Slika
Robert Peri jedna je od velikih zvezda američkog novinarstva.

Njegove istrage po predmetu „Iran-Kontras“, koje su raskrinkale vladu SAD u nelegalnoj podršci „kontraša“ u vođenju oružane borbe protiv legalne vlade Nikaragve, ušle su u „zlatni fond“ američke žurnalistike 20. veka.

Već sredinom 1990-ih on je napustio visoku žurnalistiku u znak protesta protiv toga što se štampa koja se nekad ponosila svojom nezavisnošću pretvorila u poslugu vlastodržaca.

Internet izdanje Konsortium Njuz koje je osnovao, poznato je po redovnom razobličavanju otvorene laži u vodećim američkim medijima poput „Vašington posta“ i „Njujork-tajmsa“, kao i po personalnoj kritici najistaknutijih lažova.

Razotkrivanja časnog američkog novinara posebno su interesantna u svetlu gotovo svakodnevnog demaskiranja „užasa ruske propagande“ od strane zapadnih sredstava javnog informisanja i zapadnih lidera. A suprotstavljanje toj propagandi počinje da liči na sveobuhvatna skupa borbena dejstva.

Jer, u Velikoj Britaniji je nedavno formirana „77. Brigada“ - 1500 ljudi sa epoletama baviće se kontrapropagandom. Evropska unija namerava da osnuje nekakvu strukturu komplikovanog naziva East Strat Com Team za borbu sa „ruskom propagandom“ u republikama bivšeg SSSR-a.

Što se kaže - krivac se sam izdaje!

Ali, evo šta o svemu piše Robert Peri:

„Karijeru novinara započeo sam 1974. u agenciji Asošijeted pres. Danas, četiri decenije kasnije, zabrinut sam zbog toga kako Amerikanci reaguju na informaciju, odnosno preciznije, kako propagatori pakuju svoje premise da bi dobili reakciju koja im je potrebna.

Sve je cinično i lako: treba ismejavati metu propagandističkog napada, učiniti je predmetom „Velikog Ha-Ha“. Pri tom, učiniti tako da se publika smeje ne razmišljajući - čemu. Posle toga sa čovekom ili grupom može da sa radi bilo šta. Ponekad u takvoj propagandi nema ničeg strašnog, a ponekad može čak i do rata da dovede.

Neke kolege nasrnule su na mene kada sam 2000. stao u odbranu potpredsednika Ala Gora. Hajka protiv njega došla je do toga da su naši, čak i vodeći mediji, počeli da mu pripisuju reči koje on nije izgovorio, na primer: „Ja sam izmislio Internet“. Gora su ismejavali u korist mnogo šarmantnijeg Džordža Buša, koji je svojim omiljenim novinarima davao nadimke kao domaćim životinjama.

Ismevanje Gora nastavljeno je i tokom predsedničkih izbora na kojima je on učestvovao kao kandidat Demokratske partije i dobio većinu glasova birača. Da su tada na Floridi svi listići bili prebrojani kako treba - on bi dobio glasove te države i zauzeo mesto u Beloj kući. Međutim, naši mediji zaneti propagandom predstavili su stvar tako kao da je ideja o ponovnom brojanju glasova bila nečija prljava igra.

Radi se o tome što se prema Goru formirao odnos kao prema neuspešnom čoveku. Možda je pored ostalog i zbog toga Vrhovni sud SAD odbio ponovno prebrojavanje glasova na Floridi i tako u toj državi, dakle, u čitavoj zemlji dao pobedu Džordžu Bušu-mlađem. A još su i novinari stali u njegovu odbranu od ništarije Gora.

Sva dalja događanja mogla su da krenu u mnogo mirnijem pravcu da su bosovi američkih medija bili sledbenici obične ideje: samo američki birači treba da odlučuju ko će biti predsednik. Ali... ovaj Gor je tako trapav! Ha-ha!


Komentar: Samo kao napomena: Al Gore ne bi bio ništa bolji od Georgea W. Busha i da je postao predsjednik, no u ovom kontekstu se ne radi o tome nego o načinu na koji zapadni mediji izvještavaju manipulirajući masama kako im je naloženo od psihopata na vlasti.


Takva tehnologija je formirana i postala dominantna u američkoj žurnalistici pre 2000. Još u vreme predsednika Ronalda Regana njegov spretni tim propagatora demonstrirao je umeće u oblikovanju slike sveta. Oni su preko medija ubeđivali Amerikance da osiromašeni seljaci u Centralnoj Americi predstavljaju ozbiljnu opasnost za SAD i da ih zato treba uništiti.

Predsednik Nikaragve, Danijel Ortega, postao je „diktator sa naočarima“, a Nikaragva pod vladavinom Sandinista proglašena je za „totalitarnu tamnicu“.

Sledbenike SAD uzdizali su do neba bez obzira što su bili korumpirani i surovi. Nalazeći se večito u „haj“ raspoloženju nikaragvanski „kontraši postali su moralni ekvivalent“ očeva-osnivača SAD, a krvavi diktator Gvatemale, Efrain Rios Mont postao je nedovoljno shvaćen dobri hrišćanin.

Od tada se svaka međunarodna kriza rutinski razvijala, utabanim putem. Irački diktator Sadam Husein bio je „gori od Hitlera“. Njegova vojska izbacivala je novorođenčad iz kolevke i udarala njima o pod.

Predsedik Rusije, Vladimir Putin, jaše na konju obnaženog torza. Kakav hirovit mačo! Ha-ha!

U „belim knjigama“ i drugim vladinim izveštajima navode se brojne optužbe protiv nepodobnih lidera. Ko je od novinara glavnih američkih medija spreman da rizikujući karijeru proveri činjenice i opovrgne ih?

Nema sumnje da ćete plivajući u potrebnom pravcu postići sjajnu karijeru. Na primer, možete postati „zvezda“, ako kao reporter dobijete „vest“ iz obaveštajne zajednice SAD o tome kako je užasan sledeći planirani „zlikovac“.

Ili, možete sebi da stvorite imidž „građanskog aktiviste“ i nađete na Internetu podatke koji potvrđuju saopštenja vlade SAD. Tako možete očekivati posao u velikim medijima ili donacije Agencije za međunarodni razvoj.

Ali, ja sam izašao iz te igre. Umorio sam se od borbe nalazeći se unutar sistema - u informativnoj agenciji Asošijeted pres, časopisa „Njusvik“, ili analitičkog programa „Front-lajn“ tv- kompanije Pi-bi-es. Pokušavao sam da nagovorim urednike da dobace izazov vladajućoj propagandi. Oni su bili zaplašeni, neprijateljski i protivili su se. Na kraju sam otišao i osnovao sajt na Internetu.

Po mom mišljenju, misija novinara je sledeća: skeptično se odnositi prema svemu što vam bilo koja vlada ili moćna organizacija nameće kao istinu. To postaje veoma važno u vreme međunarodnih kriza koje su bremenite pretnjama rata ili istrebljenja svega živog na planeti, kao što je sadašnja kriza u Ukrajini.

To ne znači da vlade i moćne organizacije uvek lažu, ali znači da su novinari dužni da traže neoborive dokaze i činjenice pre nego što poveruju u ono što im se govori. Na moju žalost takvo stanovište postaje sve ređe.

U sadašnje vreme nema ništa neobično u tome što „Njujork tajms“ i „Vašington post“ marširaju uz muziku koju im svira vlada SAD po pitanjima spoljne politike. Nema ničeg neobičnog ni u tome što novinari velikih medija ne snose nikakvu odgovornost zbog prenošenja informacija koje se kasnije ispostave lažnim. Čak i ako je to dovelo do rata.

Ipak, koliko god da je nisko palo novinarstvo SAD i čitavog Zapadnog sveta, ja još uvek verujem u principe. Jedini -izam u koji verujem, to je žurnalizam. Žurnalizam se može definisati kao prikupljanje činjenica koje nisu u suprotnosti sa zdravim razumom i njihovo predstavljanje na jasan način za običnog čoveka.

Za mene je posebno odvratan princip „Velikog Ha-ha!“ Ako vidite da mediji počinju nekog da demonizuju, znajte da iza toga stoji namerna laž.

Nedavno sam sa tog stanovišta analizirao optužbe protiv Rusije zbog obaranja MN-17 „Malezijske aviokompanije“ koju su pokrenuli britanski bloger, Eliot Higins i australijska tv-emisija „60 minuta“, a takođe i čudnovatu interpretaciju krize u Ukrajini od strane predstavnika SAD u OUN, Samante Pauer.

Ponavljam, ja samo dosledno koristim principe novinarstva. Ali, to zbog nečeg vređa ljude koji su došli do suprotnih zaključaka i ne žele da od njih odustanu. Ili, one kojima su nastale zablude korisne. A onda počinju mene da žigošu kao „saučesnika“: „saučesnik Sandinista“, „saučesnik Ela Gora“, „saučesnik Sadama“, „saučesnik Putina“.

Ali, u stvari, meni se uopšte ne dopada baš to „Veliko Ha-Ha“.