Komentar: Prilikom razmatranja trenutačnih događaja često je korisno pregledati prošle događaje i usporediti ih. Članak koji slijedi je 2005. godine napisala Laura Knight-Jadczyk.
Gdje je završio let 77? Ne znamo. No u svijetu kojim vladaju psihopati, opcije koje su otvorene njima ljudi nikada ne bi uzeli u obzir.
Naravno, malo po malo, došli smo i do teme napada na Svetski Trgovinski Centar (9-11), i tu su oni zastali. Da, tačno je to da oni čvrsto veruju da je gomila fundamentalista preuzela vladu i to im se ne sviđa, međutim, za njih bi to bilo malo previše da poveruju u mogućnost da je napad na STC upravo i izveden s ciljem da bi se pospešilo preuzimanje uprave od strane fundamentalista kao i to da je sama sadašnja pozicija ‘fundija’ rezultat jedne manipulacije.
Tako da sam im posudila knjigu David-a Ray Griffe-a, The New Pearl Harbor, kako bi ih na neki način “omekšala”. Nakon par dana vratili su mi knjigu s nekom vrstom čuđenja u očima a ja sam im onda dala još par knjiga Thierry Meyssan-a. Nakon nekoliko dana čovek mi je rekao: "okej, mogu da prihvatim tu mogućnost da je vlada učestvovala u 9-11... ali ako Boeing 757 nije udario u Pentagon, šta se onda dogodilo s NJIM?
To je upravo bilo mesto gde su se oni zaglavili.
Oni znaju sve o slučaju sa Pearl Harbor-om i sličnim događajima, oni veruju u to da se američka vlada upušta u tajne operacije da bi dobila podršku javnosti za bilo šta, šta im je u tom momentu na pameti, ali to je bilo ONDA a ovo je SADA. To se ne može događati SADA! Iako kažu "pa dobro, slažemo se da ono što je rečeno u vezi Pentagona nema nikakvog smisla, i da se u svakom slučaju čini da tu nije bilo nikakvog Boinga 757, ali gdje je onda taj Boing 757, šta se desilo s ljudima koji su bili u njemu? Kako toliko mnogo ljudi može da ćuti o svemu tome?"
Ah, pitanje za 64,000 dolara.
Nedavno sam imala jednu prepisku s Robinom Ramsay-jom, urednikom magazina Lobster. Sadržaj ove prepiske je bio u vezi sa jednim njegovim člankom objavljenim u rubrici “Konspirativni ugao” u magazinu Fortean Times, koji je jedan od mojih omiljenih magazina (iako se sada pitam šta se događa sa FT?).
Nakon što sam mu napisala jednu prilično dugu poruku koja je uključivala i delove rezultata našeg istraživanja, kao i istraživanja drugih, Mr. Ramsay je odgovorio:
Na kraju sve zavisi od toga kako čovek gleda na ovaj svet. Vrsta konspiracije o kojoj vi pričate, ili je implicirate, za mene je neshvatljiva: prevelika je, previše komplikovana, previše sklona raspadu ili da ne bude ikad otkrivena. Ono što vi opisujete... to je daleko veće - i mnogo komplikovanije ili mnogo opasnije - od bilo kog do sada poznatog projekta kontrole uma ili “psi” operacije. A takođe ne postoje ni dokazi za tako nešto. [...]U svakom slučaju, neke od ovih Robinovih primedbi su stvarno bile "na mestu". Međutim, pored svega toga postoji jedno brdo dokaza koji bi mogli biti prihvaćeni na svakom sudskom procesu - da POSTOJI jedna takva zavera gigantskih proporcija, i da “elitu na vlasti” u SAD čine individue koje nam mogu biti potpuno nepoznate, dok su najviši političari i bankari samo njihovi pioni. Ta elita kontroliše sa vrha piramide sve što se nalazi ispod njih uključujući i vlade mnogih drugih država.
Oni koji - slično vama - pričaju o jednoj zaveri na nivou američke države, zagovaraju postojanje jedne toliko masivne i višeslojne zavere u kojoj učestvuje nekoliko državnih službi, kakva nikada pre nije bila viđena. Sve američke državne službe mrze jedna drugu i one jedva da sarađuju jedna s drugom jer se stalno nalaze u međusobnom ratu. Vrsta njihove zajedničke operacije, o kojoj vi pričate, nikada još nije viđena u doba mira. Ja jednostavno ne mogu zamisliti da bi jedna takva grupa mogla da se ujedini. To je upravo i glavni razlog zašto zvanične američke organizacije i političari nikada nisu zaozbiljno uzimali u obzir mogućnost postojanja nekih konspiracija. Oni znaju kako SAD funkcioniše i tako odmah odbacuju jednu takvu ideju. (I ona zvanična istraga slučaja 9-11 je puna primera neprijateljskih odnosa između državnih agencija.) U stvarnosti, kad su oni avioni udarili u zgrade STC-a, američki vojni i obaveštajni organi su odmah pomislili na Bin Ladena. A oni nikada nisu ni imali dobar razlog da promene svoje mišljenje, najviše zato što su Bin Laden i njegovi pomagači priznali da su to uradili.
