Radnici s maskama oprezno vade korišćene igle špriceva i gomile otpadaka iz žbunja.
Dan ranije, taj ugao Parka Ravena bio je ilegalni dom za one koji su na dnu i van svega, jedno od 400 takvih mesta koja su se pojavila u parkovima u Sijetlu, ispod mostova, na širokim razdelnim zelenim trakama auto-puteva i uz prometne trotoare. Sada, kada su došli policajci i socijalni radnici, osiromašeni ljudi su se razbežali, nestajući u metropoli koja se s mukom nosi sa ogromnim talasom beskućništva.
Ta borba se ne vodi samo u Sijetlu. Kriza beskućništva nezapamćenih razmera potresa čitavu Zapadnu obalu SAD. Njene žrtve je pregazilo upravo ono što su znaci uspeh tog regiona: rastuća cena stanovanja, nestašica stambenog prostora i bujanje ekonomije koja juri napred, ne čekajući nikoga. Duž čitave američke obale Tihog okeana vlasti se bore da nadju rešenje.
"U mom gradu ekonomski gledano nezaposlenost je nulta, a imamo hiljade beskućnika koji, medjutim, zaista rade, ali jednostavno ne mogu da sebi plate stan", rekao je gradski većnik Sijetla Majk O'Brajen. "Ti ljudi nemaju kud da se odsele. Svaki put kad otvorimo neko novo mesto za njih, ono se napuni".
Sve veći broj beskućnika napolju, pod kišnim nebom, pokazao je javnosti siromaštvo kao nikada ranije, i ophrvao gradove i humanitarne organizacije.
Poplava ljudi koji žive na ulicama dovela je u opasnost javno zdravlje, navela nekoliko gradova da proglase i vanredno stanje i prisilila gradove i okruge da potroše milione u nekim slučajevima milijarde, na potragu za rešenjima.
San Dijego sada svoje trotoare riba hlorom da bi suzbio smrtonosan "hepatitis A" koji se proširio u druge gradove i primorao Kaliforniju da prošlog meseca proglasi vanredno stanje. U Anahajmu, domu "Diznilenda", 400 ljudi spava duž biciklističke staze u senci Stadiona "Ejndžel". Organizatori nedavnog festivala hrane u Portlandu, priredjenog napolju, palili su snopove mirisnih štapića da bi prikrili smrad mokraće na parkingu gde su se kraj beskučnika rasporedili štandovi prodavaca.
Beskućništvo nije novo na Zapadnoj obali. Međutim, razgovori s lokalnim zvaničnicima i onima koji pomažu beskućnicima u državama Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu, kao i preliminarni podaci o beskućništvu, potvrđuju da se stanje pogoršava.
Ljudi koji su nekada bili u mogućnosti da nekako sastave kraj s krajem, čak i ako im se u životu i desilo nešto loše, sada su gurnuti na ulicu jer je stanovanje postalo tako skupo.
Da bi se postalo beskućnik, dovoljna je nešto duža bolest, gubitak posla, lom ruke ili noge, porodična kriza. Ono što je nekada bilo prolazna nedaća u životu, izgleda da je sada doživotna kazna.
"Većina beskućnika koje poznajem, nisu postali beskućnici jer su zavisnici od droge", rekla je za AP Tami Stiven (54) koja živi u logoru za beskućnike u Sijetlu. "Većina beskućnika je to postala jer ne mogu sebi da plate stan".
Službeni podaci ove godine prikupljeni u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu, pokazuju da je u te tri države 168.000 beskućnika. To je 19.000 više nego pre dve godine, ali podaci nisu direktno uporedivi.
Tokom tog perioda, broj ljudi bez stana u te tri države koji je definisan kao broj onih koji spavaju napolju, na autobuskoj ili željezničkoj stanici, u nekoj napuštenoj zgradi ili vozilu porastao je za 18 odsto, na 105.000.
Rast kirija je glavni uzrok. Prosečan stan s jednom spavaćom sobom u San Francisku je znatno skuplji nego u Njujorku, a stanovi u San Francisku su skuplji nego na Menhetnu.
Od 2015. godine, najmanje 10 gradova i okruga u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu, kao i grad Honolulu, na Havajima, zbog porasta broja beskućnika je proglasilo vanredno stanje, što se inače obično radi samo u slučaju elementarne nepogode.
"Kako želimo da grad izgleda? To građani treba da odluče", rekao je Gordon Voker, šef regionalne radne grupe za beskućnike u San Dijegu, gde je broj beskućnika izvan oranizovanih skloništa skočio za 18 odsto. "Šta ćemo dopustiti? Da li smo spremni da ljudi umiru na ulici?", pitao je on u razgovoru za AP.
