slika
Kako protumačiti najavu NATO-a da će tokom ove godine s Ukrajinom održati osam vojnih vežbi pored obala Krima? I da li će Rusija sve to pasivno posmatrati?

U sedištu NATO-a u Briselu ovih dana priprema se nova strategija do 2030. godine. Kako se ističe, težišna tačka novog "ratnog plana" biće, očekivano, suprotstavljanje Rusiji. Na taj način, veruju stratezi Alijanse, biće moguće produžiti život i pronaći svrhu postojanja ovog vojnog saveza sa SAD na čelu. Što bi se, narodski, reklo - da nema Rusije, trebalo bi je izmisliti. Nedostatak ove strategije je što održavanje konfrontacije s Moskvom sve više košta, kako u finansijskom, tako i u bezbednosnom smislu, jer sa sobom donosi gomilanje trupa i naoružanja na ruskim granicama, sve veću mobilizaciju ljudi i resursa, kao i ekstremno povećani stepen ratne psihoze, gde se stvara utisak da predsednik Vladimir Putin i njegove trupe samo što nisu "pregazili reku" i krenuli u osvajanje demokratskog, slobodnog sveta.

Zanemaruje se, pri tome, jedna stvar: nije Putin doveo svoju vojsku na granice SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, ili Hrvatske, Slovenije i Poljske - već obrnuto. Vojnici i ratna tehnika sa Zapada godinama neometano pristižu i baziraju se na puškomet od Rusije. Dok zapadni, demokratski mediji viču: "Držite agresora"!

Ratni performans

Predstojeća NATO vojna vežba "Zaštitnik Evrope 2021" najbolji je primer. Ne samo što će desetine hiljada vojnika zapadne alijanse, od marta pa sve do juna, uvežbavati ratne veštine na teritoriji uglavnom istočne Evrope, već se to radi i uz otvoreno kršenje međunarodnog prava, jer se u ratne igre uvlače i teritorije koje za to ne bi smele da služe, pošto su pod protektoratom Ujedinjenih nacija, kao što je Kosovo i Metohija.

Tako će se među "27 nacija učesnica" naći čak dve albanske: Albanija, ali i "Kosovo". Isto važi i za "16 nacija domaćina", jer će se NATO saveznici obučavati i na teritoriji južne srpske pokrajine i uz učešće "kosovskih bezbednosnih snaga", kao i u Albaniji. Ali i u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj... Srbija će se tako naći u NATO "trening okruženju", kao jedina na Balkanu koja ostaje izvan četvoromesečnog "ratnog performansa". Na Pribaltiku, ista slika. Litvanija i Estonija ugostiće američke pilote i padobrance, uz vežbe bojevog gađanja na poligonima uz granicu s Rusijom.

Tako se NATO vraća korenima. Sazdan u Hladnom ratu kao instrument vojnog pritiska na Moskvu, posle raspuštanja Varšavskog pakta pre 30 godina izgubio je svaku svrhu. Njegova prva i jedina vojna operacija bila je agresija 1999. na SRJ, da bi od 2001. bio angažovan i u Avganistanu, ali više u formi "koalicije voljnih" sa SAD na čelu; tamo neuspešno već dve decenije uvodi demokratiju, imajući u vidu da u toj centralnoazijskoj zemlji ne postoji front, već se borba vodi protiv fluidnog neprijatelja, kome je naklonjen veliki deo lokalnog stanovništva.

U poslednje vreme Vašington svoje strategije gradi i protiv Kine, okupljajući saveznike i na Dalekom istoku, s Južnom Korejom i Japanom na čelu. Već na prvi pogled jasno je da je reč o preambicioznim planovima, s ogromnim rastezanjem snage, pa nije ni čudo što Amerika upada iz krize u krizu. Pokušaj istovremenog obuzdavanja dve od tri najmoćnije sile sveta prevelik je zalogaj i za "jedinu preostalu supersilu". To je odavno jasno i Vašingtonu, ali ne odustaje, već igra na sve ili ništa, povlačeći za sobom i druge koji ga (ne)voljno slede. Jer oni koji ne žele - dobiju pritiske i sankcije.

