© REUTERS/Carlos Barria
Vašington se ne usuđuje - i zapravo ne može - da popusti kada je u pitanju primat američkog dolara. To popuštanje bi bio ključni znak 'američkog opadanja'. Tako je vlada Sjedinjenih Država talac svoje finansijske hegemonije, na načine koji se retko u potpunosti razumeju.
Bajdenov tim ne može da ustukne od svog fantazmagoričnog narativa o ruskom poniženju koje samo što nije nastupilo; njihov politički ulog je ogroman. Ipak, to je postalo egzistencijalno pitanje za SAD baš zbog početne pogrešne procene koja je vremenom nadograđivana do teze o posrnuloj Rusiji, koja samo što nije dožvivela kolaps.
Šta je onda ovo 'Veliko iznenađenje' - gotovo potpuno nepredviđeni događaj skorašnje geopolitike koji je uzdrmao američka očekivanje, i koji odvodi svet na ivicu provalije?
Otpornost kao iznenađenje
To je, jednom rečju, Otpornost. Otpornost koju je pokazala ruska ekonomija nakon što je Zapad usmerio celokupnu silinu svojih finansijskih resursa da slomi Rusiju. Zapad se ustremio na Rusiju na svaki zamislivi način - putem finasijskog, kulturnog i psihološkog rata - i sa pravim vojnim ratom koji mu je usledio.
Ipak, Rusija je preživela, i to relativno neokrnjena. Ona deluje sasvim dobro - možda bolje, čak, nego što su mnogi ruski insajderi očekivali. Obaveštajne službe zemalja anglosfere uveravale su lidere Evropske unije da ne brinu; da je u pitanju čist zicer. Putin ni na koji način ne može da preživi. Brzi finansijski i politički kolaps, obećavali su, izvestan je ishod cunamija zapadnih sankcija.
Njihova analiza predstavlja obaveštajni promašaj uporediv sa nepostojećim iračkim oružjem za masovno uništenje. Ali umesto da dođe do kritičkog preispitivanja, pošto događaji nisu usklađeni sa prethodnim predviđanjima, oni su odlučili da podignu uloge. Međutim dva promašaja tog reda veličina su jednostavno previše.
Zašto ova 'promašena očekivanja' čine tako veliki međunarodni obrt našeg doba? Zato što Zapad strahuje da njegove pogrešne procene mogu da dovedu do kolapsa dolarske hegemonije. Ali strahovanje se proteže dalje od ovog pojedinačnog činioca - (koliko god ostvarenje ovog, jednog činioca, bilo loše iz američke perspektive).
Spoljno usmeravanje
Robert Kejgan je potcrtao kako je usmeravanje spoljašnosti (external forward motion) i američka 'globalna misija' žila kucavica američkog unutrašnjeg političkog ustrojstva - više nego bilo koji nedorečeni nacionalizam, ukazuje profesor Pol. Od zasnivanja zemlje, Sjedinjene Države su bile ekspanzionistička republikanska imperija; bez usmeravanja spoljašnosti, građanske veze i domaće jedinstvo postaju upitni. Ukoliko Amerikanci nisu povezani ekspanzivnom republikanskom veličinom (greatness), koja svrha, pita se profesor Pol, povezuje ove razdeljene rase, verska i ideološka uverenja i kulture? (Kultura 'osvešćenosti' (Woke) ne nudi rešenje, s obzirom da pre unosi nove podele, nego što predstavlja središte oko kojeg bi se moglo izgraditi jedinstvo.)
Suština je u tome da je Ruska Otpornost, jednim udarcem, potresla staklenu glazuru zapadnih uverenja o sopstvenoj sposobnosti 'upravljanja svetom'. Nakon nekoliko zapadnim promašaja usredsređenih prema promenama režima vojnim operacijama 'šoka i zapanjenosti' (shock-and-awe), čak su i tvrdokorni neokonzervativci - do 2006. godine - prihvatili da instrumentalizacija finansijskog sistema (weaponised financial system) jeste jedini način da se 'obezbedi Imperija'.
