njene kolege ustanovili su da empatija i saosećanje u mozgu koriste različite mreže. Oba mogu da dovedu do pozitivnog društvenog ponašanja, ali empatički odgovor mozga na prizor patnje druge osobe ponekad može dovesti do empatičkog stresa - negativne reakcije koja u posmatraču stvara želju da se odmakne od patnje da bi sačuvao osećaj vlastite dobrobiti.

Ešli Oldridž: SUOČAVANJE SA STRAHOM DA BI SE POMOGLO
Oldridžova, mlada majka dvoje dece, bosonoga je odurila na pružni prelaz da bi spasla čoveka čija su se kolica zaglavila na šinama. Izvukla ga je u trenutku pre nego što bi ih voz bio udario. "Ja zapravo ne mislim o sebi kao o heroju", kaže, "ali deca mi stalno govore da jesam heroj." "Samo sam pomogla nekome, tako ja to vidim. Da je to bio moj deda, pretpostavljam da bi i njemu neko tako pomogao."
Kako bi pojačali saosećanje, koje spaja svest o nevolji neke osobe sa željom da se nevolja ublaži, Singerova i njene kolege testirali su učinke raznih vrsta vežbi. Jedna od istaknutih vežbi, proizašla iz budističkog predanja, uključuje meditiranje o nekoj voljenoj osobi - na primer roditelju ili detetu - usmeravajući na nju toplotu i dobrotu, a zatim postupno širenje tih osećanja prema poznanicima, strancima, pa čak i neprijateljima, uključujući ih u sve širi krug ljubavi. Tim Singerove pokazao je da ispitanici koji čak i samo nekoliko dana vežbaju ovaj oblik meditacije ljubavi i dobrote prilikom gledanja kratkih filmskih odlomaka o osobama koje pate od emocionalnih nevolja ispoljavaju više saosećanja - mereno prema aktivaciji određenih područja mozga - od ispitanika koji te vežbe nisu prošli.

U jednom drugom istraživanju Singerova i njene kolege testirali su delovanje vežbe saosećanja na želju za pružanjem pomoći. Koristili su kompjutersku igru u kojoj ispitanici vode jedan virtuelni lik na monitoru kroz lavirint do kovčega s blagom, otvarajući mu vrata na tom putu. Takođe mogu da odaberu da vrata otvaraju i drugom liku, koji luta unaokolo tražeći blago. Istraživači su ustanovili da su tom drugom liku - ekvivalentu stranca - više pomagali ispitanici koji su obavili vežbe saosećanja nego osobe u kontrolnoj grupi.

Činjenica da svoj mozak možemo oblikovati tako da budemo više altruistični pruža društvu oplemenjujuću perspektivu. Singerova smatra da bi jedan od načina da se ta budućnost približi bilo uvođenje vežbi saosećanja u škole. Rezultat bi mogao da bude dobrodušniji svet, naseljen ljudima poput Ešli Oldridž, u kojem nagonska dobronamernost ne bi više bila izuzetna, nego bi bila jedna od bitnih osobina čovečanstva.