Zanimljivo je da nova NATO strategija, očito, više nema "međunarodni terorizam" na prvom mestu spiska pretnji, jer je to sada Rusija. I još zanimljivije: to je ista ona Rusija koja je razbila međunarodne teroriste na njihovom izvorištu, u Siriji i - zajedno sa saveznicima - širom Bliskog istoka. U vezi s poreklom i ciljevima tog međunarodnog terorizma, koji je decenijama usmeravan na borbu protiv ruskih interesa, i držanje evropskih nacija u strahu od bombi i krvavih masakara, moglo bi se dosta toga ispričati. Nekom drugom prilikom. Jasno je tek da njegovi koreni i temelji nisu originalno u planinama Hindukuša.

"Virus" u oku SAD

Posebno veliki pritisak na NATO saveznike Vašington vrši povodom izgradnje rusko-nemačkog gasovoda "Severni tok 2". Amerikanci su svesni kakvu pretnju po njihove interese donosi formiranje snažne energetske zajednice Moskve i Berlina, zasnovane na realnim interesima i velikoj uzajamnoj koristi. I kakve će to perspektive otvoriti za budućnost, ne samo u nemačko-ruskim odnosima već i širom evropskog kontinenta. Jer time se potpuno izbijaju aduti iz ruku onima koji Rusiju predstavljaju kao pretnju i postalo bi očigledno da je to sila koja doprinosi prosperitetu, boljem životu, radnim mestima i - na kraju krajeva - većoj stabilnosti i bezbednosti.

To je opasan "virus" kojim su, kako podozrevaju Amerikanci, Nemci već poprilično zaraženi, pa je sada glavni cilj sprečavanje da se proširi na celom području Evrope. Zato Rusija mora biti pretnja, agresor; za nju ne sme biti lepe reči. Iz istih razloga to važi i za Kinu, koja evropskim nacijama nudi investicije i razvoj, bez političkih uslovljavanja.

Kako je Evropljanima objasnio američki državni sekretar Entoni Blinken, svi uključeni u izgradnju "Severnog toka 2" moraju odmah da se povuku! Inače, slede "savezničke sankcije". Prema njegovim rečima, ovaj projekat je loš za Evropu, "u suprotnosti je sa ciljevima EU i može da podrije interese Ukrajine, Poljske i niza drugih naših bliskih partnera i saveznika".

Dakle, interesi jednih "partnera i saveznika" Vašingtonu su bliži i važniji od onih drugih, poput Nemačke na primer, čiji razvoj i privredni rast direktno zavise od isporuka jeftinog ruskog gasa. A veliko je pitanje, naravno, da li je zaista u ukrajinskom i poljskom interesu da budu na "prvoj liniji vatre" protiv Rusije, ili će dugoročno od toga imati mnogo štete. Dirljiva je američka briga za dobrobit i "ciljeve EU", ali glavni problem za Evropu i dalje ostaje isti: rastrzanost između SAD, s jedne, i Kine i Rusije, s druge strane. Ova podela prisutna je i među građanima i među elitama EU, a sve češće i među državama.

Signali iz Kijeva

Kao da u potpunosti ignoriše zabrinutost nemalo članica o ovim pitanjima, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg najavljuje "ozbiljno jačanje" vojne alijanse kroz saradnju s Gruzijom i Ukrajinom. Na stranu to što ove dve države ne kontrolišu ni sopstvene teritorije usled sukoba s Rusijom, ali ne postoje ni najmanje šanse da "jačanje" preko Ukrajine i Gruzije ne odvede ceo NATO u konflikt s Moskvom.

Kako protumačiti najavu NATO-a da će tokom ove godine s Ukrajinom održati osam vojnih vežbi pored obala Krima? Mnogi Evropljani u svemu tome ne žele da učestvuju, svesni da mogu imati samo štetu, ali njih niko i ne pita. "Sprovodimo ozbiljno jačanje. Rasporedili smo borbene grupe na istočnom krilu NATO-a, sprovodimo velike manevre. Aktiviziramo saradnju s partnerima kao što su Gruzija i Ukrajina. Mislim da to šalje jasan signal svakom potencijalnom protivniku NATO-a", kaže Stoltenberg. On otvoreno govori o tome da "raspoređivanjem borbenih grupa" na ruskoj granici šalje signal "potencijalnom" protivniku. Razmišlja li o tome kako će Moskva protumačiti taj signal? Kao najavu agresije? Ili baš zato tako i govori?

