Kako je moj muž, Ark pisao, čini se da je nauka kontrolisana novcem. Većina naučnika MORA da radi na onim projektima koji su finansirani. Tu nema ništa posebno neobično, jer je to opšte pravilo. Ako ne dobijete novac za svoj rad, vi ćete gladovati a onda nećete ništa uraditi. Da, to jeste donekle pojednostavljeno, ali je ipak relevantno za ovu temu.
Oni koji su svesni tajnih i ne-toliko tajnih naučnih projekata - i onih koji su učestvovali u njima - možda će zatvoriti oči pred svim dokazima da se nauka koristi na jedan veoma štetan način u ovom našem svetu. Na kraju krajeva, takve tvrdnje kada se javno izreknu - generalno se odbacuju kao “konspirativne teorije” i njima se ne poklanja neka veća pažnja.
Tako vas ovde molim za malo pažnje da primenimo malo logike u vezi ove tvrdnje.
Prva stvar koja mi pada na pamet je ta da reč “konspiracija” izaziva jednu jaku reakciju u svima nama: niko od nas ne želi da bude obeležen kao “konspirativni teoretičar”. Tako nešto jednostavno nije “prihvatljivo”. To takođe “nije naučno” ili je dokaz psihičke nestabilnosti. Jel tako? To je ono što i vi mislite, zar ne?
U stvari, mogla bih se kladiti da samo čitanje te reči prouzrokuje u čoveku određene fiziološke reakcije: lagano ubrzanje pulsa i možda jedan letimičan pogled okolo, čisto da se uverite da vas niko ne gleda, dok tiho u sebi čitate tu reč.
Da li ste se ikad zapitali ZAŠTO baš ta reč izaziva takvu momentalnu emocionalnu reakciju? Da li ste se ikada zapitali zašto ona stimuliše tako jak "trzaj"? Na kraju krajeva, to je samo reč. Ona samo ukazuje na ideju da postoje ljudi na “visokim mestima” koji razmišljaju i rade stvari kako bi manipulisali drugim ljudima za svoju ličnu korist.
Richard M. Dolan je studirao na Alfred univerzitetu i na Oxfordu, pre nego što je diplomirao istoriju na Rochester univerzitetu, gde je bio jedan od stipendista fondacije Rhodes. Dolan je izučavao američku strategiju hladnog rata, sovjetsku istoriju i kulturu i internacionalnu diplomatiju. On je potom pisao o “zaverama” na sledeći način:
"Sama etiketa [konspiracija] služi kao jedno automatsko refleksno odbacivanje, kao da niko ne radi ništa tajno. Hajde da pokušamo uneti malo zdravog razuma u sve ovo.
SAD kontrolišu velike organizacije - korporacije, razne birokratije, “interesne grupe”, i slično, koje su po samoj svojoj prirodi konspirativne. To podrazumeva da su one hijerahijski organizovane, njihove važne odluke se donose tajno od strane nekoliko ključnih ljudi i oni se ne libe laganja o njihovim aktivnostima. Takva je sama priroda njihovog organizacionog delovanja. "Konspiracija", u ovom ključnom smislu, je način života širom planete.
U svetu vojnih i obaveštajnih agencija, ta tendencija se uvećava do krajnje ekstremnosti. Za vreme 40-tih godina, [...] vojska i naučnici su razvili atomsku bombu - najstrašnije svetsko oružje u potpunoj tajnosti... [...]
Bilo ko ko je živeo u nekom represivnom društvu zna da se zvanična manipulacije istine događala ili se događa svakodnevno. Međutim, sva društva imaju svoje manjine i većine. U svim vremenima i na svim mestima, manjina je ona koja vlada i manjina je ona koja ispoljava svoj dominantni uticaj na nešto što bi mogli nazvati zvaničnom kulturom. Svaka elita se trudi da manipulacijom pre svega javnih informacija održava postojeću strukturu vlasti. To je jedna stara igra.Amerika je nominalno jedna republika i jedno slobodno društvo, međutim, u realnosti to je jedna imperija i oligarhija, bez neke određene svesnosti o svojoj vlastitoj presiji iznutra i spolja. Ja sam tu koristio i pojam "država nacionalne bezbednosti” da bih bolje opisao strukturu njene moći. To je jedan pogodan način da se označe vojne i obaveštajne službe, kao i onaj svet koji živi od njih, kao što su raznorazni politički preduzimači i drugi podzemni, tajanstveni entiteti. Njihove osnovne karakteristike su tajnost, bogatstvo, nezavisnost, moć i dvoličnost.