Hej, ja znam da ovako nešto može da zvuči kao jedna ludost! Međutim, pre nego što odbacite ovu pomisao, dopustite mi da navedem neke detalje iz jednog članka kojeg sam napisala neposredno nakon bombaškog napada na onu federalnu zgradu u Oklahoma Sitiju:
Kad sam videla lice Timothy McVeigh-a, čoveka koji je optužen da je izveo bombaški napad u Oklahomi, znala sam da sam nekad pre videla isti takav izraz. Nisam mogla tačno da se setim kada, sve dok nisam nakon nekoliko dana čitala jedan novinski članak u kojem je navedeno da je McVeigh rekao da mu je američka vlada implantirala jedan kompjuterski čip u karličnu kost kako bi ga pratili! Tada mi je nešto kliknulo u ušima i upalila mi se sijalica. Setila sam se gde sam pre videla jedno takvo “lice”.
On je bio mlad, oko 26 ili 27 godina, plave kose, plavih očiju, uredno ošišan, dobro građen, ali u svakom slučaju on je od nečega patio. Njegov govor tela mi je odavao tako nešto. Taj mladić koji je sedeo ispred mene u mojoj hipnoterapeutskoj ordinaciji bio je veoma uplašen. Njegove oči su neprestano kružile po prostoriji kao da su u svakom momentu očekivale odnekud neki iznenadni napad, a on je bio zapet kao neka opruga. Njegova priča mi nije bila toliko nepoznata, ali je on sa svim tim bio toliko teško pogođen, da mi je bilo sasvim jasno da mu je pomoć u TOM MOMENTU bila izuzetno potrebna.
Pre nekoliko meseci kontaktirala me je vlasnica jedne knjižare iz obližnjeg grada, koja inače održava mnoge seminare i promocije knjiga u svojim prostorijama. Ona mi je često slala klijente za regresivnu hipnoterapiju. Mahom se tu radilo o njuejdžerima koji su iz čiste radoznalosti hteli da zavire u svoje prošle živote, mada su neki slučajevi bili prilično ozbiljni i teški. Lukin slučaj, (pseudonim), je bio jedan od težih.
Maggie, (pseudonim), vlasnica knjižare, koja promoviše i finansira seminare i književne večeri, susrela se Lukom u jednoj takvoj prilici. Ona je videla da ga nešto jako muči, tako da joj se on jednom prilikom poverio. Sada je on meni pričao tu svoju priču.
"Naša vlada izvodi neke eksperimente na meni”, rekao mi je on nekako zbunjeno i postiđeno. "Ja ne znam zašto i kako, ali postoji mnogo ljudi koji su uključeni u sve to i oni pokušavaju da me izlude."
"Šta te navodi na pomisao da vlada eksperimentiše na tebi?”, pitala sam ga.
"Ja ZNAM da oni to rade. Stavili su mi u kuću prislušne uređaje, prisluškuju mi i telefonske razgovore, u mene su stavili neki uređaj da bi kontrolisali moje misli, a imaju svuda i svoje ljude koji me prate."
"Kakvi su to ljudi koje te prate, gde su, i kako ti to znaš?"
"Ljudi koji žive u mojoj blizini su deo tog projekta. Oni su ih postavili svuda - u McDonaldsu, u perionici za veš, u prodavnici, u restoranu gde radim. Oni mi stavljaju neku drogu u hranu pa kad izgubim svest oni dođu i eksperimentišu na meni. Onda, kad me vrate natrag, ja mogu da čujem moje susede kako diskutuju o meni.” Onda je napravio pauzu i molećivo me pogledao. "Ja znam da vi mislite da sam lud, ali morate mi verovati. Nešto se STVARNO dešava sa mnom. Nisam ja to umislio niti imam nameru da nešto izmišljam. Sada spavam sa pištoljem ispod jastuka jer znam da će jednog dana oni morati napraviti neku grešku i da neću biti popuno bez svesti kad oni dođu!"