Ali ovo uverenje je sada uzdrmano - i države širom sveta su na to obratile pažnju.
Veliki razotkrivač
Šok koji je izazala pogrešna procena je tim veći što je Zapad prezrivo sagledavao Rusiju kao nazadnu ekonomiju, sa brutodruštvenim proizvodom koji je u rangu sa Španijom. U intervjuu za Figaro prošle nedelje, profesor Emanuel Tod istakao je da Rusija i Belorusija, uzete zajedno, čine svega 3,3 odsto svetskog brutodruštvenog proizvoda. Francuski istoričar se stoga zapitao, 'kako je onda moguće da su ove države u stanju da pokažu toliku otpornost - suočene sa punom snagom finansijskog napada?'
Pa, prvo, kao što je istakao profesor Tod, BDP kao mera ekonomske otpornosti u potpunosti je fiktivan. Suprotno svom nazivu, BDP meri samo agregatnu potrošnju. I veliki deo onoga što se beleži kao 'proizvodnja', poput prenaduvanih računa za zdravstvenu negu u SAD i (rečeno uz veliku dozu ironije) usluga poput stotina visoko plaćenih ekonomskih i bankarskih analitičara, zapravo nije prozvodnja već 'mehur od sapunice'.
Ruska otpornost, Todovi navodi svedoče, dolazi otuda što Rusija ima stvarnu proizvodnu ekonomiju. 'Rat je ultimativni test političke ekonomije', istakao je. 'Rat je Veliki razotkrivač (Great Revealer)'.
Pa šta je onda rezotkriveno? Razotkrivena je još jedna prilično neočekivana i šokantna činjenica - ona koja zbunjuje zapadne komentatore - Rusija nije ostala bez raketa. Kako 'ekonomija veličine Španije', pitaju se zapadni mediji, može da izdrži dugotrajni rat iscrpljivanja protiv NATO a da ostane bez municije?'
Ali, kako je Tod istakao, Rusija je uspela da održi svoje snabdevanje oružjem zato što ima stvarnu ekonomiju proizvodnje koja je sposobna da snabdeva ratni napor - čime Zapad više ne raspolaže. Zapad, sa fiksacijom obmanjujućom metrikom BDP-a - i uz svoju pristrasnost koja minimizuje negativne ishode (normalcy bias) - zaprepašćen je da Rusija ima kapacitet da prevaziđe oružane inventare NATO. Rusiju su zapadni analitičari opisivali kao 'tigra od papira' - što je oznaka koja sada više pristaje NATO-u.
Prizivanje istorije
Ostatak sveta nije propustio da uoči važnost 'Velikog Iznenađenja' - ruske otpornosti - proistekle iz stvarne ekonomije proizvodnje nasuprot očigledne slabosti hiperfiskalizovanog zapadnog modela koji pokušava da nagrabi municiju.
Ovde se možemo pozvati na daleku istoriju. U predvečerje Prvog svetskog rata, britanski establišment je bio zabrinut da bi mogao izgubiti nadolazeći rat sa Nemačkom: britanski bankari su bili skloni da daju kratkoročne zajmove, u maniru 'upumpaj i naplati', dok su nemačke banke direktno investirale u dugoročne industrijske projekte stvarne ekonomije - i stoga se smatralo da je Nemačka sposobnija da bolje održi snabdevanje ratnim materijalom.
Čak i tada, anglo-elite su uviđale inherentne slabosti visoko fiskalizovanog sistema, što su kompenzovale jednostavnom eksproprijacijom resursa ogromne Imperije kako bi finansirali pripreme za nadolazeći Veliki rat.
Pozadina je da su SAD nasledile britanski finansijski pristup koji je potom ušao u turboubrzanje kada su SAD prinuđene da odustanu od zlatnog standarda [pritisnute] narastajućim budžetskim deficitom. Sjedinjenim Državama bilo je potrebno da privuku svetsku 'štednju' u SAD, uz pomoć koje bi finansirale deficite nastale Vijetnamskim ratom.