Skoro sve što je bilo bitno i što je bilo preduzeto od strane američke armije i obaveštajnih službi u poslednjih pola veka u SAD, događalo se u tajnosti. Poduhvat izgradnje nuklearnog oružja, bolje poznat kao Manhattan Project, može poslužiti kao odličan model za sve kasnije aktivnosti. Tokom više od dve godine, ni jedan jedini član Kongresa nije znao ništa o tome, iako je sve to ukupno koštalo preko dve milijarde dolara.Obratite pažnju na ovo: Dolan ovde priča specifično o Americi. U svetu kojim dominiraju SAD, mora se uzeti u obzir da ova “Država Nacionalne Bezbednosti” pravi pritisak na mnoge druge, kako bi se oni povinovali interesima i zahtevima SAD.
Za vreme Drugog svetskog rata, drugi važni projekti kao što su razvoj biološkog oružja, uvoz nacističkih naučnika, smrtonosni eksperimenti kontrole uma, presretanje i čitanje pošte i prisluškivanje telefona građana, infiltracija u medije i univerzitete, tajni pučevi, tajni ratovi i atentati, sve se to događalo a da je ostalo nepoznato ne samo američkoj javnosti nego i većini članova Kongresa, pa čak i nekim predsednicima. Nekoliko najmoćnijih tajnih službi je zaista bilo osnovano u tajnosti, što je ostalo dugo godina nepoznato i javnosti i Kongresu.
Od 1940. godine, američko Odeljenje za odbranu i obaveštajne službe imali su mnogo više novca na raspolaganju nego većina nacija na svetu. Pored zvaničnih dolara, veliki deo njihovog novca nije dokumentovan. Od samog svog početka, C.I.A. je učestvovala u raznim tajnim “biznis" aktivnostima uz pomoć kojih je stvarala nove velike sume novca. Veza C.I.A. sa globalnim organizovanim kriminalom (kao i „de facto“ sa internacionalnom trgovinom droge) uspostavljena je i dokumentovana još pre mnogo godina. - Veliki deo para za funkcionisanje američkih obaveštajnih agencija priticao je od strane bogatih i dobro utemeljenih američkih porodica, kojima je odavno od velikog interesa da finansiraju državne obaveštajne aktivnosti u zamenu za određene tržišne informacije.
Teoretski, oduvek postoji jedan civilni nadzor ovog establišmenta američke nacionalne bezbednosti. Predsednik je vrhovni vojni zapovednik. Kongres ima zvanični nadzor nad C.I.A. i F.B.I. i mora da se podvrgava kontroli od strane Ministarstva za pravdu. U praksi, malo šta od toga stvarno važi, a jedan od razloga za to je tajnost. [...]
Jedan od neverovatnih primera za ovo bio je iz 50-tih godina, kad je predsednik Eisenhower izgubio kontrolu nad američkim nuklearnim arsenalom. Situacija se bila pogoršala do te mere da je za vreme svoje poslednje dve godine na vlasti, Eisenhower nekoliko puta tražio da se sastane sa načelnikom Strateških vazduhoplovnih snaga SAD, da bi saznao kakav je američki plan za nuklearnu odbranu u slučaju napada. Ono što je na kraju uspeo da čuje na svoje veliko zaprepašćenje bilo je - da će pola severne hemisfere naše planete biti uništeno u jednom takvom slučaju.
Ako jedan toliko proslavljen američki vojni heroj i komandant kao što je to bio Eisenhower nije mogao da kontroliše američki nuklearni arsenal, niti je mogao da dobije direktan odgovor od Pentagona, kako su to onda mogli predsednici kao što je Truman, Kenedy, Johnson ili Nixon, kad se o takvim stvarima radilo?
Tajnost, bogatstvo i nezavisnost osiguravaju moć. Tokom ovih godina, državnoj nacionalnoj bezbednosti je omogućen pristup najnaprednijoj svetskoj tehnologiji, oni su preuzeli i ogradili od pogleda javnosti milione hektara zemlje, imaju neograničenu sposobnost za praćenje i špijuniranje unutar američkih granica i izvan njih, sprovodili su javne i tajne akcije protiv drugih zemalja i režirali ratove bez ikakvog ozbiljnijeg medijskog nadzora. Na domaćem terenu oni vrše uticaj na političare, naučnike, [uključujući naučne ustanove i univerzitete itd.], gledajući kako da iskamče neku milijardu dolara namenjenih za jačanje odbrambenih mogućnosti zemlje.
