One večeri kad se već znalo da britanska rezolucija o Srebrenici neće proći, i kada je premijer to saopštio novinarima, jedno pitanje izazvalo je njegov osmeh, ali i osmeh ministra inostranih poslova Ivice Dačića — upravo su ga, kažu, očekivali. Pitanje je bilo — koliko košta ruski veto?

Iako je premijer jasno i decidirano odgovorio, neki mediji nastavljaju da kalkulišu i nagađaju, sve potencirajući svoju krajnju objektivnost, i tobože hvaleći Rusiju kao pragmatičnu državu, državu koja vodi računa o svojim interesima, pa ni tamo nema besplatnog sira. Dakle — račun će kad-tad stići. Još da nam ti naši dušebrižnici kažu koliki će biti, pa da na vreme prištedimo, da ne dođemo u situaciju u kojoj je Grčka danas.

Naravno da Rusija vodi računa o svojim interesima, i naravno da tako radi svaka ozbiljna država! Ali Rusija, upravo zato što je velika i ozbiljna država, može sebi da dozvoli da vodi računa i o interesima drugih. Recimo — da ne dozvoli da se bombarduje Sirija ili da se zločini selektivno proglašavaju genocidom po principu — ono što smo mi činili to nije genocid, ono što su neki drugi, to obavezno jeste.

Uz to, Rusija na čelu diplomatije ima iskusnog diplomatu, mnogi će reći — najboljeg u ovom vremenu u kome nema pravih lidera. Diplomatu koji je matirao Veliku Britaniju i mnogo pre nego što je dao nalog svom predstavniku u Savetu bezbednosti da glasa protiv Rezolucije.

Onog momenta kada je Rusija podnela kontrapredlog bilo je jasno — britanska rezolucija pada, na ovaj ili onaj način. Ako se prihvati ruska verzija, Moskva jednim udarcem ubija dve muve, cementirajući Dejton koji je trn u oku Zapadu, a ako ne prođe, neće proći ni britanska.

Bez dogovora u pregovorima o iranskom nuklearnom programu u Beču, probijen je i drugi rok, a razgovori će biti produženi najvjerovatnije do petka, prenosi Tanjug.

Svi učesnici pregovora grupe pet plus jedan (SAD, Velika Britanija, Rusija, Kina, Francuska i Njemačka) rekli su da još ima dubokih razlika i za sada nema naznaka o rješenju spornih pitanja.

Cilj pregovora je da se garantuje da je iranski nuklearni program mirnodopski, a zauzvrat bi Iranu bile ukinute međunarodne sankcije.
Visoka predstavnica EU za spoljnu politika i bezbednost Federica Mogherini izjavila je da je tokom razgovora u austrijskoj prijestonici bilo napetosti, ali da će pregovori biti nastavljeni.

“Znali smo da će biti teško i puno izazova”, rekla je Mogherini, prenosi AP.

Američki State Department objavio je da se sadašnji prelazni nuklearni sporazum sa Iranom produžava do 10. jula.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je istakao da je ostalo manje od 10 pitanja oko kojih ima bitnih razlika, uključujući da međunarodnim posmatračima bude omogućen pristup lokacijama u Iranu.

Portparol Bijele kuće Josh Ernest rekao je da strane u pregovorima nikada nisu bile bliže postizanju konačnog dogovora nego sada, ali da i dalje ima razlika.

Visoki američki zvaničnik u Beču je rekao da SAD insisitraju na tome da bilo koja nova rezolucija Savjeta bezbjednosti UN o Iranu sadrži i zabranu uvoza oružja i balističkih projektila.

Pregovori za postizanje konačnog riješenja o iranskom nuklearnom programu vode se u Beču već 12 dana, a prema zapadnim diplomatskim izvorima, kako navodi AFP, razgovori će se “na ovaj ili onaj način završiti kroz 48 sati”.

Pregovori Irana i grupe pet plus jedan traju godinama, ali su ozbiljno počeli u septembru 2013. godine.

