© Hollie Adams/ReutersProtesti protiv imigracije u Roterhamu, 4. avgust 2024.
Srbija je već u stanju građanskog rata niskog intenziteta i pravo je čudo da još nema mrtvih u ovim sukobima. O tome govore ne samo svakodnevne slike sa ulica već i kontinuirano posustajanje infrastrukturnih sistema poput Elektroprivrede. Možda je najbolju ocenu svega ovoga što gledamo posle prvog novembra prošle godine dao jedan nedavno ražalovani general, koji je verovatno sklonjen kao deo pojačanih priprema za uvođenje Srbije u NATO.
Na pitanje kako mu sve ovo izgleda rekao je da mu liči na klasične manevre u kojima imamo dve vojske, ali je generalštab isti. Dodajmo, samo što nije u ovoj zemlji nego na Temzi. On izgleda upravlja i vlašću i protestima i može da radi sa nama šta god hoće.
No, priča o građanskim ratovima u Evropi nije nimalo naivna. Ovih dana su veliki publicitet dobila istraživanja i tekstovi britanskog profesora Dejvida Beca. Radi se o poznatom profesoru Kings koledža sa Departmana za studije rata. Njegova specijalnost su studije građanskih ratova, unutrašnjih sukoba i netipičnih oblika sukobljavanja i nasilja.
Prošle godine je u Magazinu za vojne strategije objavio članak pod nazivom Građanski rat dolazi na Zapad, da bi nedavno objavio i nastavak, odnosno drugi deo studije. Razumljivo, ovo je izazvalo dosta reakcija i nakon toga usledili su brojni intervjui i podkasti, uključujući nedavni razgovor sa Harisonom Pitom za Evropski konzervativac. Tema je ušla i u mejnstrim pa su i brojni regularni mediji i profesori bili prinuđeni da o tome daju komentar ili da prenesu neke od teza.
Socijalna nestabilnost
Becova osnovna teza kaže da ako se pogleda istorija civilnih ratova i uslovi koji su neophodni za njihovo izbijanje, u savremenoj Velikoj Britaniji postoji jednak broj potrebnih uslova i da ovu sve složeniju državu očekuje građanski rat u kome na osnovu istorijskih analogija tokom pet godina može da pogine značajan broj stanovništva. On podseća da je u periodu 1945-1999 mnogo veći broj ljudi poginuo u građanskim ratovima nego u ratovima između sukobljenih država.
Kao glavne uzroke budućih građanskih ratova on navodi tri faktora: socijalnu nestabilnost, ekonomsku stagnaciju i pad i konačno kukavičluk i nesposobnost elita koje danas više nemaju nikakvu ideju šta treba i može da se uradi sa problemima. Detaljnije je to sažeo u fragmentu iz drugog članka gde pominje kako se sučeljavamo sa kombinacijom kulturno fragmentiranih društava, ekonomske stagnacije, preteranog uticaja elite i kolapsa javnog poverenja u sposobnost normalne politike da reši probleme. Na kraju dolazi realizacija verovatnih strategija napada od strane antistatus kvo grupa zasnovanih na poremećajima sistema ranjive kritične infrastrukture.
U drugom članku fokus je na verovatnim oblicima koje će građanski rat poprimiti i na strategijama koje bi mogle biti primenjene da se minimizira i ublaži šteta koju će proizaći.
Britanija i Francuska su po njemu države u kojima će to najpre da se desi. Uzgred, on uopšte ne tvrdi da su to samo mogućnosti, već nastupa gotovo proročki tvrdeći da su ta društva već prešla tačku sa koje je povratak na stanje normalnosti moguć. Pomenimo da je Britanija samo nakon Bregzita dobila još milion i po migranata iako je cilj celog poduhvata bio zaustavljanje priliva migracije.
O punom nepoverenju u institucije te raspadu osnova državnosti i poretka na koje Bec ukazuje govori sledeća činjenica. Nominalni broj stanovnika je nešto oko 69 miliona. Međutim niz ozbiljnih makroekonomista tvrdi da je količina hrane koja se prodaje i troši u marketima indikovana na populaciju od preko 75 miliona. To odgovora procenama da u zemlji ima pet do šest miliona ljudi, imigranata koji žive bez papira i ne vode se po regularnim statistikama.
Osnova socijalne nestabilnosti je naravno sve veća imigrantska populacija koja doživljava sebe kao strano telo u toj zemlji a domaću državu i njene organe kao neprijatelja. Otud oni stvaraju paralelna društva, paralelne sisteme, uključujući i privredu, neformalno pravosuđe za rešavanje njihovih unutrašnjih sporova, pa čak i zametke svoje parapolicije i paravojske kao što je Ira imala tokom sedamdesetih.
Bec insistira da je onovni uslov za građanski rat razaranje osnove homogenosti i radikalno podvajanje populacije koja živi na jednoj teritoriji koja se po pravilu cepa pre svega po etničkim i verskim osnovama. Mnogi će se setiti da je Inok Pauel još 1968. govorio da će imigracija voditi ka "rekama krvi", o čemu je nedavno na ovim stranicama pisao Dušan Dostanić.
Krvavi ratovi
Druga država koja je, prema Becu, glavni kandidat za građanski rat je naravno Francuska. Zemlja koju vodi šarlatan poput Makrona najbolje oličava totalnu degradaciju evropske političke elite. Ne postoji zaista nijedan problem u zapadnim društvima za kojim možete da zamislite kako ga dugoročno i suštinski rešavaju Makron, Fon der Lajen, Merc i ovi ostali ljudi bez ideja, harizme i hrabrosti da makar uoče problem i govore o njemu.
Ovi ratovi su dugački i natprosečno krvavi. Prosečno su trajali oko šest godina i odneli su 16, 2 miliona života u periodu koji autor studira. Otud se on pre svega obraća vojnim komandantima i daje primer sovjetskog generala Borisa Gromova koji je odustao od visokih pozicija u sistemu odbrane da bi se okrenuo unutrašnjim, zapravo policijskim poslovima, jer je imao svest da vojska mora u nekom trenutku da se okrene od zaštite spoljnih granica ka očuvanju unutrašnjeg poretka da se država ne bi raspala i da ne bi izbili građanski ratovi. To je i danas najveći problem jer se vojska trenira da brani spoljne granice, a pretnje po mir i opstanak će sve više dolaziti iznutra.
U drugom delu on se usmerio na niz konkretnih problema sa kojima će se ova društva suočiti kad počne rat. Na primer kako sačuvati ogromno, neprocenjivo kulturno nasleđe koje će doći pod udar lopova, ikonoklasta, nemara, razaranja usred bombardovanja i unutargradskih borbi itd. Dalje, tu je i pitanje nužnih pomeranja stanovništva i razaranja ljudskog kapitala jedne zemlje. I konačno otvaranje zemlje za predatorsku spoljnu intervenciju drugih sila, što znači i mešanje u građanski rat i potencijalni raspad ili smanjenje zemlje.
Poseban problem su haotične zapadne metropole koje počinju da liče na Gotam siti iz Nolanovog serijala o Betmenu. "Od 2024. godine, lista globalnih gradova koji pokazuju neke ili sve karakteristike degradacije kao što su visok nivo političke korupcije, dogovorena područja policijske kontrole, ako ne i potpuno zabranjene ili no go zone, propadajuće industrije, raspadajuća infrastruktura, neodrživ dug, dvostepena policija i procvat privatnog obezbeđenja, uključivala bi mnoge na Zapadu.", tvrdi on. Dovoljno je da nestane struja ili voda na par dana u gradu od deset miliona, da se dođe u situaciju masovnog nasilja, panike i otimanja.
Ideološki rascepi
Uz etničke i religiozne podele, Bec s pravom ukazuje na ogromna značaj ideoloških podela u zapadnim društvima koje se zasada imenuju kao "kulturni ratovi". To su linije podele koje vrlo lako i brzo, uz odgovarajuću iskru mogu da dovedu do stvarnih unutrašnjih ratova duž ideološke ose.
Za mnoge mlade i srednjedobne aktiviste sa levice, saradnja sa muslimanima se naprosto podrazumeva jer ih doživljavaju kao ugroženu grupu koju treba pomoći protiv "nasilnih belih hrišćana". Izbori za gradonačelnika Njujorka u kojima je ova koalicija između levice i frontovskih organizacija Muslimanskog bratstva (u SAD nije zabranjena organizacija) u podršci Zohranu Mamdaniju sasvim vidljiva i otvorena, fantastičan su primer pravca u kome se razvijaju političke linije po modelu koji je preuzet od Uelbeka.
Rod Dreher je nedavno podsetio na Raspajev Tabor svetaca iz 1973, a Reno Kamiju, koji govori o planiranoj zameni stanovništva u Evropi, zabranjen je ulazak u Veliku Britaniju. Autor ovog teksta desetak godina piše o libanizaciji Evrope u kojoj se stvaraju paralelni sistemi, između ostalog paralelni pravni sistemi sa neformalnim korišćenjem Šerijata.
Bec smatra da bi države trebalo preventivno da organizuju službu za zaštitu kulturnog nasleđa od stradanja tokom mogućeg građanskog rata, zatim da posebno obezbede infrastrukturu i da obezbede sigurne zone gde bi ljudi mogli da se evakuišu iz opasnih gradova. Ovo je ponavljanje onog što su Srbi naučili, a to je da uvek moraš da imaš neku kuću na selu sa bunarom i osnovnom količinom zemlje da bi preživeo u slučajevima dugotrajnih građanskih ratova ili okupacija.
Autor tekst završava uz tabelu sa dvadeset evropskih država, gde su postojeća upozorenja na mogućnost građanskih sukoba i indikatori zašto bi to zaista moglo da se desi u pojedinačnim zemljama.
Završiću razgovorom koji sam pre koji dan imao sa američkim profesorom iz Njujorka, koji je očajan društvenim tendencijama koje vladaju u Americi. I tamo se masovno gubi poverenje u institucije, pre svega u pravosuđe koje je bilo nedodirljivo. Mladi aktivisti sa obe strane spektra, iz različitih razloga, zalažu se da se političari naprosto ogluše o presude i stavove sudova, i to iz ideoloških razloga. To je upravo put ka građanskom ratu, a ne ka mirnom suživotu.
Miša Đurković je direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma. Ekskluzivno za Novi Standard.
Komentari čitatelja
na naše novosti