Ostatak Evrope od 19. veka naovamo bio je oprezan prema anglo-modelu Adama Smita. Fridrih List je prigovarao kako Britanci pretpostavljaju da je krajnja mera društva uvek njegov nivo potrošnje (rashoda, otkuda potiče metrika brutodruštvenog proizvoda). Na duge staze, zagovarao je List, dobrobit društva i njegovo ukupno bogatstvo nisu određeni time šta društvo može da kupi, već time šta može na dugi rok da napravi (odnosno vrednostima koje dolazi iz realne, samoodržive ekonomije.)
Nemačka škola zastupa stav da će insistiranje na potrošnji na kraju krajeva biti samoporažavajuće. Ono će odvlačiti sistem od stvaranja bogatstva, i na kraju će dovesti do toga da nije moguće toliko trošiti, ili da nije moguće toliko uposliti. List je bio u pravu u ovoj analizi.
'Rat je - završni test - i Veliki razoktrivač (Great Revealer)' (prema Todu). Koreni alternativnog ekonomskog gledišta su istrajavali i u Nemačkoj i u Rusiji (sa Sergejom Viteom), uprkos doskorašnjoj prevlasti hiperfiskalizovanog anglomodela.
Putevi 'evroazijske ere'
I sada sa 'Velikim Razotkrivanjem', fokusiranje na realnu ekonomiju je ključni element Novog globalnog poretka, što ga dramatično razlikuje po ekonomskom sistemu i po filozofiji na kojoj je zasnovan u odnosu na zapadnu sferu.
Novi poredak razlikuje se od starog ne samo u pogledu ekonomskog sistema i filozofije, već i kroz rekonfiguraciju nervnog sistema kroz koji se odvija trgovina i kulturna razmena. Stari trgovinski putevi se zaobilaze i ostavljaju da venu - kako bi bilo zamenjeni vodenim rutama, naftovodima, gasovodima i koridorima koji zaobilaze sva uska grla preko kojih Zapad može fizički da kontroliše trgovinu.
Severo-istočni arktički prolaz, na primer, otvorio je unutarazijsku trgovinu. Neiskorišćena naftna i gasna polja na Arktiku na kraju će popuniti potrebe za snabdevanjem proistekle iz ideologije koja nastoji da okonča investicije velikih zapadnih naftnih i gasnih kompanija u fosilna goriva. Severno-južni koridor (sada otvoren) povezuje Sankt Peterburg sa Mumbajem. Druga komponenta povezuje vodne pravce od severne Rusije do Crnog mora, preko Kaspijskog jezera i odatle prema jugu. Očekuje se da još jedna komponenta poveže kaspijski gas iz Kaspijske mreže gasovoda južno do gasnog čvorišta u Persijskom zalivu.
Gledano na ovaj način, deluje kao da su se neuronske veze mreže stvarne ekonomije pomerile sa Zapada nakon čega su uspostavljene na novim lokacijama na Istoku. Ako je Suec bio vodni put evropske ere, a Panamski kanal predstavljao 'Američki vek', onda će severo-istočni arktički vodni pravac, koridor Sever-Jug i afrička železnička mreža biti putevi 'evroazijske ere'.
U suštini, Novi poredak se priprema da izdrži dugotrajni ekonomski sukob sa Zapadom.
Ponzijeva šema
Vratimo se na 'šokantnu pogrešku' (Egregious Miscalculation). Ovaj nastajući Novi poredak egzistencijalno ugrožava dolarsku hegemoniju - Sjedinjene Države su zavele ovu hegemoniju zahtevom da se cene nafte (i drugih osnovnih dobara) iskazuju u dolarima, i omogućavanjem pomamne fiskalizacije tržišta imovine u SAD. Samo ova potražnja za dolarima omogućuje Sjedinjenim Državama da finansiraju svoj budžetski deficit (i vojni budžet) iz ničega.
