Putin i erdogan

Ruski predsjednik Vladimir Putin (desno) sastao se s turskim predsjednikom Recepom Erdoganom u Sočiju, Rusija, 5. kolovoza 2022.
Erdogan je nakon četvoročasovnog razgovora sa Putinom zagonetno prokomentarisao da će taj sastanak doneti korist regionu. O čemu su razgovarali predsednici Turske i Rusije?

Četvoročasovni sastanak između Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana prošlog petka u Sočiju nagoveštava obostrano korisno ekonomsko partnerstvo između Rusije i Turske koje s jedne strane pomaže Rusiji da nastavi interakcije sa svetskim tržištem zaobilazeći sankcije Zapada, a sa druge strane daje podsticaj turskoj ekonomiji.

Turska je član carinske unije Evropske unije i nije tajna da kroz nju protiče mnogo ruskog novca otkako su zapadne sankcije stupile na snagu. Ukoliko taj novac može da se pretvori u investicije u Turskoj kako bi se uspostavila proizvodna postrojenja sa zapadnim tehnologijama i pristupu tržištima, to bi stvorilo nova radna mesta i osvežilo ekonomiju ove države, što je dupla pobeda. To je jedna stvar.

U Sočiju su se Putin i Erdogan dogovorili da postepeno izbace dolar iz svojih transakcija. Deo turskih kupovina ruskog gasa biće realizovan u rubljama, što će naravno ojačati rusku valutu . Isto tako, sastanak u Sočiju nametnuo je zadatak za pet turskih banaka da usvoje ruski platni sistem "Mir", koji je Moskva razvila nakon isključenja Rusije iz SWIFT sistema.


Najosnovnije gledano, "Mir" sistem omogućuje ruskim državljanima - naročito turistima - da slobodno posećuju Tursku. Osim toga, Zapad ne može da gura nos u takve transakcije. Prošlonedeljni izveštaj Blumberga navodi da se osetljive novčane transakcije izvan nadzora Zapada možda već odvijaju. Turska praktično pomaže Rusiji da ublaži efekte zapadnih sankcija, dok se istovremeno stara da ne postane meta kolateralnih sankcija.

Tri glavne oblasti

Prilično je očigledno da je sve ovo moguće jedino unutar matrice političkog razumevanja. Četvorosatni razgovor u Sočiju gotovo da se u celosti odvijao u režimu jedan na jedan. Erdogan je kasnije zagonetno prokomentarisao da će njegovi razgovori sa Putinom doneti korist regionu. Nije elaborirao to.

Može se pretpostaviti da postoje tri glavne oblasti u kojim će se ta matrica momentalno osetiti - Sirija, Crno more i Transkavkazija. Turski i ruski interesi se na tim tačkama ukrštaju.

U Crnom moru, Turska, kao čuvar Konvencije iz Montrjoa o plovnom režimu u moreuzima iz 1936. godine, ima ključnu ulogu povodom prolaska ratnih brodova kroz Dardanele, Mramorno more i Bosfor. Trenutne implikacije su očigledne.

U Transkavkaziji, Turska može da igra stabilizujuću ulogu, što Moskva očekuje, imajući u vidu uticaj Ankare na Baku. Dok se Rusija nosi sa novim geopolitičkim uslovima, normalizacija odnosa Turske sa Jermenijom ima veliku ulogu u otključavanju komunikacionih veza između Azerbejdžana i Turske, što bi zauzvrat otvorilo mogućnost direktnog povezivanja Rusije i Turske autoputem. Ekonomske implikacije su dalekosežne, naročito pošto Turska već ima razvijenu mrežu puteva sa Iranom i zapadnoazijskim zemljama, sve do Persijskog zaliva.

Međutim, stvari postaju složene kada dođemo do Sirije. Turski mediji javili su da Erdogan planira da telefonira sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom.

Putin je podsticao Erdogana da uvidi da je najbolji način da se reše turski problemi granične bezbednosti u severnoj Siriji da direktno komunicira sa Asadom umesto da pokreće vojne inkurzije.

Putinov rezon je da polu-mrtvi Sporazum iz Adane (1998) i dalje ima mnogo potencijala, jer je po njemu Damask garantovao obuzdavanje militantnih kurdskih separatističkih grupa u Siriji. "Duh Adane" je ispario jednom kada je Obamina administracija namamila Erdogana u svoj projekat smene režima 2011. godine kako bi Asad bio srušen. Do tog momenta, Erdogan i Asad - uključujući njihove porodice - uživali su srdačno prijateljstvo.