Konačni sporazum od istorijskog značaja trebalo je da bude postignut do 30. juna, ali je rok produžen do 7. jula.

Spoznaja o tome da američki NSA pod strogim nadzorom drži Njemačku izazvala je brojne debate. Mnogi su se pitali da li je vrijeme da se Berlin pobuni protiv takve prakse, no najglasniji zagovornik dobrih odnosa s Washingtonom je najvažnija osoba u Njemačkoj - kancelarka Angela Merkel.

Kolumnist utjecajnog njemačkog lista Der Spiegel, Markus Feldenkirchen, osvrnuo se na špijunski skandal koji još uvijek trese njemačko društvo. U tekstu pod naslovom "Merkel mora raskinuti vražji pakt s Amerikom" Feldenkirchen argumentira da prijateljstvo između Berlina i Washingtona više ne postoji.

Otkuda takva reakcija Der Spiegela koji se do sada uvijek isticao po pro-američkoj uređivačkoj politici? Možda zbog činjenice da je ovih dana WikiLeaks objavio nove dokumente u kojima se ističe kako je NSA špijunirao i njemačke novinare, uključujući i najmanje jednog novinara upravo lista Der Spiegel.


Pogledajmo što Feldenkirchen piše: "Njemačko-američko prijateljstvo više ne postoji. Možda postoji u narodu, ali ne između Vlada. Možda je to uvijek i bila iluzija, možda se SAD odmaknuo još prije nekog vremena. No, ono što danas veže ove dvije zemlje ne može se nazvati prijateljstvom. Otvorenost i fer odnos su esencijalni dio prijateljstva koje se bazira na obostranom poštivanju i povjerenju. Četvrt stoljeća nakon što je SAD pomogao njemačkom narodu vratiti nacionalno jedinstvo, malo je ostalo od tog prijateljstva.


Novi dokumenti iz WikiLeaksa, kao i izvještaj Der Spiegela, pokazuju kako su NSA sistematski špijunirali njemačku Vladu. Američki špijuni ne samo da su prisluškivali privatne razgovore o osjetljivim političkim temama kancelarke Angele Merkel. NSA su također ozvučili ministarstva, ministarske urede i druge vladine agencije. Čak ni novinarstvo nije sveto Amerikancima - barem ne u Njemačkoj. Američki špijuni nadzirali su barem jednog Der Spiegel kolegu iz Berlina - nadzirali su ga špijuni zemlje koja sebe smatra jamcem slobode novinarstva, jednim od temelja liberalne demokracije.

Danas znamo: prijateljski osmjeh kojeg nose domaćini Angele Merkel u Washingtonu je sve ove godine bio, u najmanju ruku, neiskren".

Samit zemalja organizacije BRIKS koji je u u četvrtak u Ufi usvojio političku deklaraciju, na najbolji način pokazuje da rukovodstvo u Vašingtonu nije uspelo da svojim sankcijama izoluje predsednika Rusije Vladimira Putina. Kina, Brazil, Indija i Južnoafrička Republika imaju identična, ili vrlo slična mišljenja o brojnim aktuelnim političkim i ekonomskim pitanjima.

Osim što su dali svoju ocenu sadašnje političke situacije u svetu, lideri BRIKS su doneli plan aktivnosti u narednih godinu dana. Na inicijativu Rusije usvojena je Strategija ekonomske saradnje do 2020. godine. Cilj nije samo kooperacija, nego i rast ekonomskog nivoa u svakoj od zemalja članica BRIKS, kao i podizanje konkurentske sposobnosti na svetskom tržištu.

Pored ovog, zemlje BRIKS u Deklaraciji ističu da su neprihvatljive jednostrane sankcije koje narušavaju priznate norme međunarodnog prava. Očigledno svesni da bi Vašington u bližoj budućnosti mogao početi sa naoružavanjem kosmosa, članice BRIKS su apelovale da se ne dopusti trka u naoružanju u kosmosu. Učesnici samita u Ufi su podsetili da je u decembru 2014. godine, Generalna skupština UN, na predlog Rusije, donela rezoluciju o nerazmeštanju oružja u kosmos.