U ovom pogledu, ova visoko fiskalizovana dolarska paradigma ima osobine koje podsećaju na sofisticiranu Ponzijevu šemu: ona privlači 'nove investitore' namamljene mogućnostima kreditiranja sa nultim troškovima i obećanjima 'sigurnog' povrata (aktivom koja se stalno gura naviše likvidnošću Federalnih rezervi). Ali zov 'sigurnog povrata' prećutno je osiguran napumpavanjem jednog mehura za drugim, u sve dužem nizu mehura - naduvavanim po niskim cenama - pre nego što konačno budu odbačeni. Proces se zatim ponavlja, iznova i iznova.
U ovome je suština stvari: kao i izvorna Ponzijeva prevara, ovaj sistem se oslanja na stalni, i rastući, priliv novog novca u šemu, za kompenzovanje 'isplata' (finansiranje rashoda američke vlade). Što znači da američka hegemonija sada zavisi od stalne prekomorske dolarske ekspanzije.
I kao i sa svakom drugom čistom Ponzijevom šemom, kada priliv novca presahne, ili kada potraživanja za isplatama narastu, šema propada.
Da bi se sprečilo da svet odustane od dolarske šeme za novi globalni trgovinski poredak, naređeno je da se pošalje signal krvničkim napadom na Rusiju, što je bilo upozorenje da svako ko napušta šemu na sebe navlači sankcije američkog Ministarstva finansija koje će skršiti njegovu ekonomiju.
Saterani u ćošak
Ali onda dolaze dva događaja koja menjaju situaciju, jedan za drugim: inflacija i kamatne stope penju se naviše, obarajući vrednost dekretnog novca (fiat money) i potkopavajući obećanje 'osiguranog povrata'; i drugi, Rusija nije doživela kolaps suočena sa finansijskim Armagedonom.
'Dolarska Ponzijeva šema' pada; padaju američka tržišta; pada vrednost dolara (u odnosu na osnovna dobra).
Ovu šema bi mogla biti narušena 'ruskom otpornošću' - i time što se veći deo planete svrstava u odvojeni ekonomski model, koji više nije zavistan od dolara za podmirivanje svojih trgovinskih potreba (to jest, novi 'novčani priliv' u dolarsku Ponzijevu šemu se umanjuju, baš kako 'novčani odliv' eksplozivno raste, sa potrebom SAD da finansiraju sve veće deficite, sada domaćim izvorima).
Vašington je očigledno napravio stratosferski veliku grešku misleći da ne nakon sankcija ruski kolaps pitanje trenutka; nešto što je toliko samopodrazumevajuće da ne zahteva pažljivo preispitivanje.
Stoga je Bajdenov tim saterao Sjedinjene Države u tesni ukrajinski 'ćošak'. Ali u ovom stadijumu - realno posmatrano - šta Bela kuća može da uradi? Ona ne može da odstupi od narativa 'predstojećeg ruskog poniženja' i poraza. Oni ne mogu da dopuste da narativ propadne zato što je postao egzistencijalna komponenta borbe za očuvanje onog što se može sačuvati od 'Ponzijeve šeme'. Priznati da je Rusija 'pobedila' isto je što i reći da 'Ponzi' mora da obustavi dalje isplate (baš kao što je Nikson uradio 1971. godine tako što je okončao mogućnost povlačenja sredstava sa 'zlatnog šaltera').
Komentator Ives Smit je provokativno zapazio - 'Šta ukoliko Rusija ubedljivo pobedi - a opet zapadna štampa odluči da to prećuti?' Pretpostavljamo da bi u takvoj situaciji ekonomsko sukobljavanje između Zapada i Novog globalnog poretka moralo da eskalira u obuhvatniji, duži rat.
Prevod M. M. Milojević/Novi Standard
Izvor: Strategic-culture.org
Komentari čitatelja
na naše novosti