Varanje je ključni elemenat ratovanja i kad je pobeda jedino što je važno, onda konvencionalni moral, kojeg imaju obični ljudi, postaje samo jedna smetnja. Kad se sve ovo zajedno skupi, ovi primjeri zvanične dvoličnosti čine jednu kompletnu celinu. U njih takođe spadaju i one vešto smišljene “sitnice” kao što je to bila ona lažna kriza 1948. godine, izmišljena raketna kriza 50-tih godina od strane vazduhoplovnih snaga, vešto izrežirani događaji u zalivu Tonkin pred početak Vijetnamskog rata... [...]
Ova tajanstvenost proističe iz jednog duboko ukorenjenog i temeljnog elementa u ovom našem svetu, a to je da će oni koji se nalaze na vrhu gomile učiniti sve što je u njihovoj moći da bi održali status quo.
Skeptici često pitaju: "Da li vi stvarno mislite da bi vlada mogla da krije [bilo šta] toliko dugo?" Ovo pitanje reflektuje ignoranciju realnosti gde tajanstvenost predstavlja način života u “Državi Nacionalne Bezbednosti”. Doduše, odgovor je: da i ne!
Prikrivanja i zataškavanja informacija su standardne operativne procedure, često dekadama nepoznate javnosti, a to da li će nešto od toga kasnije postati poznato javnosti, stvar je sreće. Međutim, informacije takođe cure napolje od samog početka, jer je ipak nemoguće potpuno zatvoriti poklopac. Ključ leži u neutralizaciji i diskreditaciji informacija koje nisu dobrodošle, nekad preko zvaničnog negiranja, a ponekad preko proksija u medijima.
Dokazi [konspiracije] koji su dobijeni sa površinskog nivoa, nemaju velike šanse da opstanu u svom neminovnom konfliktu sa zvaničnom kulturom, a priznavanje postojanja određene [konspiracije] dogodiće se samo onda, kada zvanična kultura smatra da je tako nešto vredno ili potrebno učiniti. Ne zadržavajte dah.
To je jedan rasprostranjen fenomen koji obuhvata mnogo ljudi, za koje postoji veliki interes iako im se život odvija u gotovo-potpunoj tajnosti, a posao obavlja saradnjom ili vođstvom od strane nepoznatih službi, koje imaju pristup ogromnim materijalnim bogatstvima i tehnologiji. Ovo je jedna trezvena tvrdnja i razlog za razmišljanje. [Richard Dolan]
Sada, zamislite još jednom reč “konspiracija,” pa mi dozvolite da naglasim sledeću tvrdnju: Sa istorijske tačke gledišta, JEDINA realnost je realnost konspiracije. Tajnost, bogatstvo i nezavisnost od bilo koga obezbeđuju moć i vlast. ... Varanje je ključni elemenat ratovanja, (oruđe vladajućih elita), i kad je pobeda jedino što dolazi u obzir onda konvencionalni moral kojeg imaju obični ljudi, postaje samo jedna smetnja. Ova tajnovitost proističe iz jednog temeljnog i duboko ukorenjenog elementa u ovom našem svetu, a to je da će oni koji se nalaze na vrhu gomile učiniti sve što je u njihovoj moći da bi održali status quo.
A održavanje “statusa quo” posebno u nauci je jedan od glavnih ciljeva elite na vlasti.
A kako oni to rade? Naravno opet uz pomoć “Zvanične kulture”.
Zvanična kultura, ukoliko je na taj način razumemo, sa gledišta elitnih grupa koje žele da zadrže status quo u njihovoj vlasti, podrazumeva samo jednu stvar: COINTELPRO. Ovde ne mislimo na konkretan program F.B.I.-a, nego na koncept tog programa, kao i na jednu verovatnoću da je to jedan od načina kontrole čovečanstva tokom verovatno milenijuma. Makijaveli nam je u svakom slučaju predstavio osnovne principe svega ovoga još veoma davno i malo šta se otada promenilo.
