© The CradleSudionici sastanka Šangajske organizacije za suradnju (SCO) u Samarkandu 2022.
Kada je 329. p.n.e. Aleksandar Veliki stigao do Marakanda, glavnog grada Sogdijane, pokrajine Ahemenidskog carstva, ostao je zapanjen: "Sve što sam o Samarkandu čuo je istina, osim što je još lepši nego što sam očekivao."
Skokom kroz vreme stižemo do otvorenog uvodnika uzbekistanskog predsednika Šavkata Mirzijojeva, objavljenog neposredno pre početka samita ŠOS-a, u kom je naglasio kako Samarkand sad "može da postane platforma u stanju da ujedini i pomiri države sa različitim prioritetima njihovih pojedinačnih inostranih politika."
Na kraju krajeva, istorijski i iz vizure ove markantne znamenitosti Puta svile, "svet je oduvek izgledao kao jedan i nedeljiv." Baš to i jeste suština jedinstvenog fenomena, "duha Samarkanda".
A na tom mestu Mirzijojev povezuje "duh Samarkanda" sa "duhom Šangaja", iz kog je proistekao ŠOS, uspostavljenim još početkom 2001, nekoliko meseci pre događaja od 11. septembra kojima je svet nasilno gurnut u razdor i rat bez kraja, takoreći preko noći.
Svih proteklih godina ŠOS kultura razvijala se na izrazito kineski način. Na početku je šangajska petorka bila usredsređena na borbu protiv terorizma - mesecima pre nego što je američki "rat terorom" (podvlačenje moje) metastazirao najpre u Avganistanu, pa u Iraku, a onda i dalje.
Tokom godina su "tri početno dogovorena NE - ne ulascima u saveze, ne sukobljavanjima, ne protiv trećih zemalja - završila kao deo standardne opreme brzog hibridnog vozila čija su "četiri točka" bila "politika, bezbednost, ekonomija i humanost," skupa sa Globalnom razvojnom inicijativom (Global Development Initiative), a sve od navedenog je i dalje u oštrom kontrastu sa prioritetima Zapada, uvek spremnog za hegemoniju i konfrontaciju.
Možda je najveći poklon s ovonedeljnog samita u Samarkandu to što je kineski predsednih Si Đinping predstavio Kinu i Rusiju skupa, kao "odgovorne globalne sile" sa čvrstom namerom da obezbede uzdizanje multipolarnosti i da ne pristanu na arbitrarni "poredak" kakav bi da nametnu Sjedinjene Države, zasnovan na njihovom unipolarnom pogledu na svet.
Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavio je da je bilateralni razgovor predsednika Vladimira Putina sa Sijem bio "odličan". Si Đinping je i pre tog sastanka, a i u direktnom obraćanju Putinu već naglasio kako su ciljevi Rusije i Kine zajednički:
"Pred licem kolosalnih promena na svetskom planu u ovim današnjim vremenima, dosad nezabeleženih u istoriji, spremni smo da skupa s ruskim kolegama uspostavimo primer odgovorne svetske sile i da odigramo vodeću ulogu u usmeravanju tako ubrzanih svetskih promena na kolosek održivog i pozitivnog razvoja."Kasnije je, u preambuli sastanka svih šefova država, Si odmah prešao na stvar: važno je da se "spreče pokušaji sila sa strane da organizuju 'obojene revolucije' unutar zemalja članica ŠOSa." Doduše, njih Evropa ne bi ni znala da uoči, budući da sama neprekidno doživljava obojene revolucije, svako malo još od 1945.
Putin je sa svoje strane poslao poruku koja još uvek odzvanja globalnim Jugom: "Fundamentalne transformacije su već uveliko zacrtane u svetskoj politici i u ekonomiji, i one su nepovratne."