Alarmantno je učestalo da su novi beskućnici Zapadne obale ljudi koji su ranije mogli da prežive na marginama društva, ali su se margine odmakle.
Godinama su Stenli Timings (62) i njegova nevenčana supruga, 61-godišnja Linda Ketlin, uspevali da od socijalne pomoći koju dobijaju kao invalidi, iznajmljuju sobu u kući prijatelja, a kada je on umro, morali su na ulice Sijetla. Poslednjom uštedom su za 300 dolara kupili polovan kombi i potrošili još 300 za registraciju. Na otpadu su kupili i auto, za 275 dolara.
Nemaju tekuću vodu i nemaju gas za šporetić u kombiju. WC im je jedna kanta koju prosipaju u slivnik iza jedne obližnje firme. Tuširaju se i peru veš u jednoj humanitarnoj službi, a vodu kupuju u prodavnici prehrambenih proizvoda na veliko.
Posle četiri meseca takvog života kombi smrdi. Svaki santimetar prostora je prekriven njihovom imovinom: bocama deterdženta za pranje veša, gomilama odeće, šerpama i loncima, razbacanim petparačkim romanima. Iscrpljeni su, uplašeni i poraženi, bez rešenja na vidiku.
"Ukupno nas dvoje mesečno dobijamo 1.440 dolara pomoći za invalide. S tim se ne može naći stan", rekao je on. "Naš prihod je oko 17.000 dolara... godišnje. To nije čak ni blizu ni za šta. Nekada je moglo biti dovoljno, ali ne više, nije", rekli su za oni AP.
Nova studija koju je finansirala firma za informacije o nekretninama "Zilou", a koju je sproveo Univerzitet države Vašington, utvrdila je jaku povezanost rastućih cena stanovanja i porasta broja beskućnika. Na primer, povećanje od pet odsto kirije u Los Anđelesu, znači oko 2.000 više beskućnika, rekli su autori.
Gledano u celini u SAD, beskućništvo se smanjuje delom zbog toga što su vlasti i neprofitne organizacije povećale smeštanje beskućnika u stanove namenjene njima. Tako je i u mnogim gradovima Zapadne obale, ali rast broja beskučnika je brži, a na Zapadnoj obali su sistemi smeštaja manji.
Nigde to nije očiglednije nego u Silikonskoj dolini, u Kaliforniji, gde su visoke plate i tesno i nervozno stambeno tržište visokih cena, potisnuli kiriju van domašaja hiljada ljudi. Stalno promenljivih zajednica beskućnika, kombija i automobila u kojima žive, na desetine je i u mestu gde je "Gugl" izgradio svoje svetsko sedište, samo nekoliko blokova od Univerziteta Stanford.
Elen Tara Džejms-Peni, profesorka na državnom Univerzitetu u San Hoseu, već desetak godina spava u automobilu, jednom starom "volvou", od kada je izgubila stan dok je studirala na fakultetu na kojem sada predaje četiri kursa engleskog jezika, za šta je plaćena 28.000 dolara godišnje.
"U osnovi sam beskućnica od 2007. godine, i stvarno sam umorna", rekla je ona. "Stvarno umorna".
Zapravo je karijeru započela u visokotehnološkoj industriji, ali je otpuštena tokom krize tehnoloških firmi zbog naduvanih cena akcija početkom 2000-ih godina. Kao i mnogi koji nisu mogli da nađu posao, otišla je na fakultet, da studira nešto drugo, gomilajući desetine hiljada dolara duga po studentskom kreditu.
Sada su joj 54 godine, a radove studenata ocenjuje i predavanja priprema u svom automobilu. Među malo njene imovine je i par cipela s visokom potpeticom njene bake, koje čuva da bi je podsećale da "ovako neće biti zauvek".
Rast troškova stanovanja ne pogadja samo zaspolene s niskim primanjima, raste i broj sasvim mladih beskućnika.
Nedavna studija u Los Anđelesu, na primer, otkrila je da je najbrže rastuća grupa beskućnika starosti od 18 do 24 godine povećala se za 64 odsto, a po rastu sledi grupa mlađih od 18 godina. Los Andjeles i drugi gradovi se jesu trudili da poboljšaju pomoć mladim beskućnicima, ali već i samo postojanje te ponude je verovatno delimično dovelo do porasta njihove brojnosti.
