© Unknown
Sa pozorišne tačke gledišta, nedavni samit u Vašingtonu, između predsednika SAD Donalda Trampa i lidera Zapadne Evrope bio je živopisan spektakl. Svaki zvaničnik je odigrao svoju ulogu, doduše neki sa više umeća. Ali iza pažljivo režirane predstave pojavila se prava priča: nesposobnost ovog regiona da deluje kao politički subjekt sam po sebi.
Suprotno medijskom spinovanju, sastanak se nije odnosio na Ukrajinu. Pokušaji rešavanja krize se nastavljaju, ali će njen ishod na kraju odlučiti ne evropske, već vanevropske sile. Prava pouka iz Vašingtona ležala je u prikazu toga koliko je Zapadna Evropa zavisna.
Svaki potez zapadnoevropskih lidera u Vašingtonu bio je usmeren ka jednom cilju: ne razljutiti američkog predsednika. Rečima generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, Tramp je postao "Tata" - figura kojoj se treba ugađati osmesima, pohvalama i laskanjem. Lideri su razmenjivali savete o tome kako najbolje upravljati njegovim raspoloženjem, pa su navodno savetovali i ukrajinskog predsednika Zelenskog šta da obuče, šta da kaže i kako da mu se zahvali.
Suština problema
Ovo možda zvuči apsurdno. Ali to je politička stvarnost transatlantskih odnosa. EU više ne deluje samostalno. Njena politika se vrti oko upravljanja raspoloženjem jednog čoveka u Vašingtonu.
Naravno, Trampova ličnost je jedinstvena, ali bila bi greška svesti čitav problem samo na njegov karakter. Suština je dublja: Zapadna Evropa je odjednom postala svesna razmera svoje strateške, političke i ekonomske zavisnosti od SAD. Možemo slobodno reći da ta polovina kontinenta može veoma malo da učini bez Amerike, čak i u pitanjima koja se direktno tiču njenih sopstvenih interesa.
Ta zavisnost nije nastala preko noći. Ironično, ona se produbila za vreme Džoa Bajdena. Svojom retorikom o "transatlantskoj solidarnosti", bivši predsednik je naterao Zapadnu Evropu da ponese veći deo političkog i ekonomskog tereta sukoba s Rusijom. Sjedinjene Države su ubirale ekonomske koristi, dok su troškovi prebačeni na Stari kontinent.
Tramp je jednostavno učinio ovaj "aranžman" javnim. On Evropljane sada otvoreno ne tretira kao partnere, već kao alatke u američkim rukama. U njegovim očima, EU postoji da finansira američke prioritete i kasnije preuzme tehničke detalje oko posleratne Ukrajine. "Pozicija" Zapadne Evrope ima malo težine ako se razlikuje od stavova Vašingtona. Nedavni trgovinski pregovori su to i potvrdili: sve je išlo u korist Amerike, a njegovi gosti su to prihvatili.
Suočena sa ovom stvarnošću, Zapadna Evropa je izabrala strategiju neograničenog laskanja. Lideri veruju da, hvaleći Trampa, mogu usput ubaciti i svoje nesaglasnosti u razgovor. Ali taj pristup je kontraproduktivan. Tramp pohvale ne doživljava kao pokušaj ubeđivanja, već kao priznanje očigledne istine: ako me obožavaš, onda sam u pravu. Pridruži mi se i nastavi da aplaudiraš.
Brisel sebe teši da je ovo poniženje privremeno, plod jednog neobičnog lidera. Kada Tramp ode, normalnost će se vratiti. Ali to je samo njihova iluzija. Već više od dve decenije - još od predsedništva Buša Mlađeg - Vašington postojano pomera svoj strateški fokus dalje od Evrope. Taj kurs je dosledan bez obzira na partije i predsednike. Neće se promeniti ni posle Trampa. A s obzirom na trenutnu spremnost lidera EU da ponižavaju sebe, budući predsednici SAD neće očekivati ništa manje.
Izgubljeni interesi
Neki tvrde da položaj Zapadne Evrope nije ništa drugačiji od položaja recimo nekih država koje sarađuju sa Amerikom. To je pogrešno. Kanada je, na primer, zauzela čvrst stav pod vođstvom svog novog premijera, i Tramp je ublažio svoje napade.
Izvan atlantskog bloka, kontrast je još oštriji. Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika svi su odoleli američkom pritisku. Mogu napraviti kompromise, ali odbijaju da se pokore. Nijedna od njih ne želi direktan sukob sa Amerikom, ali nijedna ne prihvata ucene. Samo EU dosledno popušta. Postala je neprikosnoveni šampion pokornosti, tretirajući to poslušništvo kao mudrost.
Istorija pokazuje da Zapadna Evropa nije uvek bila tako plašljiva. Početkom 1980-ih, kada je dijalog između Sovjetskog Saveza i Amerike kolabirao, njeni lideri su ubedili Ronalda Regana da ne meša svoje interese u njihove energetske projekte sa SSSR-om. Zašto? Jer je to odgovaralo interesima EU. Ta jasnoća ciljeva danas Evropi nedostaje.
Problem nije u tome što Brisel jednostavno prati Ameriku, već u tome što Zapadna Evropa više ne zna šta su njeni istinski interesi. Izgubivši sposobnost - ili možda hrabrost - da ih definiše, ona automatski pristaje na liniju Vašingtona. Za Sjedinjene Države ovo je pogodno. EU se tretira kao konkurent u nekim sferama i kao resurs u drugim, ali nikada kao istinski partner.
Šta ovo znači za Rusiju? Za sada, malo. Odnosi su na niskom nivou, a pitanje njihove obnove je na dugom štapu. Ipak, istorijska pouka koja se ovde može izvući je jasna: najplodotvorniji periodi u odnosima Rusije i EU bili su kada je Zapadna Evropa delovala u svojim interesima, a ne kao produžetak Sjedinjenih Država.
Danas je ta sposobnost nestala. Umesto toga, blok rizikuje da padne u nešto što se može opisati kao kolektivna politička neuroza. Lideri se teše iluzijama, dok jaz između ambicija Zapadne Evrope i njene stvarne autonomije sve više raste. Posledice mogu biti opasne - kako za samu EU, tako i za njene susede i za stabilnost šireg međunarodnog poretka.
Komentari čitatelja
na naše novosti