Iran: Predstava počinje
Iran je bio gostujuća zvezda ŠOS-a u Samarkandu, službeno prihvaćen kao deveta ŠOS članica. Predsednik Ibrahim Raisi je i pre nego što se sastao sa Putinom istakao da "Iran ne prihvata sankcije protiv Rusije". Njihovo strateško partnerstvo će se dalje unapređivati. Na poslovnom planu, za narednu nedelju najavljena je poseta Teheranu brojne delegacije sastavljene od osamdesetak predstavnika velikih ruskih kompanija.
Od narastajuće saradnje Rusija-Kina-Iran, tri glavna predvodnika evroazijskih integracija - strah počinje da hvata uobičajene osumnjičene, koji bi uskoro možda mogli početi da shvataju i to da ŠOS na dugi rok predstavlja ozbiljan izazov za geoekonomsku igru koju oni vode. I zato je i poslednjem zrncu peska u svakoj pustinji usred Hartlenda uveliko jasno da će geopolitički pritisak protiv ove trojke eksponencijalno rasti.
A potom je došlo i do još jedne mega-ključne Samarkand trilaterale: Rusija-Kina-Mongolija. Vesti o tome nisu procurile, ali se govorkalo da ovaj trio možda razgovara o gasovodu "Snaga Sibira 2" - koji bi povezivao Rusiju i Kinu preko Mongolije; a sad je porasla i uloga Mongolije kao kritičnog transportnog koridora Inicijative pojas i put, sad kada zbog sankcija Rusiji Kina za svoj izvoz ka Evropi više ne koristi transsibirsku železnicu.
Putin je Sija obavestio o svim aspektima ruske Specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini, i bez sumnje odgovorio i na neka njegova teška pitanja, a mnoga takva su tokom prethodnih nekoliko meseci već uveliko cirkulisala po kineskoj internet mreži.
Što nas dovodi i do Putinove konferencije za štampu na kraju samita - na kojoj su se skoro sva pitanja, sasvim predvidljivo, vrtela oko vojnog sukoba u Ukrajini.
Glavna poenta ruskog predsednika bila je: "Nema promena u planu za SVO. Glavni zadaci se sprovode." Što se izgleda za mir tiče, Ukrajina je ta koja još "nije spremna da razgovara sa Rusijom". A opšti zaključak mu je bio: "Za žaljenje je to što je Zapad došao na ideju da Ukrajinu iskoristi za rušenje Rusije."
Na temu sapunice oko mineralnih đubriva, Putin je primetio: "Oko dopreme hrane, dopreme energenata, oni su (Zapad) sami najpre napravili te probleme, a sad pokušavaju da ih reše na račun nekog trećeg" - što će reći najsiromašnijih zemalja. "Evropske zemlje su bivše kolonijalne sile i kod njih i dalje vlada paradigma kolonijalne filozofije. Došao je trenutak kada bi svoje ponašanje trebalo da promene, da postanu civilizovanije."
O svom sastanku sa Si Đinpingom: "Bio je to samo redovan susret, već je neko vreme prošlo od našeg prethodnog susreta licem u lice." Razgovarali su o tome kako da "prošire ukupnu trgovinsku razmenu" i zaobiđu trgovinske ratove koje su izazvali "naši tzv. partneri", sve to uz "proširivanje namirivanja međusobnih potraživanja u nacionalnim valutama, što još uvek ne napreduje onako kako bismo želeli".
Jačanje višepolarnosti
Putinov bilateralni susret sa premijerom Indije, Narendrom Modijem, nije mogao biti srdačniji - u tonu "vrlo specijalnog prijateljstva", pri čemu je Modi pozivao na ozbiljno razrešavanje kriza hrane i goriva, čime se u stvari obratio Zapadu. U međuvremenu će Državna banka Indije uskoro otvoriti poseban račun u rupijama namenjen za plaćanja u okviru rusko-indijskog trgovinskog poslovanja.
Od izbijanja kovid pandemije ovo je bio prvi Sijev boravak u inostranstvu. To je sebi mogao da dozvoli zato što je siguran da će mu na predstojećem kongresu Komunističke partije Kine, sledećeg meseca u Pekingu, biti dodeljen i treći mandat. Si danas danas kontroliše i/ili ima saveznike u najmanje 90 odsto članova Politbiroa.