Lideri su se dogovorili da će se zajednički boriti protiv terorizma. Ruski predsednik Putin je istakao da će BRIKS i dalje doprinositi međunarodnoj bezbednosti i rešavanju ključnih pitanja savremenog sveta.

Jasan signal Kijevu

Što se tiče najaktuelnijih političkih međunarodnih pitanja, za Putina je svakako veoma važno to što su lideri zemalja BRIKS pozvali da se zavađene strane u Ukrajini drže dogovora u Minsku. To je signal Kijevu da ne kuje ratne planove o vraćanju silom teritorije koja je sada pod kontrolom pobunjenika.

Novi paket mera koji je grčka vlada predala Evrogrupi izlazi u susret zahtevima međunarodnih kreditora da Atina poveća poreze i smanji državni trošak na penzije, javljaju danas agencije.

Grčka od kreditora zauzvrat očekuje 53,5 milijardi evra kojima bi se do kraja juna 2018. godine pokrile dospele obaveze za otplatu dugova, prenosi Rojters.

Te mere, koje uključuju povećanje poreza za brodarske kompanije i ukidanje poreskih olakšica za ostrva, treba da ispune uslove za novi sporazum sa kreditorima koji bi Grčku spasao bankrota i izlaska iz evrozone.


Vlada takođe planira da poveća porez na dodatu vrednost za restorane i hotele, da krene sa reformom penzionog sistema, kao i da odredi čvrst rok za otpočinjanje velikih privatizacija.

AP konstatuje da je grčka vlada pristala na zahteve koje je ranije odbijala da prihvati, uglavnom premeštajući razne kategorije robe i usluga u višu poresku stopu.

Rojters precizira da su među ponuđenim merama trenutno povećanje poreza na luksuz i uvođenje poreza na televizijske reklame, kao i prelazak na novi sistem koletivnog pregovaranja krajem godine.

Milorad Dodik u Beogradu ima status političke zvezde. Deluje opušteno dok bez sakoa sedi u foajeu hotela „Metropol”, kao u velikoj kancelariji, a ljudi mu samo prilaze. Drži sastanke, odvaja po desetak minuta za svakog. Dolaze i oni koji žele da se fotografišu s njim, strpljivo gledajući kad će da se ukaže prilika. Prilaze saradnici, guraju mu u ruke svoje telefone, gde neko već čeka na vezi. Čitaju mu u hodu saopštenja, vesti... Orić, Srebrenica, referendum, samo su neke od tema. A šta je za njega Srebrenica?

- To je mesto velikog zločina, nesumnjivo počinjenog i nad Srbima i nad Bošnjacima, u kome je stradao ogroman broj ljudi. Srebrenica je kontinuitet u zločinu od 1991. do 1995, i to se može posmatrati samo u kontekstu zločina koji su počinili jedni drugima i Srbi i muslimani. Pokušava se manipulisati i prikazati Srebrenica samo kao mesto stradanja Bošnjaka, zaboravljajući ogromne žrtve Srba. To ima nesumnjivo političku pozadinu, jer je ona bila motiv i razlog za bombardovanje NATO-a. Ako se održi taj stereotip o Srebrenici, onda uvek možete da tvrdite da je bila opravdana intervencija. Ne procesuirajući zločine i zločince nad Srbima, oni žele stereotip o stradanju samo muslimana i Bošnjaka na tom prostoru i to izaziva kontroverze - kaže za „Politiku” predsednik RS, koji će danas prisustvovati otkrivanju spomenika Gavrilu Principu u Beogradu, dara Republike Srpske, kakav već postoji u Istočnom Sarajevu.

Nećete ići u Srebrenicu?