Deo odgovora daje ruski senator Aleksej Puškov, govoreći o "sveopštem raspirivanju histerije" povodom ruske enklave Kalinjingrad, koju je Moskva poslednjih godina, kao odgovor na širenje NATO-a, pretvorila u neosvojivu tvrđavu na Baltiku.
"SAD i NATO moraju stalno držati ovu temu da bi opravdali preplavljivanje Pribaltika, Poljske i Baltičkog mora svojim oružanim snagama, te uvlačiti u vojne manevre NATO-a Finsku, a takođe i gurati Švedsku, gde postoje značajne proatlantske snage, ka ulasku u alijansu, uprkos njenom neutralnom statusu. Bez takve analitičarske histerije NATO će izgubiti smisao kao vojna organizacija i preostaće mu samo da promoviše LGBT prava", rekao je Puškov.
Manevre "Zaštitnik Evrope" kao usmerene protiv RF opisuje i Konstantin Gavrilov, šef ruske delegacije na pregovorima u Beču o vojnoj bezbednosti i kontroli naoružanja, ukazujući da SAD u okviru ovih vežbi dopremaju ljude i tehniku, jačajući tako vojnu infrastrukturu.

Da sve to nije bezazleno vidi se i po tome što se američke i NATO strategije sve više "vrte" oko Ukrajine, bureta baruta na ruskoj granici. Osim "Severnog toka", gde je Vašington navodno zabrinut zbog ukrajinskih interesa, ovih dana i iz Kijeva stižu još dva signala.

Najpre je 24. marta predsednik Vladimir Zelenski utvrdio "strategiju za vraćanje Krima", kojom se određuju mere "diplomatskog, vojnog, ekonomskog, informacionog, humanitarnog i drugog karaktera" za "reintegraciju privremeno okupirane teritorije".

Dva dana kasnije Zelenski je potpisao još jednu strategiju, ovog puta o vojnoj bezbednosti, a kojom se proklamuje glavni cilj - pristupanje NATO-u. Ovom strategijom, baš kao prepisanom iz NATO bukvara, Rusija se optužuje za "privremenu okupaciju dela teritorije Ukrajine i Gruzije", ali i za destabilizaciju na najširem području, od Baltika do Kavkaza. Zbog "delovanja Rusije na regionalnom nivou", najveću pretnju predstavlja "mogućnost destabilizacije situacije u baltičkom, crnomorskom i kavkaskom regionu, kao i na Balkanu i u istočnoj Evropi", navode u Kijevu.

Mane "genijalnog" plana

Tako se vraćamo na sam početak. Američko uvlačenje NATO saveznika u sukob s Moskvom i gomilanje naoružanja i vojnih potencijala na ruskim granicama, postalo je samo sebi cilj. Kruna ove ideje je da "saveznici" to čine iz sopstvenih sredstava, održavajući skupe vojne kapacitete i kupujući američko naoružanje, istovremeno odbacujući svaku vrstu ekonomske i političke saradnje s Moskvom i Pekingom.

Plan je - koliko jednostavan, toliko i genijalan - idealno zamišljen, poput geostrateškog "perpetuum mobile", ali ima bar dve mane. Prva je što mnogi u EU ne žele vazalnu, već suverenu nacionalnu politiku. A drugi, malo veći problem, jeste to što Peking i Moskva nisu spremni da pasivno posmatraju kako neko okreće Evropu protiv njih, ubeđujući je da joj prete "maligni rusko-kineski uticaj" i agresija s Istoka.

Ovo su opasne ideje kojima se duboko podrivaju stabilnost i poverenje u Evropi, neophodni da bi kontinent živeo u miru. Zato treba očekivati asimetrični rusko-kineski odgovor na ove pretnje. Taj odgovor neće biti agresivan, ali zbog toga ne i manje efikasan.