Tako se priča nastavila. Lukina srdžba, paranoja i strah bili su stvarni i opipljivi. Taj momak je stvarno verovao u ono što mi je govorio. U jednom momentu pomislila sam da bi on trebao da bude odmah hospitalizovan jer u ovakvom jednom stanju on je predstavljao opasnost i za sebe i za druge, ali stvar je bila u tome što sam ja slične takve priče, na ovaj ili ona način, čula i prije. [Komentar: Zbog same prirode njegovog problema i mogućnosti da je on patio od šizofrenije, ja sam ga UPUTILA na pregled u lokalnu psihijatrijsku kliniku. Da li je on otišao ili ne, to sigurno neću nikada saznati ali sam bila svesna da je tako ozbiljan slučaj kao njegov bio izvan mog profesionalnog i etičkog domena.]
Prošle godine sam srela jednu mladu ženu na lokalnom skupu ljudi koji su bili zainteresovani za istočnjačke metode lečenja. Ona je bila supruga jednog dobrostojećeg trgovca deonicama, puna života i stila. Međutim, ona me je povukla na stranu i saopštila mi je kako je život oko nje počeo da se ruši nakon što je otišla na piće sa jednim kolegom od svog muža. On ju je odveo u jedno područje van grada i ona se nije mogla setiti šta se tamo dešavalo s njom. Ono što je mogla sastaviti od delića sećanja koji su joj ostali u glavi, taj čovek je bio vladin agent, a bio je i pripadnik mornaričkih specijalnih snaga Navy S.E.A.L., njen telefon je prisluškivan, oni je prate i ona je podvrgnuta nekoj vrsti vladinog eksperimenta. Ona je bila toliko pogođena time da skoro nije više mogla normalno da funkcioniše. Njen brak je počeo da propada, a zapostavila je i svoju decu dok je pokušavala da sazna šta se to događa s njom, tako da je bila na ivici nervnog sloma.
Poslednjih meseci sam razgovarala sa više od deset ljudi koji su mi šaputali o "belim kombijima”, “logorima smrti”, “Protokolima Sionskih Mudraca” i uspostavljanju vanrednog stanja ili vojne uprave. Ti ljudi bi se mogli grubo podeliti na dve grupe: one koji se bave metafizikom i NLO fenomenima i one koji se ne bave tom tematikom. Oni iz prve grupe imaju tendenciju da pričaju o zaverama u smislu "zataškavanja NLO fenomena" i zarobljene "vanzemaljske tehnologije" koju koristi vojno-industrijski kompleks kako bi nas kontrolisao a onda uspostavio jednu svetsku vladu. Druga grupa priča o vaskrsavanju nacističke misli i filozofije, što treba da postavi temelje za Novi Svetski Poredak. Oni optužuju Jevreje, crnce, Masone, Templare i druga "tajna društva" koja su se infiltrirala u vladu i sada je kontrolišu.
A sada imamo ovaj bombaški napad u Oklahomi. Šta možemo sada da mislimo?Jim Keith, jedan od najpoznatijih pisaca i istraživača problematike političkih konspiracija u svetu, nedavno je napisao u svojoj knjizi, Mass Control:
Dobro, F.D. Ruzvelt je jednom prilikom izjavio da se “u politici ništa ne dešava slučajno”. Ako neki događaj uzrokuje određenu posledicu, onda mi imamo pravo da zaključimo da je ta ‘posledica’ u stvari bila željeni cilj i onda moramo da se upitamo: cui bono? Kome to ide u korist?
Dobro, šta je bilo to što sam otkrila u ovim raznim slučajevima, tj. kod ljudi koji su bili “proganjani” od strane vlade? U svim ovim slučajevima nakon samo jedne ili više hipnotičkih seansi, ispostavljalo se da je scenario bio manje više isti. Svi oni su tvrdili da su bili otimani od strane "vanzemaljaca" još od svoje rane mladosti i da su za te abdukcije bili odgovorni isključivo „Sivi“. Svi oni su tvrdili da su implantirani sa kontrolnim uređajima koji su istovremeno bili i prijemnici i odašiljači i svi su tvrdili da im je ubačena i tzv. “paravan memorija” kako bi oni mislili da su ih otimali ljudi u uniformama. Ja sam u nekoliko slučajeva mogla da konstatujem da su tzv. “Sivi vanzemaljci” u stvari bili ‘paravan memorija’ za otmice od strane LJUDI!
I šta onda u vezi Timothy McVeigh-a? Pa dobro, dr. Jacques Vallee je jednom sugerisao da je jedan od načina da bi se neki voz koji je izgubio kočnice zaustavio taj - da ga se toliko ubrza - sve dok ne iskoči iz šina. Mislim da je to upravo ono s čim mi ovde imamo posla.
Da li je Timothy McVeigh bio otet i implantiran? Da li je on bio kontrolisan i izmanipulisan da uradi ono što je uradio? Mi uvek moramo gledati na POLITIČKE posledice da bi videli šta su bili ciljevi. Kakva je bila retorika medija? Koje mere su bile preduzete od strane raznih institucija? Koji su osećaji kod naroda bili ugroženi zbog toga događaja? Misli se pre svega na ‘osećaj sigurnosti’. Zapamtite, ništa se u politici ne događa slučajno, od Perl Harbora, atentata na Kenedija pa do bombaškog napada u Oklahomi. Mi smo svi žrtve.
"Agenti svetske elite nalaze se već odavno u jednom ratu protiv ljudske populacije na Zemlji. Motivacija za ovaj rat je pohlepa. To je toliko ogromna pohlepa da ona obuhvata celu ovu planetu i sva bića na njoj, a u poslednje vreme se koristi čak i filozofija kako bi se opravdala ta pohlepa. To je filozofija masovne kontrole svesti, kojoj je krajnji cilj da diktira svaki aspekt ljudskog života - pa čak i da remodelira čovekovu percepciju realnosti i samog sebe". [Jim Keith, Mass Control: Engineering Human Consciousness]Postoji jedan malo poznat podatak o hipnozi koji je naveden u sledećoj priči:
Jednoj osobi pod hipnozom je bilo rečeno da kad se probudi, neće biti u stanju da vidi trećeg čoveka (koji se takođe nalazio u istoj prostoriji s njom i hipnotizerom). Njoj je sugerisano da je taj čovek postao nevidljiv. Sve sugestije su joj date na ‘propisan’ način, kao npr. “ti nećeš videti njega" itd. Kada se ta osoba probudila, gle čuda! Ova sugestija NIJE radila.
Zašto? Zato što je to bilo protiv njenog sistema verovanja. Ova osoba NIJE verovala da čovek može postati nevidljiv.
Tako je onda napravljen drugi eksperiment. Tu osobu su ponovo hipnotisali, a onda su joj rekli kako treći čovek mora da napusti tu prostoriju... da je dobio jedan iznenadan poziv i da mora da ide; opisano joj je kako on sada ustaje, oblači svoj kaput, stavlja šešir na glavu... vrata su bila otvorena, pa ponovo zatvorena, kako bi se napravio ‘zvučni efekat’, a onda je hipnotisana osoba vraćena nazad iz transa.
Pogodite šta se desilo?
Ta osoba sada NIJE BILA U STANJU DA VIDI trećeg čovjeka.
Zašto? Zato što je njena percepcija bila modifikovana prema njenim verovanjima. Određeni "cenzori" u njenom mozgu bili su aktivirani na takav način da je to bilo prihvatljivo za instinkte za održanje njenog ega.
Sredstva i načini za obezbeđivanje održavanja ega usađuju se prilično rano u životu kroz naše parentalno i socijalno programiranje. To kondicioniranje određuje šta JESTE a šta NIJE moguće; šta nam je “dozvoljeno” da verujemo da bi bili prihvaćeni od naše okoline. Mi to prvo učimo preko saznavanja šta čini naše roditelje zadovoljnima, a kasnije modifikujemo naša verovanja na osnovu toga šta odgovara našem društvu - ljudima iz naše neposredne okoline - da mi verujemo.
Da se opet vratimo na onu priču; onaj treći „nevidljivi“ čovek je onda počeo da šeta po sobi, podiže i spušta stvari i radi sve i svašta, kako bi testirao svesnost hipnotisane pa razbuđene osobe o svom prisustvu. Sada je ta osoba počela bivati histerična u vezi “anomalija” koje su se dešavale oko nje! Ona je mogla videti kako se razni objekti kreću kroz vazduh, kako se vrata otvaraju i zatvaraju, ali NIJE mogla videti RAZLOG tih aktivnosti, jer nije verovala da se u sobi nalazi još jedan čovek.
Dakle, kakve su sada implikacije u vezi ovog faktora ljudske svesti? (Uzgred, ovo je ujedno i razlog zašto većina terapija za uklanjanje loših navika nije uspešna - oni pokušavaju da rade protiv "sistema verovanja" koji je utisnut u podsvest da je ova ili ona navika od suštinskog značaja za opstanak.)