Ja sam bio u Srebrenici i poklonio se. Meni je žao svih žrtava, bilo da je musliman ili Srbin. Ali ne želim da budem deo farse koja se pokušava tamo prodati. To nije mesto odavanja pošte i počasti žrtvama, nego mesto politikantstva, političke ujdurme i želje da se satanizuje srpski narod i da se kvalifikacijama o navodnom genocidu Srbima nametne kolektivna odgovornost. Možete uskoro očekivati da se nametne kako je srpski narod kolektivno odgovoran za genocid nad muslimanima, jer samo kolektivitet može da napravi takvu vrstu zločina, a ne pojedinac. Zato mi ne možemo da uđemo u taj stereotip.

Zvanično se govori o genocidu nad više od 8.000 ljudi, što je potpisao i prethodni predsednik RS Dragan Čavić?

Bilo je manipulacija od samog početka. Treba se setiti da je visoki predstavnik tada bio Pedi Ešdaun, koji je napisao svoj izveštaj u okviru OHR-a i fingirali su formiranje komisije u RS koja je navodno potvrdila te podatke. Ta komisija je dobila servirani izveštaj od OHR-a, a zbog spoljnog pritiska ta komisija morala je da ima podršku predsednika Čavića. U izveštaju se govori o osam hiljada i nekoliko stotina žrtava, ali posle toliko godina vidi se da tih 8.000 ne postoje. Haški tribunal, pozivajući se upravo na ovaj izveštaj, doneo je odluku o navodnom genocidu. Danas, kad odete na groblje u Potočarima, nećete naći više od 4.500 sahranjenih, što govori o tome da je to bilo manipulacija.

A šta je sa ostalima?

Ima i živih, naravno, mi smo te podatke proverili. Mi smo te ljude zvali po Švedskoj i oni su se javljali na telefon. Ima ljudi koji nisu poginuli tada u Srebrenici, ali su tu sahranjeni. Kao što su u toku rata govorili da su Srbi pobili 300.000 muslimana, a na kraju je ispalo da je u čitavoj BiH poginulo oko 93.000 ljudi, od čega 29.000 Srba. Ali, na tom stereotipu o 300.000 poginulih muslimana, Amerika i druge velike zemlje gradile su politiku i svoj odnos prema Srbiji, RS i srpskom narodu u celini. Sada su činjenice jasne, ali to ništa ne znači, jer je politika već sprovedena. Zato je nemoguće dokazati taj broj kojim se manipuliše u Srebrenici, jer on ne postoji, ali je poslužio sudu u Hagu da odredi karakter tog zločina, koji jeste bio ogroman, i nad jednima i nad drugima. Reč je o više od 3.500 stradalih Srba u periodu od dve - tri godine. Srebrenica je bila demilitarizovana zona, a iz nje su uporno izlazili naoružani vojnici Nasera Orića i vršili zločine po selima u okolini Bratunca i Srebrenice. To je bio pokušaj da se napravi predstava.

Ali, ta predstava je sada pretočena u britansku rezoluciju?

Britanija je u kontinuitetu negativna prema Srbima i srpskom narodu. Nisam od onih koji su skloni da misle o teorijama zavere, za mene postoje samo zavere. Britanci su bili na strani Otomanske imperije i zato se ona toliko i zadržala ovde. Kad je srpski narod dizao ustanke za svoju slobodu, Otomanska imperija je imala podršku Britanije kao kolonijalne sile. Zato je i ostao onaj deo evropske Turske, kako bi se i dalje zagorčavao život balkanskim narodima. Taj cinizam Britanaca vidljiv je kroz istoriju. Britanska vlast je poslala Pedija Ešdauna, koji je srušio Dejtonski mirovni sporazum, kršio međunarodno pravo i odredbe Ustava BiH. To govori o lošim namerama, jer je sve činjeno na štetu Srba i RS. Pedi Ešdaun je devedesetih godina 20. veka, kao i Holbruk, sedeo izuven s liderima s Kosova i podstrekivao ih da dižu revoluciju. On je direktni izdanak britanske politike koja je ovde mešetarila, zavađala ljude i vodila ih u rat. Zato rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici predstavlja kontinuitet takve britanske politike. To je politika loših namera, ona je preko svojih službi mešetarila u Bosni, poznati su i njihovi uplivi u službe bezbednosti.

