© Strategic Culture Foundation
Rat Sjedinjenih Država sa Iranom prerastao je svoju početnu fazu i ušao u novu etapu - onu u kojoj Iran prećutno igra na kartu rata kao sledeće faze sukoba. Najverovatnije je da će se to manifestovati kroz kratkotrajne epizode ograničenog rata, koje ipak nose potencijal da se prošire na ceo region, ukoliko SAD (i Izrael) odluče da drastično eskaliraju sukob.
Nova faza, razume se, sa sobom nosi rizike, ali Iran u rukama drži jake adute: sposobnost da nanese disproporcionalno veću štetu infrastrukturi u Zalivu u znak odmazde za bilo kakav udarac koji mu bude nanet - kao i svest o tome da se Zapad sve brže približava samom rubu "energetske provalije".
Strategija Teherana
Tri stuba na kojima počiva ovaj zaokret jesu, pre svega, uverenje da Iran neće (niti može) biti potisnut iz Ormuza, te da će, uporedo sa učvršćivanjem iranskih administrativnih struktura na tom prostoru, činjenica o njegovoj kontroli nad moreuzom postati realnost koju će države sve više prihvatati. To će se, na koncu, odraziti i u njihovom mirenju sa iransko-omanskom upravom.
Sa ovim ključnim principom povezana je i iranska primena strategije pojačanog odvraćanja naspram američke pomorske blokade. Svaki pokušaj presretanja ili napada na iranska plovila, ili pak ometanje uprave nad moreuzom, naići će na sve oštrije protivudare. U krajnjoj liniji, ovakva politika može dovesti do toga da Iran nanese sve veću štetu američkim ratnim brodovima - što otvara još jednu akutnu tačku trvenja.
Tako su, primera radi, Sjedinjene Države 3. juna ispalile raketu na iranski naftni tanker u blizini Ormuskog moreuza. U znak odmazde, brod "Panaja" (The Panaya), koji se nalazi u potpunom ili delimičnom američkom vlasništvu, pogođen je raketama. Pored toga, Iran je lansirao tri talasa krstarećih raketa na američku vazduhoplovnu i helikoptersku bazu u Kuvajtu, odakle je pomenuti napad i pokrenut. Pojavili su se i snimci ozbiljnih oštećenja na Međunarodnom aerodromu u Kuvajtu, mada je tačan uzrok te štete i dalje predmet sporenja.
© BBCNavodna šteta na zračnoj luci Kuvajt uzrokovana iranskim napadima dronovima 3. lipnja 2026.
Čini se da je iransko rukovodstvo došlo do zaključka da do kompromisa po svemu sudeći neće doći, te da je bolje prekinuti "pregovore" nego "nastaviti uzaludne i neiskrene razgovore sa prevrtljivim i oronulim američkim režimom", kako je Njujork tajms opisao ove diplomatske procese. Ovo sugeriše da "haos oko postizanja dogovora" nije tek usamljeni Trampov gaf ograničen na iransko pitanje, već dosledan obrazac disfunkcionalnosti koji se ponavlja u gotovo svim njegovim "mirovnim" inicijativama.
Međutim, iza odluke Irana da obustavi razgovore najverovatnije stoji spoznaja koja postepeno izranja iz izraelskih i američkih zvaničnih izjava i geopolitičkih analiza: da stvarni cilj iznenadnog američko-izraelskog napada od 28. februara nikada nije bio promena režima sama po sebi - odnosno zamena iranskih "tvrdolinijaša" nekim umerenijim liderom po uzoru na Delsi Rodrigez. Naprotiv, krajnja namera bila je potpuno uništenje i rasparčavanje Irana - uvid koji je neminovno morao da preoblikuje kompletnu računicu Teherana.
Ova spoznaja je u ogromnoj meri učvrstila podršku javnosti Islamskoj Republici, istovremeno pretvorivši rat u egzistencijalnu borbu za očuvanje moralnih vrednosti Revolucije. Posmatrano iz te perspektive, Iran gotovo da nema o čemu da razgovara sa Trampom, izuzev o nekom budućem modus vivendi-ju, kada i ukoliko Vašington shvati da je sateran u ćošak i kada u njemu prevlada novi realizam.
Komentar:
Treći princip koji podupire ovu novu fazu sukoba jeste onaj koji je Iran isticao od samog početka pregovora u Islamabadu: "Primirje za sve, ili ni za koga". To je ponovo naglašeno i u poslednjem ultimatumu koji je Teheran uputio Trampu:
Ako izraelske pretnje iz protekle nedelje o sravnjivanju sa zemljom Dahije, južnog predgrađa Bejruta, budu sprovedene u delo, Iran će žestoko raketirati severni Izrael. Važiće, dakle, pravilo: "Primirje za sve - ili primirja nema".