Sledeći ozbiljan razlog za njegov dolazak bila je potreba da se u bliskom kontaktu sa članicama ŠOS još jednom obnovi privlačnost inicijative Pojas i put. Ambiciozni kineski projekat službeno je lansirao sam Si u Astani (koja se sada zove Nur-Sultan) pre ravno devet godina. A taj će projekat i u narednih nekoliko decenija biti krovni kineski spoljnopolitički prioritet.
Naglasak koji Pojas i put stavlja na trgovinu i povezivanje čvrsto je isprepleten sa multilateralnim mehanizmima ŠOS-a za saradnju u trgovini i međusobno povezivanje, pa iskuplja narode usredsređene na sopstveni ekonomski razvoj nezavisan od maglovitog i hegemonističkog "na pravilima zasnovanog poretka". Čak se i Indija pod Modijem dvoumi da li da se osloni na zapadni blok, u kojem bi Delhi u najboljem slučaju bio tek novokolonizovani "partner".
Tako su Si i Putin u Samarkandu suštinski iscrtali strateški plan za jačanje višepolarnosti - što je naglašeno i u završnoj Deklaraciji iz Samarkanda koju su potpisale sve članice ŠOS-a.
Kazačka slagalica
Na tom putu biće i rupa i grbina, i to dosta. Nimalo ne čudi da je Si svoje putovanje počeo u Kazahstanu - mega-strateškoj zapadnoj pozadini Kine, sa kojim deli veoma dugačku granicu prema Sinkjangu. DPT (Dry Port Terminal - prim. prev.) ili tzv. Suva luka na tromeđi u kineskom Korgasu (malo dalje ka jugu je i Kirgizija - prim. prev) - za kamione, autobuse i železnicu je i sama po sebi nešto zaista izuzetno - a predstavlja i ključno BRI čvorište.
Administracija predsednika Kasima Žomart Tokajeva u Nur-Sultanu (kojem će uskoro vratiti staro ime, Astana) prilično je nepouzdana, zato što uporno lavira između istočnog i zapadnog političkog opredeljenja, pod ozbiljnom infiltracijom Amerikanaca jednakom onoj iz perioda vladavine njegovog prethodnika, Nursultana Nazarbajeva, prvog post-sovjetskog predsednika Kazahstana.
Ranije ovog meseca je, primera radi, NurSultan, u partnerstvu s Ankarom i Britiš petroleumom (BP) - koji praktično vlada Azerbejdžanom - dogovorio da do kraja ove godine poveća protok nafte kroz transkavkaski BTC cevovod (Baku-Tbilisi-Čejhan) na do četiri miliona tona mesečno. Ševron i EksonMobajl, inače jako aktivni u Kazahstanu, su, podrazumeva se, takođe učestvovali u tom dogovoru.
Zvanična priča uobičajenih sumnjivaca iza ovog dogovora jeste da pokušavaju da se "privrede centralno-azijskih zemalja konačno razdvoje od ruske". A budući da je Kazahstan članica ne samo Evroazijske ekonomske unije (EAEU) koju predvodi Rusija, nego i inicijative Pojas i put, lako se da pretpostaviti da je Si, a i Putin, imao pregršt vrlo ozbiljnih tema za razgovor sa Tokajevom i da mu je skreneo pažnju na koju stranu vetar duva, pa i da ga posavetuje da svoju unutarpolitičku situaciju konačno stavi pod kontrolu (setite se samo propalog puča od januara ove godine u kojem je Tokajevu de facto glavu sačuvao ruski ODKB (Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti).
Niko ne bi trebalo da sumnja da će Centralnu Aziju, u istoriji poznatu kao "kutija dragulja" u samom srcu Hartlenda, prostrtu uzduž i popreko drevnog Puta svile, a blagoslovenu obiljem svih mogućih prirodnih bogatstava - fosilnim gorivima, retkim metalima, plodnom zemljom - uobičajeni sumnjici da zloupotrebe kao svojevrsnu Pandorinu kutiju, i da će za to koristiti sve svoje standardne metode i otrovne zamke sa ciljem da spreče legitimnu evroazijsku integraciju.