Činjenica je da ja to volim da nazivam “Kosmički COINTELPRO" kako bih sugerisala da je to jedan skoro mehanički sistem, koji operiše tako što je baziran na psihičkoj prirodi ljudskih bića od kojih većina VOLI da živi u ignoranciji. Nakon svega, “ako je neznanje blaženstvo, onda je ludost biti mudar”. Ovo je posebno tačno kada uzmemo u obzir prirodan instinkt za održanjem našeg ega. Ako zvanična kultura kaže da u sobi nema Trećeg čoveka i ako to funkcioniše kroz instalirane sisteme verovanja, onda je verovatnoća veoma mala da će pojedinac biti u stanju da vidi izvor određenih čudnih fenomena u svetu oko nas. Onaj “Treći čovek” će za njega uvek biti "nevidljiv".
Obično, kada pomislimo na COINTELPRO, tada nam najčešće na pamet padaju one tipične aktivnosti kao što je slanje anonimnih ili fiktivnih pisama - koja se kasnije povlače uz “izvinjenje” nakon što su napravila svoju željenu destruktivnu ulogu; objavljivanje informacija koje nekoga blate ili mu prete na neki način; falsifikovanje dokumenata ili potpisa na lažnim dokumentima; ubacivanje disruptivnih i subverzivnih elemenata u određene organizacije kako bi ih se uništile iznutra, itd. Ucenjivanje pripadnika neke grupe i njihovo navođenje na to da šire lažne glasine ili da zagovaraju frakcije je takođe uobičajeno.
U naučnoj zajednici razvijenog društva to može da funkcioniše na mnogo načina, a najuobičajeniji je u smislu tzv. “vlasničkih organizacija” koje finansiraju naučna istraživanja koja u suštini nikuda ne vode, kako bi okupirali s nečim one naučnike koji imaju velike potencijale. Nije preterano uzeti u obzir da neke "uzbudljive nove ideje" ili područja za istraživanje mogu da budu promovisani za svrhu navođenja naučnika na praćenje pogrešnih istraživanja na kojima će samo gubiti vreme, kako bi ih sprečili da naprave neke značajnije proboje u nauci. COINTELPRO je takođe bio poznat po izvođenju neprijateljskih poduhvata preko trećih lica. Prema nekim istraživačima, ovakvi programi u FBI-a su vredni pomena jer je sva dokumentacija u vezi njih bila označena pečatom “Nije za knjiženje”, što je značilo da oni nikada nisu bili uvršteni u datoteke sistema, te tako praktično nisu ni postojali. Ovaj paravan je bio oduvan kad su neki aktivisti provalili u jednu kancelariju FBI-ja u mestu Media u Pensilvaniji 1971. godine. Ono što nikome u javnosti neće biti poznato je podatak koliko je jedna ovakva praksa rasprostranjena, mada se to ipak može pretpostaviti.
Danas u ovom našem svetu postoji jedan veoma moćan i opasan tajni kult.Napisao je Victor Marchetti, bivši visoki službenik C.I.A. u svojoj knjizi The CIA and the Cult of Intelligence. To je prva knjiga za koju je američka vlada išla i na sud, da bi je cenzurisala, pre objavljivanja. U toj knjizi, Marchetti kaže da POSTOJI jedna “Kabala” po kojoj se upravlja svetom i da su njeni sveti izaslanici tajni profesionalnici iz C.I.A.-e.
Ali po našem mišljenju C.I.A. je samo jedna “ruka” ovoga kulta, isto kao što su Jezuiti samo jedan od redova Katoličke crkve. Da parafraziramo Marchetti-ja:
"Taj kult je pod pokroviteljstvom i zaštitom od strane najviših zvaničnika svetskih vlada. Njegovo članstvo se sastoji od onih koji se nalaze u centrima moći vlade, industrije, trgovine, bankarstva i radne snage iz država širom sveta. Kult manipuliše ljudima na područjima koji su od velikog javnog značaja - uključujući akademski svet i masovne medije. Ovaj Tajni Kult je jedno globalno bratstvo političke aristokratije, čija je svrha da tajno i ilegalnim sredstvima promoviše u javnosti političke ciljeve nepoznatih osoba ili organizacija. On deluje tajno i nezakonito."Jim Keith je napisao u svojoj knjizi, Mass Control:
"Iako se prisustvo želje za vlašću može raspoznati još od početaka zapisane istorije, drugom polovinom 19-tog veka u Nemačkoj je došlo do formiranja jedne veoma važne spone. Kako se pojačavala vojna i industrijska moć te države i kako je ona postajala najmoćnija evropska sila, u Nemačkoj se istovremeno se događala i jedna revolucija u filozofskoj i naučnoj misli koja će se, paradoksalno, raširiti po svetu stvarajući kako pozitivne tehnološke promene, tako i bezbrojnu toksičnu decu. Prema jednom izvoru:
U tom periodu došlo je do širenja materijalističke filozofije života po celom svetu, a idolatrija moći nije bila samo ograničena na Nemačku, nego je njen korozivni efekat bio prilično jak i u državama koje nisu bile tako moćne. [Germany, History Since 1850, Encyclopedia Americana, New York: Americana Corporation, 1963.]