Evropska unija je sada tamo gde je Jugoslavija bila 1985. godine. Tada se još mogla spasiti, da je postojala volja. Jugoslavija se raspala posle deset godina privredne stagnacije, koja je počela 1980. godine, a EU je u krizi tek šest godina. Ovako slovenački ekonomista Jože Mencinger u razgovoru za „Politiku” objašnjava zašto smatra da, uz grčku dramu, Evropu trenutno trese i jugoslovenski sindrom. „Kao što su Slovence tada uveravali da svi u Jugoslaviji žive na naš račun, sada nemački političari uveravaju sve da su Grci lenjivci koje izdržavaju Nemci”, objašnjava Mencinger. U vreme raspada Jugoslavije (1990. i 1991. godine) bio je ministar u slovenačkoj vladi.

Nisam bio nacionalista i nisam verovao u san o samostalnoj Sloveniji ili u to da smo bili iskorišćavani. Za mene je izlazak Slovenije iz Jugoslavije bio nekakva vrsta „izlaza za slučaj opasnosti”, koji se možda mogao sprečiti do oktobra 1990. godine. Posle toga to više nije bilo moguće, za Sloveniju su troškovi ostajanja postali veći od troškova izlaska. Ne mislim samo na ekonomske, već i na socijalne i ljudske troškove. Ostalo je samo pitanje načina. Nažalost, došlo je do najgoreg mogućeg raspadanja zemlje, u kojem su stradali milioni Jugoslovena.

Mislim da je u to vreme u Jugoslaviju iskreno verovao samo Ante Marković, a možda i generali JNA. No, Marković je bio loš političar, što je pohvala. Nije shvatao da se novcem ne može savladati iracionalni nacionalizam Tuđmana i Miloševićevo korišćenje nacionalizma.

Ruski portal Sputnjik je, naime, emitovao vest da je Gasprom naredio svojim ćerka firmama da od 1. jula prestanu sa radom na proširenju infrastrukture gasovoda Južni koridor. Zvanično objašnjenje, zbog čega je, posle odustajanja od Južnog toka, i Turski projekat doveden u pitanje, je da Gasprom i turska kompanija Botas nisu još uvek, i pored iscrpnih pregovora, postigli dogovor o formuli po kojoj bi Ankara dobijala ruski gas po nižoj ceni. Međutim, dobro obavešteni izvori tvrde da iza tog epiloga ipak stoji politika, to jest nezadovoljstvo Turske zbog nedavnog govora ruskog predsednika Vladimira Putina u Jerevanu u kome je osudio genocid nad Jermenima koji je počinila turska vojska. Takođe, navodi se da je i neprekidno i uporno lobirnje Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije za zaustavljanje izgradnje Turskog toka dovelo do odluke ruske strane da stopira projekat.

Vojislav Vuletić, generalni sekretar Udruženja za gas Srbije, ističe za Danas da je potez koji je povukao Gasprom samo logična reakcija na agresivnu kampanju, prvenstveno SAD protiv Turskog toka.

- Kao što je Vašington vršio pritisak na Makedoniju da odustane od Turskog toka, tako je sada potpuno izvesno i evidentno da ju je vršio i na Tursku. Amerikanci to i ne kriju, s tom razlikom, što svoje ponašanje ne karakterišu kao pritisak već tvrde da oni "mole" svoje partnere da odustanu od tog projekta. Evropskoj uniji takođe odgovara da se Turski tok ne izgradi, naročito Nemačkoj. Naime, Berlin računa na to što postoje tehnički uslovi da se Severni tok, kojim se snabdeva gasom iz Rusije proširi, čime bi se obezbedile dovoljne količine gasa za Evropsku uniju. Sa druge strane, Nemačkoj u potpunosti odgovara da se zemlje poput Srbije ne povežu na Turski tok, odnosno da taj projekat propadne, jer bi onda morale da ga nabavljaju od nje po znatno višim cenama nego kada bi Turski tok bio izgrađen. Dakle, naša zemlja je, na žalost, ponovo uvučena u geopolitičke igre, koje joj onemogućavaju stabilno i jeftino snabdevanje prirodnim gasom - objašnjava Vuletić.

"PI" nastavlja temu "Veliki trokut" intervjuom s jednim od najcjenjenijih domaćih stručnjaka u području međunarodnih odnosa, glavnim urednikom časopisa "Rusija u globalnoj politici", znanstvenim direktorom međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj" Fjodorom Lukjanov. U jednom od svojih posljednjih članaka "Staljin u postocima" Fjodor Aleksandrovič je predvidio dalje zbližavanje Rusije i Kine koje, s njegove točke gledišta, može doprinijeti svojevrsnoj konvergenciji političkih sustava dvije države. Hoće li ova pragmatična alijansa dobiti neku vrijednosnu dimenziju ili će pak ostati "hladni" savez različitih civilizacija, kojima je zajedničko samo neprihvaćanje atlantističke hegemonije? Naš gost se priklanja potonjem mišljenju, ali mi sa svoje strane gajimo nadu da kod država Velikog trokuta može doći i do neočekivanih vrijednosnih preklapanja.

Boris Mežujev: Fjodore Aleksandroviču, prvi čovjek NR Kine je 9. svibnja prisustvovao na paradi na Crvenom trgu, u posljednje vrijeme s Kinom je sklopljen niz važnih gospodarskih sporazuma. Ima li rusko-kinesko zbližavanje perspektivu?

Fjodor Lukjanov: Sklopljeni sporazumi nisu samo ekonomski, oni su sveobuhvatni, uistinu usmjereni na strateške odnose u dugoročnoj perspektivi. To jest, oni očito prelaze granice simboličkog čina, radi se o ozbiljnoj međusobnoj orijentaciji. Pri tome, treba jasno razumjeti da nema govora ni o kakvoj alijansi u zapadnom smislu te riječi. Kineski dužnosnici, ne štedeći boje za oslikavanje važnosti rusko-kineske suradnje, neprestano podvlače da Kina ni u kakve blokove nije ulazila, ne ulazi i neće ući.

Boris Mežujev: Na čemu je onda zasnovana ta alijansa?

Fjodor Lukjanov: Povezivanje Rusije i NR Kine je u razumijevanju da su dvije zemlje potrebne jedna drugoj u suvremenom svijetu, jedna upotpunjuje mogućnosti druge, ali pri tome obje strane stavljaju iznad svih ostalih vrijednosti stratešku neovisnost, samostalnost, slobodu djelovanja, koja nije ograničena obvezama pred partnerima, makar oni bili i vrlo poštovani. Za Rusiju je situacija jasna. I nije stvar u konfliktu sa Zapadom, iako je on poslužio kao katalizator okretanja na istok. Nemoguće je u 21. stoljeću, kada Azija za sve postaje centar ekonomskog, političkog i čak djelomično kulturnog privlačenja, da država kojoj se tri četvrtine teritorija nalazi u Aziji, ima dugačku granicu s Kinom i pruža se duž obale Tihog oceana, nema aktivnu, promišljenu i temeljnu istočnu politiku. Tu je Kina neizbježni centar utjecaja, iako Rusiji uvijek valja misliti o diverzifikaciji u tom dijelu svijeta.

Boris Mežujev: U povijesti rusko-kineskih odnosa su bila dva pokušaja da se uspostavi tijesno zbližavanje - 1896. godine, veleposlanstvo u Kini za vrijeme Nikolaja II, sklapanje dogovora o pruzi Kina-Daleki istok; i drugi put - epoha Staljin-Mao. Oba puta savez nije trajao dugo. Može li se računati na to da će treći pokušaj biti uspješniji? Što će jamčiti uspjeh?

Fjodor Lukjanov: Saveza s Kinom neće biti, a nije nam ni potreban. Rusiji je potreban napredak u razvoju svog azijskog dijela i ozbiljni poticaji za razvoj uopće. Kini nisu toliko potrebni ruski resursi, koliko put na zapad, direktan izlaz bez problema na europska, sredozemna tržišta. Odatle i ideja o "Putu svile". Kina nailazi na rastuće suprotstavljanje SAD u Azijsko-Tihookeanske regiji i Peking se trudi da ga zaobiđe, ne stupajući u konfrontaciju. Bar za sada. Euroazija je u tom smislu vrlo povoljna za Kinu, pošto je tamo otpor kineskoj aktivnosti mnogostruko manji. Rusija i Kina su objektivno sposobni pomoći jedno drugom u rješavanju svojih problema. Po prvi put u povijesti, balans snaga nije u korist Rusije, iako postoji mogućnost asimetričnog balansa. Ekonomski se Rusija ne može usporediti s Kinom, ali kad se gleda međunarodna uloga i spremnost na igranje velikih igara, Rusija za sada značajno nadilazi gigantskog susjeda. Time nam je djelomično predodređeno da budemo avangarda svjetske oporbe, što je pozicija koju Kina nikada neće zauzeti, radije birajući podržavati iz sjene. To je rizično, ali i daje mogućnost da se bude zahtjevniji u partnerstvu s NR Kinom.

Pojava nove infrastrukture NATO-a u blizini ruskih granica nije u skladu sa dogovorom Rusije i Alijanse, rekao je na pres-konferenciji šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

„U početku se izlazi sa javnim optužbama na naš račun, uzbunjuje se javno mnjenje, a zatim se na njega pozivaju kada počinju da se preduzimaju, sada više ne retorički, već potpuno praktični koraci — stvaranje vojne infrastrukture NATO-a u blizini naših granica, čime se krše obaveze koje su preuzele na sebe Rusija i Severnoatlantska alijansa u okviru tzv. osnovnog dokumenta“, rekao je Lavrov.

„Mi redovno podsećamo naše američke kolege da to javno mnjenje na koje oni pokušavaju da utiču stvaraju oni sami“, naglasio je on.

Rusija nije zainteresovana za raspirivanje konflikta između Grčke i EU

„Uprkos spekulacijama u nekim medijima, mi nemamo nikakav interes da raspirujemo vatru na toj lomači. Pokušali su da nas optuže da sedimo i sa radošću trljamo ruke, gledajući kako se Grčka svađa sa Briselom, Parizom, Berlinom. To apsolutno nije tako. To je apsolutno izokretanje naše pozicije, naših interesa“, naglasio je Lavrov.

On je dodao da je poziciju Moskve više puta iznosio predsednik Rusije Vladimir Putin.

„Ona se sastoji u tome da smo zainteresovani da se što pre nađe prihvatljivo rešenje za probleme grčkog duga“, izjavio je Lavrov.

Ministar je naveo da Rusija želi da vidi „jaku, funkcionalnu, ekonomski naprednu EU“.

„Jasno je da je to nemoguće uraditi ako u nekoj zemlji EU, evrozone, počne kriza. Mi smo za to da se pronađe prihvatljivo rešenje“, naglasio je on.

Pitanje Krima zatvoreno referendumom

„Pitanje Krima, mislim da svi to znaju, čak i oni koji ne mogu o tome da govore, zatvoreno je. Njega je zatvorio narod Krima, a odluku je Rusija donela na bazi jasno izražene volje krimskog naroda“.


Niko od partnera Rusije u Šangajskoj organizaciji za saradnju i zajednici BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, JAR) ne govori da ne priznaje rezultate referenduma na Krimu, izjavio je Lavrov.

„Niko od naših partnera ne govori da ne priznaje rezultate referenduma koji su postali osnov za povratak Krima u sastav Rusije. U dokumentima koje smo videli kroz nekoliko sati lideri BRIKS-a, kao i lideri ŠOS-a, jačaju našu zajedničku poziciju o potrebi potpunog i savesnog ispunjavanja Minskog sporazuma koji nema nikakav odnos prema krimskoj agendi“, rekao je Lavrov.