Što bi na kraju bilo u oštroj suprotnosti sa događanjima u Zapadnoj Aziji u kojoj će Iran, sada kao član ŠOSa, u turbo-pogon staviti svoju ulogu ključne raskrsnice puteva za povezivanje Evroazije s Afrikom, kako u vezi inicijative Pojas i put, tako i kad se radi o Međunarodnom transportnom koridoru Sever-Jug (International North-South Transportation Corridor - INSTC).
Otuda ne bi trebalo da nas čudi ni to da su UAE, Bahrein i Kuvajt, svi u Zapadnoj Aziji, uveliko i sami prepoznali na koju stranu vetar duva. Ove tri države Persijskog zaliva su u Samarkandu primile službeni poziv da prihvate "partnerski status" u ŠOS-u, uz Maldive i Mjanmar.
Kohezija ciljeva
Samarkand je uz ostalo dodatni impuls dao i integraciji duž od Rusije koncipiranog Velikog evroazijskog partnerstva (Greater Evroazija Partnership) - u koji bi se uključila i Evroazijska ekonomska unija (EAEU) - a što se događa samo dve nedelje posle prevratničkog Istočnog ekonomskog foruma (Eastern Economic Forum - EEF) održanog u Vladivostoku, na ruskoj strateškoj obali zapadnog Pacifika.
Prioritet koji Moskva daje svom učešću u EAEU je da se ostvari državni savez sa Belorusijom (za koju je sva prilika da će i sama nova članica ŠOS-a postati pre 2024), ruku pod ruku sa sve bližom integracijom s inicijativom Pojas i put. Srbija, Singapur i Iran takođe već imaju trgovinske sporazume s EAEU.
Veliko evroazijsko partnerstvo Putin je predložio 2015. U međuvremenu je ono dodatno izoštreno EAEU komisijom koju predvodi Sergej Glazjev, a koja aktivno projektuje nov finansijski sistem zasnovan na zlatnoj podlozi i prirodnim resursima, suprotstavljen onom iz Breton Vudsa. Kad taj novi okvir bude spreman za proveru, širiće ga najverovatnije upravo ŠOS.
I tako otkrivamo da je u igri puna kohezija različitih ciljeva, a i mehanizama za interakciju, koje primenjuju Veliko evroazijsko partnerstvo, Pojas i put, EAEU, ŠOS, BRIKS+ i Koridor Sever-Jug. Ujedinjavanje svih tih organizacija i uzimanje u obzir geoekonomskih prioriteta svake od zemalja članica ili samo pridruženih partnera je džinovski zadatak, i upravo to i se i događa, uz to vratolomnom brzinom.
U ovoj trpezi veza, praktični imperativi su razbacani na širokom spektru, od borbe da se reše lokalna transportna uska grla, do uspostavljanja kompleksnih višepartnerskih koridora, a što se sve odigrava na prostoru od Kavkaza do Centralne Azije, od Irana do Indije, i o svakoj toj temi razgovori se vode na brojnim okruglim stolovima.
A uspeha već ima i jasno se vidi: od toga da Rusija i Iran uvode direktno izmirivanje međusobnih plaćanja u rubljama i rijalima, do toga da su Rusija i Kina svoju razmenu izraženu u rubljama i juanima uvećali za dvadeset odsto, pri čemu ona i dalje raste. Uskoro bi trebala biti otvorena i Istočna berza (Eastern Commodity Exchange) u Vladivostoku, koja će omogućiti trgovinu fjučersima i derivatima i na azijskoj strani Tihog okeana.
Kina ostaje nesporno glavni kreditor/investitor za infrastrukturu širom Centralne Azije. Prioriteti Pekinga možda jesu uvoz gasa iz Turkmenistana i Uzbekistana, a nafte iz Kazahstana, ali ne kaska se ni s opštom povezanosti.
Izgradnja pet milijardi dolara vredne 600 kilometara duge železnice Pakistan-Avganistan-Uzbekistan trebalo bi da robu iz Centralne Azije do Indijskog okeana preveze za svega tri dana, umesto dosadašnjih trideset. A sa tom će železnicom biti povezan i Kazahstan kao i 4.380 kilometara duga pruga od kineskog Langdžoa do Taškenta koju Kina već uveliko gradi kao svoj deo projekta Pojas i put.
Nur-Sultan je zainteresovan i za prugu Turkmenistan-Iran-Turska, kojom bi se povezala kaspijska luka Aktau u Kazahstanu s Persijskim zalivom i Sredozemljem.
Turska, koja je i dalje samo posmatrač u ŠOS-u, u međuvremenu i dalje vaga svoje opcije, pa polako ali sigurno pokušava da strateški unapredi sopstveni Pax Turcica, od razvoja tehnologija do odbrambene saradnje, a sve to i dalje unutar neke vrste političko-ekonomsko-bezbednosnog paketa. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je o svemu tome sa Putinom razgovarao i u Samarkandu, pa je potom javljeno da će 25 odsto kupljenog ruskog gasa Ankara od sada plaćati u rubljama.
Dobrodošli u Veliku igru 2.0
Rusiji, čak i više nego Kini, jasno je da uobičajenim sumnjivcima preti stečaj. Samo tokom 2022. doživeli su propast puča u Kazahstanu u januaru; nevolje u Badakšanu (u Tadžikistanu) u maju; nevolje u Karakalpakstanu u Uzbekistanu u junu i julu; pogranične okršaje između Tadžikistana i Kirgistana (oba predsednika bila su prisutna u Samarkandu, i tu su se barem dogovorili oko prekida vatre i da vojsku povuku sa granice).
A tu je onda i nedavno oslobođeni Avganistan - sa ne manje od 11 provincija uzduž i popreko ispresecanih stazama Islamske države provincije Horasan i njenih tadžičkih i uzbečkih podružnica. Na hiljade onih koji su nameravali da na kraju postanu džihadisti i u Hartlendu, tuda su već prošli na svom putu do Idliba u Siriji, a od nedavno i natrag do Avganistana - celim tim putem "ohrabrivani" od strane uobičajenih sumnjivaca, koji se nikad ne ustežu da iskoriste svaki mogući trik pod kapom nebeskom, samo da naude Rusiji i da je po mogućstvu "izoluju" od Centralne Azije.
Zato bi i Rusija i Kina trebalo da budu spremne za izuzetno složenu Veliku igru 2.0 na steroidima, u kojoj će se SAD/NATO boriti protiv ujedinjene Evroazije, s Turskom negde između.
S pozitivne strane, valja reći da je Samarkand dokazao da između svih igrača iz različitih institucionalnih organizacija ipak postoji konsenzus da tehnološki suverenitet znači suverenitet, i da je regionalizacija - u ovom slučaju evroazijska - na putu da smeni globalizaciju po američkim pravilima.
Ovi igrači su takođe razumeli da je era Makindera i Spajkmena (Mackinder and Spykman era) došla do svog kraja - kad je Evroazija bila "sabijena" (contained) i u polurasturenom stanju, tako da su evropske pomorske sile mogle da nad njom sprovode svoju totalnu dominaciju, sasvim suprotnu nacionalnim interesima samih aktera sa Globalnog juga.
Ovo sada je sasvim drugačija utakmica. I biće to onoliko koliko Veliko evroazijsko partnerstvo bude u punoj meri imalo podršku Kine, jer i jednima i drugima odgovara povezanost projekta Pojas i put i EAEU, dok ŠOS za njih polako oblikuje zajedničko povoljno okruženje.
Da, ovo je evroazijski civilizacijski projekat za 21. vek. Pod okriljem "duha Samarkanda".
Prevod Stevan Babić
Komentari čitatelja
na naše novosti