© ReutersSamit zapadnih lidera sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim u Londonu, 2. mart 2025.
Prošle godine u Sankt Peterburgu sam postavio sledeće pitanje: Hoće li Zapad iz svog kulturnog rata izaći kao prijemčiviji i potencijalno pouzdaniji partner ili će, oslabljen iznutra, pribeći ratobornosti u nastojanju da sačuva jedinstvo?
Dok smo tada o tome samo pričali, sada se već može kazati da je u toku kontrarevolucija u obliku "Trampove oluje". A Zapad se već podelio: projekat Tramp okreće Ameriku naglavačke - a u Evropi vlada kriza, očaj i bes da se sruši sve što Tramp pokušava proizvesti. Da li je ovo, onda, očekivana pobuna protiv nametanja "progresivne" kulture?
Ne. Ovo nije krajnji domet podmuklih, gromoglasnih promena koje su u toku u SAD. Te promene izazivaju mnogo složenije političke procese. Neće to biti neka ustaljena priča o sukobu "crvenih" i "plavih", jer pravi potres tek dolazi - izvan same MAGA revolucije.
Prava drama u Sjedinjenim Državama ne odvija se na seminarima u Brukingsu, niti na listovima Njujork tajmsa. Ona se odigrava iza kulisa, van vidokruga; izvan domašaja uglađenog društva. Amerika prolazi kroz svojevrsno preobraženje slično onome koje je zadesilo Rim u doba Avgusta. Tačnije rečeno, glavni događaj je kolaps paralizovanog elitističkog poretka i posledično pojavljivanje novih političkih projekata.
Kolaps intelektualne paradigme globalnog liberalizma i njegovih iluzija, zajedno sa pripadajućom tehnokratskom strukturom upravljanja - prevazilazi podelu na crvene i plave u zapadnom svetu. Sama dubina disfunkcionalnosti povezane sa zapadnim kulturnim ratovima pokazala je da čitav pristup ekonomskom upravljanju mora da se izmeni.
Prodaja iluzije
Trideset godina Volstrit je prodavao fantaziju koja se upravo raspršila. Ovogodišnji trgovinski rat je ogolio tešku istinu: većina velikih američkih kompanija bila je "trapavo sklepana", uz pomoć krhkih lanaca snabdevanja, jeftine energije i strane radne snage. A sada sve to polako puca.
Iskreno rečeno, liberalne elite su naprosto pokazale da nisu kompetentne i profesionalne u poslovima upravljanja. I što je još gore - ne shvataju težinu situacije u kojoj se nalaze. Finansijska arhitektura koja je nekada nudila laka rešenja i bezbrižan prosperitet, odavno je ad acta.
Esejista i vojni strateg Aurelijen napisao je tekst pod naslovom Čudnovati poraz. Taj "poraz" ogleda se u "začuđujućoj" nesposobnosti Evrope da razume svetska dešavanja, iliti kako autor veli:
"Evropa ispoljava gotovo patološko odvajanje od stvarnosti u svojoj retorici i konkretnom delovanju. Situacija se po tom pitanju čak i pogoršava (...) nema naznaka da Zapad postaje realniji u svom shvatanju stvari - i veoma je verovatno da će nastaviti sa životom u svojoj alternativnoj konstrukciji stvarnosti - sve dok ga neko silom ne izbaci iz nje."
Da, neki zaista shvataju da je zapadni ekonomski model, zasnovan na dugovima, hiper-finansijalizaciji i potrošnji, dospeo do svog kraja i da su promene neizbežne. Ali, zapadne ekonomije su toliko duboko zašle u takav princip funkcionisanja da ostaju paralisane kao u paukovoj mreži. "Nema alternative" postaje parola kojom se pravda nepreuzimanje odgovornosti i odsustvo vizije.
Tako Zapad stalno biva nadmudren i razočaran u suočavanju sa državama koje bar pokušavaju da gledaju u budućnost na jedan organizovan i smislen način.
Zapad je u krizi - ali ne na način na koji to progresivci ili birokratske tehnokrate zamišljaju. Problem nije populizam, niti polarizacija, niti bilo šta što je "tema nedelje" na tok-šou emisijama mejnstrim medija. Pravo oboljenje je mnogo dublje i strukturno: moć je toliko difuzna i rasparčana da bilo kakva značajna reforma postaje nemoguća. Svaki akter ima moć veta, a nijedan nema sposobnost da nametne svoju volju. Politički teoretičar Frensis Fukujama dao nam je za to izraz: vetokratija - stanje u kome svako može da blokira, ali niko ne može da gradi.
Kolaps intelektualne paradigme globalnog liberalizma, zajedno sa tehnokratskom strukturom upravljanja - prevazilazi podelu na crvene i plaveAmerički komentator Mat Taibi zapaža: "Ako napravimo izvesnu distancu i na stvari pogledamo šire, zaista imamo krizu kompetentnosti u ovoj zemlji. To, generalno, ima ogroman uticaj na američku politiku."
U izvesnom smislu, odsustvo povezanosti sa stvarnošću - moglo bi se kazati i sa kompetentnošću - duboko je ukorenjeno u današnjem globalnom neoliberalizmu. To se delom može pripisati i uticaju čuvene poruke Fridriha fon Hajeka iz Puta u ropstvo, po kojoj državna intervencija i ekonomsko planiranje na koncu uvek "vode u ropstvo". Ta teza se redovno priziva kada neko pomene potrebu za korenitim promenama.
Istrošena paradigma
Druga stvar (dok se Hajek borio sa duhovima onoga što je nazivao "socijalizmom") bila je u tome što su Amerikanci sklopili "savez" sa Čikaškom školom monetarizma - čije je dete postao Milton Fridman, koji će napisati "američko izdanje" Puta u ropstvo, koje je (ironično) dobilo naziv Kapitalizam i sloboda.
Ekonomista Filip Pilkington piše da je Hajekova zabluda - da tržišta predstavljaju slobodu - postala toliko rasprostranjena da je celokupan javni diskurs potpuno zasićen njome. U uglednom društvu, kao i u javnosti, svakako možete biti levičar ili desničar, ali ćete uvek, u nekom obliku, biti neoliberal - u suprotnom, jednostavno vam neće biti dozvoljen ulaz u sam vladajući diskurs.
"Svaka zemlja možda ima svoje posebnosti, ali u širim načelima sve prate sličan obrazac: neoliberalizam zasnovan na dugovima pre svega je teorija o tome kako preoblikovati državu tako da garantuje uspeh tržišta - i njegovih najvažnijih aktera: savremenih korporacija."
Ipak, cela (neo)liberalna paradigma počiva na predstavi o maksimizaciji koristi kao svom kamenu temeljcu - kao da se ljudske motivacije mogu redukovati isključivo na materijalne pobude. Ona postulira tezu da je motivacija utilitarna - i samo utilitarna - što predstavlja njenu tešku zabludu. Kako su ukazali filozofi nauke poput Hansa Alberta, teorija maksimizacije koristi unapred isključuje mogućnost upoređivanja sa stvarnim svetom, čime samu sebe čini neproverivom.
Njena zabluda leži u tome što stavlja čoveka i dobrobit zajednice u službu tržišta i pretpostavlja da je prekomerna "potrošnja" dovoljna nadoknada za suštinsku vazalnost. To je dovedeno do ekstrema sa Tonijem Blerom, koji je tvrdio da u njegovo vreme politika kao takva ne postoji. Kao premijer, on je rukovodio "ekspertskim kabinetom", sastavljenim od oligarha i banakara čija je kompetencija omogućila precizno upravljanje državom. Poruka je, dakle, bila: politika je završena; prepustite je tehnokratama.
"Britanska konzervativna vlada izabrana 1979. godine odlučila je - umesto da oponaša uspešne konkurente Velike Britanije - da uradi upravo suprotno od onoga što su oni radili, i u suštini da se osloni na magiju. Sve što je vlada trebalo da uradi jeste da stvori pravi magični ambijent (niski porezi, minimalna regulacija), a 'životinjski duhovi' preduzetnika bi onda spontano uradili sve ostalo, kroz magiju tržišta. Mađioničar, međutim, pošto je prizvao te sile, trebalo bi da se drži podalje od njihovog delovanja", veli pomenuti Aurelijen u tekstu Verujete li u magiju.
Te ideje su izvorno ideje američke levice, ali ih je kosmopolitizam proširio Evropom.
"Ango-saksonska (a sada u širem smislu zapadna) opsesija arhetipskim herojskim preduzetnicima i studentima koji su napustili univerzitet prikrila je istorijsku činjenicu da nikada nijedna značajna industrija, niti ključna tehnologija, nije razvijena bez određenog nivoa planiranja i državne podrške." (OVDE)
Jasno je da su takvi globalistički liberalni sistemi ideja pre ideološki, nego naučni. A jedna ideologija, kada više nije efikasna, mora biti zamenjena drugom.
Drevna predstava
Pouka je ovde sledeća - kada država postane nesposobna, neko će se na kraju pojaviti da upravlja. Ne konsenzusom, već prinudom. Jedan istorijski lek za takvu političku sklerozu nije dijalog niti kompromis; to je ono što su Rimljani zvali proskripcija - formalizovana čistka. Sula je to znao, Cezar je to usavršio, a Oktavijan Avgust je to institucionalizovao. Udari na interese elite, uskrati joj resurse, liši je imovine i nametni poslušnost... inače si u problemu!
Kao što je američki politički i kulturni kritičar Volter Kirn predvideo:
"Dakle, gledajući u budućnost, šta će ljudi želeti? Šta će ceniti? Šta će smatrati važnim? Da li će im se prioriteti promeniti? Mislim da hoće - i to značajno (...) Amerikanci će, po mom predviđanju, voditi manje brige o filozofskim i/ili čak dugoročnim političkim pitanjima pravde i tome slično i tražiće minimum očekivane kompetentnosti. Drugim rečima, ovo je vreme kada se prioriteti menjaju, i mislim da dolazi velika, ogromna promena, jer izgleda da smo se do sada bavili "luksuznim" problemima, a bavili smo se i problemima drugih zemalja, Ukrajine npr. i to uz ogromno finansiranje."
Kad država postane nesposobna, neko će se na kraju pojaviti da preuzme kormiloŠta Brisel misli o svemu ovome? Apsolutno ništa. Tehnokratija EU i dalje je opčinjena Amerikom iz Obaminih godina - zemljom meke moći, politike identiteta i kosmopolitskog neoliberalnog kapitalizma. Nadaju se (i očekuju) da će uticaj Trampa biti izbrisan na narednim izborima za Kongres. Vladajući slojevi u Briselu i dalje pogrešno tumače kulturnu moć američke levice kao stvarnu, političku moć.
Američki konzervativizam, čini se, ponovo se izgrađuje kao nešto grublje, surovije i znatno manje sentimentalno. Teži da se pojavi i kao nešto centralizovanije, prinudnije i radikalnije. Sa sve većim brojem porodica u SAD i Evropi koje se nalaze na ivici bankrota i mogućeg oduzimanja imovine, usled kolapsa realne ekonomije, ovaj segment stanovništva - koji sada sve više obuhvata i srednju klasu - iskazuje prezir i prema oligarsima i prema establišmentu, i sve se više približava potencijalno nasilnom odgovoru. Tada će se kulturni rat iz javne arene preseliti na "ulicu", učinivši je bojištem u pravom smislu te reči.
Današnja administracija Sjedinjenih Država pre svega ostaje privržena drevnoj predstavi o veličini - o individualnoj veličini i doprinosima koje ta veličina daje celokupnoj civilizaciji.
Politički teoretičar Kori Robin piše da pojedinac koji krši norme igra značajnu ulogu u teorijama Ajn Rend o industrijalcu i geniju. U njenim romanima uvek postoji snažan element autsajdera kao neke vrste "kriminalnog prekršitelja" koji donosi novu energiju - energiju koju unutrašnji krug, pripadnici sistema, nisu u stanju da proizvedu.
Ukratko, postoji ne tako tajna srodnost između savremenog populističkog konzervativizma i radikalizma. Međutim, kao što ističe Emili Vilson u svojoj knjizi Ilijada, gubitak "veličine" se ne nadoknađuje tako lako.
Ne može se izbeći analogija iz Ilijade sa današnjim vremenom i Trampom koji nastoji da povrati "veličinu" svoje zemlje (a time i postigne besmrtni lični kleos - reputaciju). Danas bismo to nazvali "legatom". U Ilijadi, to je suštinski pojam koji smrtnim vođama daje metaforičku moć da svojim častima i slavom prevaziđu smrt.
Međutim, to se ne završava uvek srećno: Hektor, glavni junak, takođe tražeći kleos, biva prevaren u borbi i ubijen pored zidina Troje. Tramp bi mogao dobro da razmisli o ovoj poruci iz Ilijade.
Ovaj tekst je iz prezentacije na Univerzitetu humanističkih i društvenih nauka u Sankt Peterburgu, 22-23. maj 2025.
Komentari čitatelja
na naše novosti