Jedan od razloga tog porasta je kombinovan uticaj troškova stanovanja i školarine, izjavio je Vil Leman, zadužen za političku strategiju u Službi Los Andjelesa za beskućnike. Nedavna studija Univerziteta u Viskonsinu je pokazala da su petina studenata na Gradskom univerzitetu Los Andjelesa beskućnici, rekao je on.
"Oni mogu da plate knjige, školarinu, ali jednostavno ne mogu da plate stan. Odlučuju da im je glavno školovanje", rekao je Leman.
Majkl Madigan je pre nekoliko godina otvorio u Portlandu vinski bar koji gleda na zelenu traku parkova nedaleko od mondenskog Trga Perl.
Posao mu je išao dobro dok se skoro preko noći nekoliko desetina beskućnika nije pojavilo na trotoaru pošto je zatvoren veliki logor za njih na drugoj strani grada, te su se preselili u park.
"Bukvalno se pojavilo 48 šatora kojih nije bilo samo dan ranije", rekao je on.
Madiganov posao je za četiri meseca opao za 50 odsto i zatvorio je bar. Sada je tamo manje beskućnika preselili su se na biciklističku stazu koja vijuga kroz stambene četvrti istočnog Portlanda, što izaziva stotine žalbi na smeće, buku, drogiranje i ilegalni kamp.
Rejčel Steri, doktorka, živi blizu te staze i ponekad se oseća nesigurno dok biciklom polazi sa jednogodišnjim sinom. Psi se valjaju u ljudskom izmetu u parku, njena mala kuća je okružena nizovima šatora koji su nekoliko desetina metara od njenih ulaznih vrata, rekla je ona.
"Moram da stanem i sidjem s bicikla da zamolim ljude da pomere table na kojima igraju karte, ili stolice, ili da svoje otpatke sklone s puta da bih prošla", rekla je ona. "Ako bi mi se nešto desilo, niko ne bi znao".
Za stanovnicu Sijetla Elizabet Džejms koja se uplašila beskućnika koji je, da bi se sklonio od pljuska, silom ušao u prostoriju s bankomatom dok je uzimala novac, najveći problem je ipak mali park u susedstvu gde je izvela dvogodišnjeg unuka i videla ljude kako špricevima ubrizgavaju heroin.
"Mislim da možemo učiniti mnogo više", rekla je za AP Džejms koja je prošle godine osnovala aktivističku grupu pod nazivom "Sijetle, progovori" (Speak Out Seattle) da bi se našlo rešenje jer "trošimo mnogo novca kako bismo smestili te ljude, a problem raste".
Taj gradić nema prenoćište za beskućnike i do pre tri godine ih i nije bilo mnogo.
Jesenas, tokom samo jednog dana, taj oficir, Majk Dej je otišao na travnjak kod tržnog centra da bi proverio kako je čovek koga je nedavno povezao sa socijalnom službom, smirio je pijanca koji je pravio nered i organizovao je hitno zbrinjavanje čoveka koji je najavljivao samoubistvo.
"Koliko socijalnih radnika znate koji odlaze u šumu gde su beskućnici i pomažu mentalno obolelima? Moj posao je pomalo hibridni, i možda to sve i nije baš za policijskog službenika, potreban je kreativan pristup rešavanju problema", rekao je on.
"Šta li možemo da radimo drugačije jer to za sada ne funkcioniše?", upitao je.
Svuda duž Zapadne obale, lokalne vlasti se bore da odgovore na to pitanje, a poreski obveznici plaćaju račun.
Glasači su odobrili više od osam milijardi dolara za socijalno stanovanje i druge programe za beskućnike, uglavnom kroz povećanje poreza. Glasači Los Anđelesa, na primer, odobrili su tokom prošle decenije 1,2 milijarde dolara za izgradnju 10.000 jedinica pristupačnog stambenog prostora da bi rešili probleme populacije beskućnika koja je eksplozivno porasla na 34.000 ljudi samo unutar gradskih granica.
Sijetl je prošle godine potrošio 61 milion dolara na probleme povezane s beskućnicima, a nedavni predlog budžeta će to dogodine povećati na 63 miliona dolara. Pre četiri godine taj grad je trošio 39 miliona dolara godišnje na beskućnike.
Sakramento je postavio cilj da u naredne tri godine ukloni 2.000 ljudi sa ulice i biračima najavio obveznice za prikupljanje novca za stanovanje beskućnika 2018. godine.
Apeli za prikupljanje novca ljute stanovnike koji vide kako kampovi beskućnika rastu u njihovim gradovima uprkos većoj potrošnji na socijalne mere.