Jedan od aspekata ove transformacije, “idolatrije moći”, bila je i negativna transformacija u psihologiji. Krajem devetnaestog veka, raniji mnogo humaniji pristup razumevanju čoveka zamenjen je jednom naučnom filozofijom koja će se koristiti manje kao mera za razumevanje čoveka, a mnogo više kao jedno opravdanje za novi feudalizam i kao jedan mehanizam za čistu kontrolu.
Ovo materijalističko preovladavanje u psihologiji mahom je došlo nakon pojave radova nemačkog psihologa po imenu Wilhelma Maximiliana Wundta. Wundt je bio profesor filozofije na Univerzitetu u Leipzig-u, a u 1875. godini on je tamo osnovao i prvu svetsku psihološku laboratoriju, što je bio jedan potez koji će okrenuti naglavačke svet psihologije koji je prethodno bio više humanistički-orijentisan. Interesantno je da je Wund-ov deda bio član tajnog društva Illuminati, tako da nije neosnovan zaključak da je i ovaj profesor takođe bio član iste tajne grupe.
Wundt je, u odrazu moćne materijalističke filozofske misli koja je počela sa Schopenhauer-om na početku 19. veka i koju je kasnije sažeo Karl Marx, na jedan elegantan način odbacio zaključak da čovek ima jednu dušu ili jedan dublji značaj nego što je to obična fizička egzistencija, tj. da je on u stvari nešto više od obične životinje. Sledeći ovaj način rezonovanja, tj. ovaj pristup koji je postao u psihologiji poznat kao Strukturalizam, Wundt je insistirao na tome da sve psihološke studije treba da se usmeravaju na proučavanje reakcija tela. Istina o čoveku, insistirao je Wundt, može se odrediti samo uz pomoć mehaničkih sredstava: merenja, analize i disekcija tela. Nakon što je Wundt potpuno ubrizgao u psihološke nauke ovaj svoj materijalistički pristup, mnogi naučnici - kao i pripadnici vladajuće klase koji su ih zapošljavali - počeli su verovati da sada postoji opravdanje za njihov tretman ljudskih bića kao komada mesa, te su tako i nastavili sa podržavanjem toga stava.
Ova materijalistička psihološka doktrina rapidno se proširila uz pomoć najmanje dvadeset četiri laboratorije, koje su osnovali Wundt-ovi studenti između 1883. i 1893. godine, te se pojavljivalo sve više i više nemačkih sledbenika Wundt-a i oni su počeli da se infiltriraju i u srodne naučne discipline, kao što je obrazovanje. Ovaj Wundt-ov materijalistički pristup će kasnije „inficirati“ većinu uticajnih psihologa, psihijatara, prosvetnih radnika i sociologa koji će se pojaviti u 20-tom veku.
Jedan od ljudi koji je pošao tim putem bio je i poznati ruski naučnik Ivan Petrovič Pavlov. Pavlov je sproveo jedno sveobuhvatno istraživanje tehnika kontrole, prvenstveno koristeći pse u svojim eksperimentima. U onom svom već čuvenom eksperimentu, Pavlov je hranio pse i tako im stimulisao lučenje pljuvačke i želudačnih sokova, dok je istovremeno zvonio na jedno zvonce. Nakon ponavljanja tog postupka nekoliko puta, Pavlov je izazivao salivaciju kod tih pasa uz pomoć samog zvonjenja. Drugi Pavlovljevi eksperimenti sastojali su se od nagrađivanja pasa milovanjem ili kažnjavanja nanošenjem bola. Koristeći se ovim metodama, Pavlov je razvio teoriju uslovljenog refleksa, demonstrirajući da životinje mogu biti motivisane jednim nizom uslovljenih ili kondicioniranih refleksa i da se to kondicioniranje može vestački izazvati. Ovi rezultati Pavlovljevih eksperimenata nisu promakli društvenim planerima tog vremena niti onima koji će doći kasnije na vlast." [Jim Keith, Mass Control: Engineering Human Consciousness]
Komentar: