trump
© AFP 2016/ MOLLY RILEY
Ništa u političkoj Americi nije danas kao što je nekad bilo. Više od dve stotine godina znao se red: posle izbora, uprkos svim prljavštinama predsedničke ili neke druge predizborne kampanje, učesnici bi prestali da se časte uvredama ili, čak, i istinom. Ma kakva bila, pravedna ili ne, presuda birača je značila zatišje ili prestanak javnog poricanja protivnika.

U današnje vreme, posle iznenađujuće pobede Donalda Trampa, međutim, u američkoj javnosti vidljiva je čudna, dosad nezabeležena hajka protiv novog predsednika. A on još ni zakletvu nije položio. Gde se izgubio taj čuveni anglosaksonski fer plej?

Hilari Klinton se ovih dana, doduše, malo čula, ali su njeni zagovornici baš glasno izražavali negodovanje. Prvo su se dogodili ulični postizborni protesti (krajnje neobični za Ameriku), ali kada je procenjeno da bi to moglo da ima i kontraproduktivne posledice, borba protiv Trampa se prenela u medije.

Umešale su se i institucije koje je teško povezati s demokratijom. Recimo: obaveštajne agencije. Zloglasna CIA je svoj fokus usmerila na, koga drugog, nego na Rusiju. Već nedeljama se širi neverovatna priča da je Moskva pomogla, preko svojih internet hakera, da pobedi Donald Tramp. Pominje se čak i to da je ruski predsednik Putin ,,lično rukovodio hakovanjem američkih izbora".

Ista CIA koja je po celom svetu, i to ne samo preko interneta - već više u krvi, rušila i postavljala strane režime, odjednom je počela da se priseća demokratije i da cvili kako je zli Putin doveo Trampa na vlast u Americi. Dokaza, priznaju, nema, ali indicija ima. Kad ih Trampovi saveznici pitaju odakle im indicije, oni ćute. I mediji i obaveštajci. Ali ,,veruju" da nisu čista posla. Pozivaju se jedni na druge. I tako, ukrug.

Iza te naknadno otkrivene pameti, međutim, gotovo sigurno stoji zloslutna zbilja: SAD su u dubokoj krizi, ne samo političkoj i ekonomskoj, već i moralnoj i svake druge vrste. Američko društvo je došlo do granice kada mora da se opredeli kojim će putem poći prema nekom spasonosnom izlazu ili, možda, zalutati u lavirint katastrofalnih posledica. To je, zapravo, prva prava dilema pred kojom stoje Amerikanci, otkako postoje kao država.

Politička farsa stara više od dva veka da su birači mogli da biraju između dve političke alternative - demokrata i republikanaca - konačno je obelodanjena: te dve partije su, zapravo, uvek bile samo dve varijante iste ideologije. Zato su republikanci ovog puta, isto kao i demokrati, bili iskreno zabezeknuti pobedom Trampa i njegovom politikom koja će, ako se primeni, makar i ublažena, biti jasan raskid s decenijskim trendovima koji su već, kao hobotnica, počeli pipcima da obavijaju celi svet. Kako je onda mogao da pobedi?

Prva postavljenja njegovih budućih saradnika, ali i stalni i ozbiljni otpori još pre nego što je uzeo dizgine formalne vlasti, ukazuju na to da uz njega stoji vojno-industrijski kompleks i dobar deo bankarsko-finansijske zajednice, dok su protiv Trampa mediji, obaveštajni krugovi i deo zemalja u kojima su Amerikanci na vlast doveli svoje prijatelje, dobrovoljne ili prinudne. Ti blokovi nisu sasvim kompaktni. Stekao se utisak, recimo, da je FBI imao neku ulogu u osporavanju kandidature Hilari Klinton, kao što je, s druge strane, javna tajna da finansijski moćnici poput Soroša, Bafeta i još nekih, nisu bili na Trampovoj strani. Moćni energetski sektor, pre svega naftaši, zapostavljen po uticaju u Obamino vreme, sada se, izgleda, vraća na velika vrata.

Promene, ako do njih zaista dođe, moraju da budu tektonske: radikalan raskid s koncepcijom globalizma i politikom svetskog policajca, traženje novih saveznika ili novo modeliranje starih, najverovatnije i stvaranje novih neprijatelja, povratak korenima u novim uslovima, duboke promene u ekonomiji, unutrašnji sukobi, među kojima rasno pitanje nije jedno od lakših.

Sve što se bude događalo u samoj Americi prelamaće se na celi svet. I dobro i loše. Do toga nas je dovelo stvaranje svetske međuzavisnosti koja je u današnjim uslovima - neizbežna.

Koncepcija ,,dva putića” koji stoje sada pred Amerikom jasno pokazuje da je đavo odneo šalu i da mora nešto da se preduzme. To ,,nešto” nisu osmislili ni Tramp ni Klinton, već oni koji stoje iza njihovih uspona i padova. Do ovih dana, ti ,,vladari iz senke” su imali bar konsenzus oko puta kojim Amerika, pa i svet, treba da idu. Taj konsenzus više ne važi. Isuviše grešaka je napravljeno i u SAD i u svetu da bi njegove posledice mogle da se ignorišu i da se nastavi u istom pravcu.

Međutim, izgleda da novi konsenzus zasad nije postignut. Otuda toliki otpor izboru Trampa, koji svojom novom politikom treba da donese bitnu alternativu. Neko se u nečemu preračunao i, bar zasad, još nije jasno kako će se stvari dalje razvijati. Varijante su bezbrojne i biće, u svakom slučaju, dugoročne. U slučaju Trampovog uspeha, odnosno snaga koje su ga dovele na vlast, Amerikanci su pragmatičan narod, dogodiće se narednih decenija ,,i posle Trampa - Tramp”. U slučaju da stvari pođu po zlu, što takođe nije isključeno, tražiće se neko drugo rešenje, pri čemu ni šire ni uže ratne opcije nisu isključene.

Ono što jeste sigurno to je da je u današnjoj konstelaciji snaga celi svet talac sadašnjih previranja u SAD i da stoji na pragu promena koje lako mogu da postanu istorijske.