Iz zapisa Prilepina o Donbasu provejava jedno osnovno osećanje i duboko ubeđenje: "Ovo se već dešavalo sa nama! Ovo nam nije prvi put!"
Požar u Domu sindikata u Odesi, 2. maj 2014.

Požar u Domu sindikata u Odesi, 2. maj 2014.
Rat nije za žene. Rat nije ni za muškarce. "Štaviše, uopšte nije za ljude", piše ruski pisac Zahar Prilepin u svojim Pismima iz Donbasa - pisac kome ne nedostaje ratno iskustvo i koji je i sam bio učesnik nekoliko ratova. Rat, "to je za neki film. U najboljem slučaju, za istoriju: nekad bilo, ali sad to više niko ne radi".

Uprkos tome što "nije za ljude", rat se ipak stalno dešava; izbija i tamo gde ga ne očekujemo. Dešava se mnogim, ali se može desiti svima, bilo kome. Dešava se i danas, u ovom trenutku. Sasvim skoro, protutnjao je bivšom Jugoslavijom, buknuo je u bivšem Sovjetskom Savezu. U Pridnjestrovlju, u Rusiji, u Gruziji, u Ukrajini, ili onom što je nekad bila Ukrajina - sovjetska, socijalistička republika, kao deo ogromne "zajednice naroda" ili "komunističke imperije"; potom kao nezavisna republika, otpala i od "bivše zajednice" i od komunizma.

"Nezavisna Ukrajina", kakva je to država? Ne možete ju naći u istorijskim atlasima. Ima li narod koji je nastanjuje svoj jezik? Osim ruskog, tamo se govori i suržik i balačka - narečja za koja je nemoguće reći da li pripadaju ruskom, ili posebnom, ukrajinskom, književnom jeziku. Istorijski, Ukrajina je Malorusija - "Mala Rusija". A Kijev, prestonica Kijevske (ili Stare) Rusije, još od IX veka "majka svih ruskih gradova". Tako je zapisano u Nestorovom letopisu: "Oleg sede u Kijevu da vlada, i reče: `Neka ovo bude majka ruskih gradova`".

I još nešto: narod koji je živeo u "Staroj Rusiji" prozvan je Rusima ("ruskie"). Etnonim je poznat u raznim varijantama (Rus, Rusin, Rusak, Rusnak...). Iz tog superetnosa tek tokom XIX veka počinje da se formira, i to nepotpuno, nacionalni identitet Rusa, Belorusa, Ukrajinaca (Malorusa) i Rusina. Ovo je, među ostalim, i stav savremenog ukrajinskog istoričara Petra Toločka. Promocija njegove knjige nasilno je prekinuta prošle godine u Kijevu. Otkuda onda radikalni ukrajinski nacionalizam, ratoborno "ukrajinstvo" koje želi da pokida sve veze sa velikim i prastarim ruskim stablom falsifikujući pri tom i unakazujući i sopstvenu istoriju?

ZLOĆUDNI ZAMETAK BUDUĆEG RATA

"Nezavisna Ukrajina", tvrdi Prilepin, proizvod je "pozne sovjetske birokratije Sovjetske Socijalističke Republike Ukrajine, kojoj je postalo unosno da se ne potčinjava opštem saveznom centru u uslovima započete podele narodne imovine". Nacionalizam i "nacionalna duhovnost", kao i posebna, "ukrajinska istorija", bile su i ostale samo zgodan "paravan za pokrivanje najzamašnije preraspodele vlasništva". Antikomunizam je za čas ujedinio ukrajinske nacionaliste i liberale u jedan i jedinstven front, u zajedničkom pokušaju da pobegnu od "mračne komunističke prošlosti" i "otputuju u Evropu" - što dalje od Rusije i od stvarne istorije Ukrajine. Vera u Evropu u takvoj Ukrajini postala je neobjašnjiva, dirljiva i skoro "mistička" - ironijom istorijske sudbine, upravo u trenutku kada je Evropa kročila na prag nove civilizacijske krize. Sve se to uopšte ne dotiče onih koji i danas, ne osvrćući se na činjenice i ne pitajući za cenu, "hrle u Evropu".

Novostvorene "postkomunističke" države, iz nekog razloga, tražile su i "traže sopstveni identitet u onim vremenima kada su nosile fašističku uniformu, lovile mesne Jevreje i slale ih kuda im je bilo naređeno, a posle su mahnito ratovale protiv `boljševičkih okupatora`". Drugačije nisu ni mogle; one nisu imale nikakvu, a pogotovu ne vekovima dugu istorijsku tradiciju na koju bi se mogle pozivati slaveći svoju državnost. Uzgred, ti "boljševički okupatori" su isti oni sovjetski vojnici koji su ih oslobodili od pošasti fašizma.