Tramp je izabrao primirje, te je nakon telefonskog razgovora sa Netanjahuom objavio da je ono stupilo na snagu. Naložio je Netanjahuu da otkaže planirano bombardovanje Dahije u južnom Bejrutu. U Izraelu je usledio snažan talas gneva sa svih strana političkog spektra. Premijer se našao na udaru žestokih kritika zbog same pomisli na ograničavanje izraelskih akcija u Libanu. Bivši premijer Naftali Benet optužio je Netanjahua za "gubitak kontrole nad izraelskim suverenitetom", dok je bivši premijer Lapid izjavio da je Izrael sveden na "vazalnu državu" nakon što su udari otkazani.
Istovremeno, Sjedinjene Države i Izrael već mesecima pokušavaju da privole deo libanskih lidera da preuzmu zadatak razoružavanja Hezbolaha, kako je Marko Rubio objasnio da "Izrael to ne bi morao sam da to radi", što je cilj koji libansko rukovodstvo, očigledno, nije u stanju da ostvari.
Izrael nema celovitu niti usklađenu strategiju za Liban. Bivši visoki zvaničnik izraelske vojne obaveštajne službe, Deni Citrinovic, ukazuje na novo strateško "iransko postignuće":
"Teheran je suštinski uspeo da poveže libanski front sa širom iransko-izraelskom konfliktnom pozornicom. Svaka eskalacija u Libanu sada se sve više posmatra kroz prizmu dinamike odnosa između Sjedinjenih Država i Irana."Upros tome, on napominje:
"Situacija u Libanu i dalje je krajnje nestabilna. Izrael i Hezbolah nastavljaju da tumače trenutno postignuto razumevanje na suštinski različite načine. Dok Izrael tvrdi da zadržava slobodu delovanja širom Libana, izuzev u Bejrutu, Hezbolah sa druge strane insistira na tome da bilo kakva izraelska vojna aktivnost, bez ikakvog izuzetka, predstavlja kršenje okvira o prekidu vatre. Ovakva oprečna tumačenja stvaraju značajan potencijal za nova trvenja i eskalaciju sukoba na terenu."Unutar samog Izraela, situacija u severnim gradovima i dalje predstavlja neuralgičnu tačku za gotovo celokupno stanovništvo. Brojna mesta duž granice sa Libanom, pa sve do unutrašnjosti Galileje, do pola su ispražnjena - "čitave delove zemlje vlada je napustila", piše Ben Kaspit (Ben Caspit). Lokalni političari ogorčeno poručuju da su "i oni Izraelci" i da izvršna vlast mora hitno da reaguje.
Sasvim je izvesno da će Liban ostati stalna tačka sporenja. Više se ne postavlja pitanje da li će, već kada će izbiti sledeća kriza. Izrael neće dozvoliti da stvari ostanu na ovome - čak i lideri liberalne opozicije zahtevaju potpuno uništenje Hezbolaha i protestuju zbog toga što je Tramp u Libanu "vezao ruke" Netanjahuu.
Ni Iran neće prepustiti stvari slučaju. Posrednici su već predočili Amerikancima da Teheran - pre nego što uopšte otpočne razgovore o drugim temama - postavlja tri obavezujuća uslova: okončanje rata u Libanu, povlačenje izraelskih snaga i povlačenje iz Ormuza.
Budućnost pregovora
I tako, našli smo se na prekretnici. Vojne čarke nastavljaju svoj tok - u praksi, to je serija kratkotrajnih udara američkih snaga na iranske brodove i infrastrukturu u moreuzu, vođena Trampovom željom da pred domaćim javnim mnjenjem demonstrira odlučnost pomorske blokade. Ovakva situacija je krajnje eksplozivna, baš kao i kompletan libanski čvor.
Teheran je, zapravo, svestan neumitne realnosti: u ovoj novoj fazi - koja u sebi nosi toliko potencijalnih žarišta - američka vojna eskalacija će u jednom trenutku postati politička nužnost za Trampa, kako zbog unutrašnjih političkih potreba, tako i zbog pritiska njegovih jevrejskih finansijera.
A pregovori? Oni neće maći s mrtve tačke sve dok Izrael i američki milijarderi donatori odbacuju bilo kakav ishod koji bi Iran ostavio neoštećenim i snažnijim. Prema toj binarnoj logici, jačanje Teherana bi istovremeno i u istoj meri značilo slabljenje projekta "Izrael na prvom mestu" (Israel First) unutar SAD i na samom Bliskom istoku.
Svaki sporazum koji ne bi bespovratno slomio iransku moć pomenute strukture bi žigosale kao Trampovu "izdajničku nemarnost", nakon čega bi usledili nemilosrdni napadi na njega. Pa ipak, Tramp mora uočiti da je Iran, bez obzira na sve, već na korak od toga da definitivno zbaci američke okove.
Ova etapa iranskog sukoba, po svemu sudeći, zatvoriće se tek kada se Zapad sunovrati niz ekonomsku provaliju koja mu se nezaustavljivo približava...
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: strategic-culture.su
Komentari čitatelja
na naše novosti