Međutim, današnje okolnosti su stimulativne za pomirenje između Erdogana i Asada.
  • Prvo, Asad je - uz rusku i iransku pomoć - uspešno pobedio džihadistički projekat u Siriji kojim su upravljanje SAD. Damask je oslobodio većinu regiona od džihadističkih grupa, a preostali problem je pitanje američke okupacije trećine sirijske teritorije na severu i istoku. Asad je konsolidovao svoju moć za još mnogo godina.
  • Drugo, Asad postepeno stiče regionalno prihvatanje među arapskim susedima Sirije. Sirija teži članstvu u ŠOS-u, zajedno sa Egiptom, Saudijskom Arabijom, Bahreinom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
  • Treće, tursko-američki odnosi su se poslednjih godina ukiselili, nakon cijaškog puča iz 2016. godine koji je za cilj imao svrgavanje Erdogana sa vlasti. Jedan od bitnih činilaca danas je američko vojno-političko savezništvo sa militantnim sirijskim Kurdima koji imaju ulogu pešadije Vašingtona, a teže uspostavljanju kurdske domovine u severnoj Siriji, duž granice sa Turskom, i to uz američke protekcije. Erdogan je stoga duboko sumnjičav povodom američkih namera.
  • Četvrto, što proističe iz navedenog, Turska je solidarna sa Moskvom i Teheranom (naravno i Damaskom) u zahtevu da se američke okupacione snage povuku iz Sirije (gde se nalaze bez odluke UN ili sirijskog poziva). Peto, Rusija i Iran održavaju kontakte sa sirijskim kurdskim grupama, ali izmirenje između Kurda i Damaska ne može da dobije na zamahu dok se nastavlja američko vojno prisustvo.
Kondominijum

Prilično je jasno da će bilo koji pokušaj presecanja ovog Gordijevog čvora morati da počne od pomirenja Erdogana i Asada. U Turskom je interesu da se ojača Damask i promoviše sirijsko pomirenje, što će na kraju učiniti američku okupaciju Sirije neodrživom, te otvoriti put za pacifikaciju kurdskih regiona u severnoj Siriji.

Za to vreme, dogodilo se nešto što utiče na sirijsku bezbednost: Rusija je danas lansirala iranski vojni satelit sa svog kosmodroma Bajkonur. Radi se o satelitu ruske proizvodnje tipa "Kanopus V" za osmatranje Zemlje, što će osnažiti iranske kapacitete za kontinuirani nadzor lokacija po svom izboru, uključujući vojna postrojenja u Izraelu.


Moskva je dogovor o satelitu tajno ispregovarala sa iranskom elitnom Islamskom revolucionarnom gradom (koja je angažovana u Siriji), a eksperti iz Moskve su obučili kontrolno osoblje ove formacije za satelitske operacije.

Ruske veze sa Izraelom u oštrom su padu usled izraelskog učešća u Ukrajini, u okviru Pentagonove "koalicije voljnih". Moskva će verovatno proterati veoma uticajnu Jevrejsku agenciju, koja je u Moskvi imala kancelarije još od vremena Gorbačova (pročitajte moj članak "Motreći na CIA, Moskva udara na Izrael").

Kritike Moskve povodom izraelskih raketnih napada na Siriju primetno su se pooštrile u poslednje vreme. Rusko-izraelski odnosi nastaviće da se kreću silaznom putanjom u dogledno vreme. Deluje da je Izrael akutno svestan svoje rastuće izolacije. Predsednik Isak Hercog pozvao je Putina danas kako bi razgovarali o zatvaranju Jevrejske agencije, ali se ispostavilo da je to bio razgovor bez zaključka. Moskva će biti ekstremno oprezna, s obzirom na jaku obaveštajnu mrežu Bajdenove administracije oko izraelskog premijera Jaira Lapida. Činjenica da je Lapid izbegao da zove Putina već puno govori.

Dovoljno je reći, zajedno sa trošnim vezama Izraela sa Moskvom i Ankarom, te dubokim antagonizmom prema Teheranu, tursko-rusko-iranski kondominijum u Siriji je poslednje što Izrael želi da vidi. Izrael je izopštenik, a Avramov sporazum gubi na težini (misli se na sporazum u formi zajedničkog saopštenja Izraela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Sjedinjenih Američkih Država od 13. avgusta 2020. godine, ostvareno zalaganjem Trampove administracije, prim. prev).

Putinova inicijativa za formiranje osovine sa Turskom i Iranom prelama se sa širim trendom preoblikovanja ovog regiona kroz procese kojim dominiraju države regiona umesto Sjedinjenih Američkih Država.

Prevod Novi Standard
Izvor Indianpunchline.com