U takvoj "nezavisnoj" republici stvorena je klica, zloćudni zametak budućeg rata; požara u kojem će se uskoro raspasti i izgoreti čitava zemlja. Ko danas uopšte ratuje u Ukrajini? "Rusi-agresori", varvari pristigli iz Rusije, u bespoštednom ratu protiv mirnih Ukrajinaca, koji su prinuđeni da brane sebe i svoju zemlju, spasavajući živu glavu? Ili je to pitanje "civilizacijskog izbora", u kome se trajno odlučuje o budućnosti zemlje, između Rusije i Evrope, varvarskog Istoka i civilizovanog Zapada? To je samo lažna slika, banalni kliše koji uporno, do iznemoglosti, sve dok se laž ne pretvori u istinu, ponavljaju uticajni mediji na Zapadu. U Ukrajini se, zapravo, ne događa ništa novo, ništa što se već nije događalo u ruskoj istoriji. I možda će se - ili je to sasvim izvesno - događati opet.

VELIKI POTRES

Godine 2014. - "četrnaeste godine trećeg milenijuma" - u stvari je počeo novi "veliki potres", "novo spasavanje Rusije". U dugoj ruskoj istoriji, sasvim neočekivano, otpočeo je novi ciklus: "vrteška ruske istorije" ponovo se, i snažno, zavrtela. Knjiga Pisma iz Donbasa nastala je na licu mesta, tamo gde je i započeo taj novi ciklus ruske istorije, u pobunjenom Donbasu; ona opisuje događaje i ljude, "obične ljude", onako kako ih je video i doživeo pisac, a jedan od njih je i slavni "opolčenac" Motorola, komandant bataljona "Sparta".

U knjizi Prilepina možemo pročitati i sledeće: "Sedeo sam za stolom gde su ljudi spokojno govorili o ljubavi prema Ukrajini, pa i tugovali za njom i za neuspelim - već neostvarljivim jedinstvom; reakcija na to bila je potpuno mirna." I takođe: "Ukrajina nije ni za šta kriva". Nisu, niti mogu da budu krivi, ni Ukrajinci, barem ne oni koji nisu učestvovali u pogromu na "Moskalje" i nisu "skakali" i vrištali. "Normalne Ukrajince i normalne Ruse ovde (u Donbasu) niko ne okrivljuje."

Reč je o privremeno poremećenim odnosima dva bratska naroda, ili dva dela jednog te istog naroda. Čitalac sam može da povuče određene paralele. Slični "civilizacijski izbori" se prelamaju i danas na prostoru Balkana i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Zato svaki Ukrajinac mora da zna: "Istinski Ukrajinac uvek će naći azil u Donbasu". Naravno, i u Rusiji. A "Porošenko neumorno laže i živi od toga". Porošenko nije usamljen u tome, on je samo personifikacija sistema koji uspešno proizvodi jedino laži i ništa drugo.

I zato nema nikakvog razvoda s Ukrajinom. Vreme ništaka i hulja neće trajati doveka. Dotle, "čudaci skaču, ludaci ziguju, a odeska inteligencija je delimično ostala bez pameti i izgubila nagon za opstanak..." Oni koji su se iznenada "preselili sa Moskovskog prospekta na Banderin prospekt sada ćute..." Inteligenciji, uostalom, hrabrost nikada nije bila jača strana.

POKOLj U ODESI

Rat u Ukrajini, međutim, počeo je zastrašivanjem i smišljenim, sistematskim terorom nad neistomišljenicima i nad (pro)ruskim stanovništvom. Tako je došlo do jezivih ali pomno isplaniranih zločina, poput onog koji je 2. maja 2014. počinjen u Odesi. O njemu u Pismima iz Donbasa svedoči novinarka Irina, rođena u tom gradu, koja je sama "sprovodila sopstvenu istragu o dešavanjima od 2. maja". Istraga novinarke je trajala dve nedelje, potom je napustila Odesu i došla u Donjeck, na stranu "pobunjenika" i "separatista". Kijevske vlasti, pučisti, nikad nisu sprovele takvu istragu; zločin je trebalo nekako prikriti i sakriti njegove prave vinovnike.

"Dve hiljade ljudi iz Kijeva", tvrdi Irina, "unapred je došlo u Odesu"; "tog dana je opusteo Majdan". U Odesi su boravili od 1. do 3. maja, za njih je neko platio smeštaj u hotelima pored mora i u zapuštenim kamp-prikolicama: "Sve se to", naime, "plaćalo". "Njih su specijalno dovozili i oni su samo čekali priliku. Masovno ubistvo je moralo da se dogodi kako bi se ljudi zaplašili, i ljudi su se silno uplašili".

(Pro)ruski demonstranti su u Odesi saterani u Dom sindikata, a potom hladnokrvno i svirepo pobijeni; nekoliko stotina ljudi, tačan broj možda nikad nećemo saznati. Najpre su otrovani: "Tamo je eksplodirao hlor". Potom su spaljeni Molotovljevim koktelima, koje su na njih bacali "majdanci" pristigli iz Kijeva i ko zna odakle sve ne. Oni koji su, spasavajući goli život, iskakali kroz prozore zgrade dokrajčeni su palicama, kojim su ih "majdanci" tukli do smrti.

Posle toga zgradu su blokirali specijalci i miliconeri, ne dopuštajući nikome ulaz, a tragovi zločina su sistematski uklanjani. Obijan je i malter sa zidova, kako bi se sakrila činjenica da je protiv ljudi u Odesi korišćen hlor. Kao da je zločin moguće sakriti ili zaboraviti. Istina o događajima u Odesi tek treba da se sazna. Uostalom, "specijalci tačno znaju čime su potrovali ljude, koliko su ih ubili vatrenim oružjem, koliko na smrt premlatili, koliko unakazili".

Odesu i čitavu Ukrajinu je paralisao strah. To je mračno naličje, ili pravo lice "demokratske revolucije", kijevskog "evromajdana": "demokratije" koja je uvedena snajperskim hicima za početak, potom "kaznenim bataljonima", podržana od demokratske Evrope i njene "liberalne javnosti".

U Odesi je zatim zavladao "mir"; drugde, u Slavjansku, u Donjecku, u Lugansku je buknuo rat. Nad Ukrajinom je oslobođena avet građanskog rata koji traje sve do danas, čitavih pet godina. Za to vreme je do temelja razorena "voljena Ukrajina", a rat koji je tada započeo još čeka na svoj konačni rasplet. I on će neminovno uslediti. U to ne treba sumnjati.

U VRTLOGU SVETE ISTORIJE

Ko je onda odgovoran za rat u Ukrajini, ko ga je tako dugo i uporno pripremao i zašto? Odgovori na ova pitanja postaju očigledni. U takvim okolnostima nije teško potpaliti i potpomoći rat sa strane. U džepove nacističkih bojovnika slile su se reke novca, sa Zapada i od "domaćih tajkuna". Na frontove su pristigli i specijalci i vojni savetnici iz SAD, kao i plaćenici, "robokapi" iz čitavog sveta. Ali fašizam u Ukrajini, i sličnim zemljama, nije samo predmet manipulacije moćnika iz zemlje i inostranstva. Još mnogo pre "majdana", on je već "stekao sopstvenu dinamiku", prestajući da bude kontrolisan i upravljan tuđom rukom. Otuda je "dolazak fašista na vlast", godinama pre kijevskog puča, bio samo pitanje vremena.

Zahar Prilepin je godine 2009. napisao antiutopiju u kojoj se Ukrajina raspada na dva dela, a u zemlji započinje krvavi građanski rat. Rat u Ukrajini mogao je da se predvidi. "Tragedija rusko-ukrajinskih odnosa nije počela 2014. godine." Pripremala se mnogo pre, gotovo u potaji. Tragedija je "počela 1999. u Jugoslaviji, ili 1991. u Rusiji. Ovo što se danas dešava u Ukrajini", piše Prilepin, "posledica je niza izdajstava koja moraju biti ispravljena".

Iz zapisa Prilepina o Ukrajini i pobunjenom Donbasu provejava jedno osnovno osećanje i duboko ubeđenje pisca: "Ovo se već dešavalo sa nama! Ovo nam nije prvi put!" Postoje jasne istorijske paralele sa mnogim događajima iz bliže i dalje prošlosti. U knjizi pod naslovom Nije tuđi rat Prilepin primećuje: "Ispostavilo se da su najraznovrsniji događaji iz velikoruske i maloruske istorije direktno povezani sa sadašnjim dešavanjima, pa čak i da su se dogodili pre sto, dvesta ili hiljadu godina". I da je sve već opisano u delima klasika velike ruske književnosti, u njihovim pogledima i sudovima o tadašnjim "tekućim događajima".

A tu leži i odgovor na pitanje gde je u savremenoj pometnji mesto pisca i književnosti. "Stara ruska književnost je prebivala u vrtlogu svete istorije." Iz njenih svetih reči izbija mir; onaj "mir u duši s kojim živimo usred zemaljskog sveta". Ta osećanja su nasledili i Puškin i Tolstoj, i Blok i Jesenjin. Ruska književnost, i to "na zadivljujući način", pokazuje i otkriva i ono što se danas dešava. Pokazuju se čak i ista lica, "ona koja su nam poznata iz naše tako mlade, a tako stare istorije: vojnici, pravednici, buntovnici, mučenici, velmože, jurodivi..." Razotkriva se ne samo prošlost i sadašnjost, nego i budućnost, pošto je istorija krug, u kome nema progresa, ali nije slepa ulica.

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija" (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.