"Kampovi samo rastu, jedina promena je to što na jednom mestu nestanu, a niknu na nekom drugom", rekla je Grečen Tejlor koja je pomogla da se u Sijetlu 2016. godine uspostavi "Alijansa za bezbednost naselja".
Sijetl uvodi konkurse za ponude neprofitnih organizacija za raspodelu novca grada za programe za beskućnike. Taj grad sipa novac u "brzo smeštanje", što je strategija za plaćanje stanova za beskućnike kojima se potom pruža pomoć za plaćanje kirije do 18 meseci, da bi stali na noge.
Kao i San Francisko, Sijetl otvara niz 24-časovnih "skloništa s niskim ograničenjima" koja nude krevete čak i ako ljudi zloupotrebljavaju drogu, imaju kućnog ljubimca ili žele spavaju zajedno, kao par. Međutim, prvo gradsko sklonište ima samo 75 kreveta, a korisnici se veoma retko smenjuju.
Uz to, tim specijalno obučenih policijskih službenika i socijalnih radnika posećuje kampove beskućnika, pokušavajući da ih premesti u sklonište. Posle ponovljenih poseta i davanja roka od 72 sata za selidbu, grad silom čisti kampove i odnosi ostavljene stvari.
Ovi napori počinju da daju rezultate, ali ukupan broj beskućnika nastavlja da raste.
Skoro 740 porodica preselilo se u neku vrstu skloništa u Sijetlu od oktobra 2016. do avgusta 2017. godine, a 39 odsto ljudi s kojima su u kontakt stupili novi policijski timovi, pristalo je da predje u takav smeštaj, piše u nedavnom izveštaju o beskućnicima u tom gradu. To je ukupno poboljšanje od svega pet odsto broja smeštenih u skloništa u odnosu na pre 18 meseci, rekao je narednik Erik Zer koji time upravlja.
Ali, taj pristup ima protivnike. Udruženje za američke građanske slobode (The American Civil Liberties Union) podnelo je tužbu u kojoj se navodi da te aktivnosti gradskih vlasti krše ustavnu zaštitu od neosnovanog pretresa i zaplene imovine.
Vodi se oštra debata o tome da li je baš nužna "ljubav na grub način" ili surova politika koja kriminalizuje siromaštvo u Sijetlu gradu s reputacijom liberalizma.
"Kada grad ne može ponuditi stanovanje, ne bi trebalo da sme da uklanja kampove, osim ako ne predstavljaju neki značajan zdravstveni ili bezbednosni problem", rekla je Sara Renkin, profesorka Pravnog fakulteta Univerzitetu u Sijetlu, koja radi na projektu za zastupanje prava beskućnika.
"Ako neko nema kuda da ode, ne možeš ga samo terati s jednog mesta na drugo", rekla je ona za AP.
Iznad svega, na Zapadnoj obali nedostaje dugoročno stanovanje za ljude s niskim primanjima.
Sijetl ima 1.200 takozvanih "stalnih stambenih jedinica za podršku" za mentalno bolesne ili teške zavisnike koji ne mogu bez stalne tudje pomoći i rehabilitacije. Tamošnja neprofitna organizacija DESK završava po jednu novu zgradu svakih 18 meseci i svaka se odmah popunjava. U svakom trenutku u Sijetlu je slobodno samo osam do deset takvih stambenih jedinica, ali na njih čeka po 1.600 ljudi koji su se kvalifikovali upravo za takav smeštaj.
Među njima "skoro niko neće dobiti stan, jer stanova nema", rekla je Margaret King iz DESK-a.
Veoma je malo stanova, a veoma mnogo očaja. Humanitarni radnici s decenijama iskustva su šokirani porastom beskućništva i banalnošću uzroka zbog kojih ljudi završavaju na ulici.
"Talasi ljudi navaljuju u socijalne službe, a one su prevladane, bukvalno su preplavljene. To je katastrofalno!", rekao je Džeremi Lemojn, menadžer službe pomoći beskućnicima u Sijetlu "RIČ" (REACH). "To je prava izbeglička kriza, i to upravo ovde, u Sjedinjenim Državama, ovde, pod našim nosom!".
"Ne želim da to što govorim zvuči beznadežno. Imam nade da je život moguć i za te ljude da imaju budućnost, ali to moramo da rešavamo sada", rekao je Lemojn za AP.
(Svi izveštaji AP o krizi beskućništva u SAD i fotografije: https://apnews.com/tag/HomelessCrisis)
Komentari čitatelja
na naše novosti