Jedna od prvih stvari koje možemo primetiti je ta da svako ima različit sklop verovanja koja su bazirana na njegovom socijalnom i parentalnom kondicioniranju i ta verovanja određuju koliki deo OBJEKTIVNE realnosti je neko u stanju da vidi.
U gornjoj priči, objektivna realnost je ONO ŠTO JESTE, bilo da je ona istinski objektivna, ili samo jedan koncenzus realnosti. U ovom eksperimentu, jasno je da postoji jedan veliki deo stvarnosti koji nije pristupačan testiranoj osobi zbog jedne cenzure u percepciji koja je bila aktivirana uz pomoć sugestija hipnotizera. To bi značilo da ta osoba ima jedno jako verovanje koje je bazirano na njenom IZBORU u smislu kome ili čemu da veruje - hipnotizeru ili svojoj vlastitoj, nepomućenoj opservaciji stvarnosti. U ovom slučaju, navedena osoba je IZABRALA ili odlučila da veruje hipnotizeru a ne onome šta je mogla videti u slučaju da je izostavila cenzuru u percepciji koju joj je inducirao hipnotizer, aktivirajući njen “centar za verovanje” - mada je ta aktivacija bila bazirana na prevari.
A to je upravo i slučaj sa skoro svim ljudskim bićima: mi verujemo hipnotizeru - “zvaničnoj kulturi” - i tako smo u stanju da sa jednom podmuklom prepredenošću negiramo nešto što nam se često nalazi ispred vlastitog nosa. I kao što je slučaj sa onom osobom koja je bila podvrgnuta hipnozi - mi se tako potpuno prepuštamo na milost i nemilost “nevidljivog čoveka,” zato što smo se odlučili ili izabrali onu opciju da ga ne vidimo.
Da budemo načisto: mi smo svi naučili kako da izbegavamo neugodnu stvarnost. Ljudska bića - suočena sa neugodnim istinama o samim sebi ili o njihovoj stvarnosti - reaguju kao alkoholičari koji neće da priznaju u kakvom se stanju nalaze, ili kao čovek koji neće da prizna da ga žena vara, pa je on obično poslednji koji to sazna.
Negiranje je jedan kompleksan "nesvestan odbrambeni mehanizam za izlazak na kraj sa krivicom, nemirom i drugim uznemirujućim emocijama koje izrastaju iz realnosti".
Negiranje može biti svesno i namerno, kao i potpuno podsvesno. Osoba koja negira nešto svesno i namerno, deluje sa jednog individualnog nivoa laganja, sakrivanja i varanja. Među širom populacijom normalnih ljudskih bića, to i nije toliki problem. To je sigurno problem kad se radi o onima na vrhu, koji odatle ispoljavaju kontrolni uticaj na ljudske mase, međutim, kad govorimo o običnim ljudima, onda se tu radi o jednom negiranju koje je podsvesno a odatle i organizovano i "institucionalizovano". To podrazumeva propagandu, iskrivljeno informisanje, zataškavanje, manipulaciju, dezinformisanje, itd.
Verovanje svemu što se nađe pred nama nije suprotno negiranju. "Primanje k znanju" mogućnosti postojanja jedne više Istine o određenoj stvari je ono što bi trebalo da se događa kada je ljudima zaokupljena pažnja određenom informacijom. Ta informacija može da bude:
- činjenična ili forenzička istina; što znači, pravna ili naučna informacija koja je činjenična, ispravna i objektivna; koja je dobijena uz pomoć jedne nepristrasne procedure;
- lična ili narativna istina koja uključuje "izjave svedoka". Vremenska linija kod koje ove napomene služe kao uvod, pokušava da pruži što je moguće više ovih elemenata.
Negiranje se javlja iz više razloga. Postoje istine koje su “jasno poznate”, ali su zbog mnogih razloga - ličnih ili političkih, opravdanih ili neopravdanih - sakrivene, ili u vezi njih postoji jedna saglasnost da ih ne treba “glasno potencirati”. Postoje i “neugodne istine” a postoje i istine koje nas zamaraju, jer ako ih prihvatimo - onda ćemo morati da menjamo nešto u našem vaspitanju, shvatanju i životu.
Cohen naglašava da: "Sve protiv-tvrdnje o negiranoj realnosti su same po sebi samo manevri u beskonačnoj igri istine. A istina je, kako znamo, nedjeljiva od moći.” Negiranje istine je, efektivno, odricanje od vaše moći.
Komentar: