putin i zelinski
© UNIAN
Putin i Zelenski
Veze poznatog ukrajinskog oligarha i milijardera Ihora Valerijeviča Kolomojskog sa predsednikom Ukrajine Vladimirom Zelenskim podložne su različitim interpretacijama. I Kolomojski i Zelenski (ili bolje rečeno njegova portparolka Julija Mendel) poriču njihovu poslovnu saradnju iz prošlosti, ali stiče se utisak da je oligarh doveo Zelenskog na vlast.

Kada ga je prošle nedelje novinar Njujork tajmsa upitao o tome, Kolomojski je ležerno odgovorio: "Ako bih stavio naočare i gledao sebe onako kako me posmatra ceo svet, video čudovište, gospodara iz senke, gospodara Zelenskom, nekoga ko smišlja apokaliptične planove. Možda bih i mogao početi da radim na svemu ovome."

ZAOKRET KOLOMOJSKOG

Kolomojski svakako drži u rukama oruđe kojim bi "apokaliptične planove" mogao pretvoriti u realnost, s obzirom na to da se njegov obimni uticaj u administraciji predsednika Zelenskog ne dovodi u pitanje. I sama ta činjenica čini ovaj intervju u Tajmsu veoma značajnim - u njemu je odbacio niz svojih antiruskih stavova i prebacio se u drugu krajnost u kojoj zagovara ukrajinsko savezništvo sa Rusijom, kako bi se oživeo savez po uzoru na Varšavski pakt.

Intervju se pojavio u trenutku kada se uveliko govorilo o sastanku u četiri oka između Zelenskog i ruskog predsednika Vladimira Putina. Sve upućuje na to da Zelenski ide u pravcu primene 'Štajnmajerove formule' (radi se o sprovođenju Minskog sporazuma iz 2014/2015, što podrazumeva ustavne promene kojima bi se separatističkim regionima garantovao status autonomne pokrajine, a nakon toga bi usledili prevremeni izbori, što bi dovelo do sveobuhvatnog mirovnog rešenja za Donbas).

Moskva očigledno ohrabruje pristup Zelenskog, što se vidi iz snažne podrške ukrajinskom predsedniku da krene ovim putem koju je dobio od Viktora Medvedčuka - proruskog lidera opozicione koalicije "Za život", koja je osvojila preko 13 odsto glasova na izborima 2019. godine i broji 43 od 450 poslanika u ukrajinskom parlamentu.

Kolomojski sasvim sigurno podržava opšti trend nedavnih akcija Zelenskog (ovde, ovde i ovde). Zapravo, AFP je 15. novembra objavio, citirajući Jelisejsku palatu, da se prvi bilateralni susret Putina i Zelenskog očekuje 9. decembra, u Parizu. Ovo nije došlo kao potpuno iznenađenje, jer je Moskva sve više gledala na Zelenskog u pozitivnom svetlu, a sadašnji trenutak verovatno pruža izvanrednu priliku za izlazak iz donbaskog ćorsokaka i za poboljšanje odnosa dveju zemalja.

Za Moskvu je najvažnije to što je Zelenski bio "kandidat mira" koji je zapravo svestan svoje političke obaveze da ispuni izborna obećanja u pogledu rešavanja krize u Donbasu, za šta je preduslov poboljšanje odnosa sa Rusijom.

TRI SPOLjNA FAKTORA

Ako je ikada postojala mogućnost da ekstremne nacionalističke snage budu marginalizovane i neutralisane, onda je to sada. Tri spoljna faktora utiču na jačanje ovih trendova.

Prvo, ukrajinska javnost shvata da je toliko željeno članstvo u Evropskoj uniji samo iluzija, i da je stoga poboljšanje odnosa sa Rusijom suštinska potreba Ukrajine, naročito u cilju spasavanja ekonomije i očuvanja njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Činjenica je da, bez obzira na zahlađenje u političkim odnosima, Rusija i dalje ostaje najvažniji trgovinski i ekonomski partner Ukrajine.

Kao drugo, i Evropska unija se takođe zasitila od finansijskih donacija Ukrajini u kojoj je suspendovana vladavina prava, u kojoj je demokratija manjkava, ekonomija u bankrotu, državna uprava u katastrofalnom stanju, a mito i korupcija toliko rasprostranjeni da se možda čak može reći da su postali deo političke kulture.

EU danas nema motivaciju da ugrabi Ukrajinu kao geopolitički trofej. Uporedo s tim, postoji ozbiljno preispitivanje u velikim evropskim prestonicama (naročito u Parizu i Rimu) u pogledu odnosa prema Rusiji i rastuće uverenje da je konstruktivan pristup Moskvi ne samo neophodan, već i realno moguć.

Francuski predsednik Emanuel Makron preuzeo je vodeću ulogu u zalaganju za strateško partnerstvo sa Rusijom. Ne iznenađuje to što postoji određeno nezadovoljstvo nekih evropskih zemalja vezama sa Rusijom, koje se graniči sa otvorenom kritikom - a unutar EU, rovovski otpor vidljiv je u državama 'Nove Evrope' koje pripadaju nekadašnjem Varšavskom paktu. Očigledno je da će takvim istorijskim procesima biti potrebno dosta vremena da urode plodom.

S druge strane, pristup Evropske unije Ukrajini i Rusiji više ne zavisi od američkog transatlantskog vođstva, i sasvim je očigledno da za Trampa Ukrajina nije vitalni interes Amerike. EU zaista ispituje mogućnost promene svoje spoljne i bezbednosne politike.

U međuvremenu, Francuska pod Makronom pokazuje degolovske aspiracije, a promena raspoloženja unutar nemačko-francuske osovine po pitanju EU i bregzita - pored drugih faktora kao što su ekonomija, migrantska politika, itd - znači da je EU u dubokoj tranziciji.

KIJEV IZMEĐU DVE VATRE

Paralaleno sa tim, ukrajinsko rukovodstvo shvata da se u Vašingtonu sprema glasanje o Trampovom opozivu, što bi mogao biti jedan od najvažnijih trenutaka moderne američke istorije. "Poznata nepoznanica" tiče se svih budućih otkrića vezanih za Trampa koja bi mogla uticati na američku politiku prema Ukrajini.

Ukratko, sa stanovišta Kijeva, dovodi se u pitanje pouzdanost Amerike kao partnera na kojeg se može računati u čitavom nizu egzistencijalnih pitanja koja su pred Ukrajinom, odnosno u njenim naporima da protera proruske separatiste iz istočne Ukrajine dok istovremeno usmerava kurs svoje zemlje ka EU i obećanju 'majdanskog duha'.

Bez sumnje, transkript telefonskog razgovora sa Trampom iz jula meseca Zelenskog prikazuje kao ulizičku i čudnu nespretnu figuru i predsednika koji se saglasio da javno naredi pokretanje istrage o Džo Bajdenu. Ovo nosi rizik da Ukrajina više neće uživati dvopartijsku podršku u SAD, kao što je do sada bio slučaj.

Prema tome, uprkos činjenici da je Trampova administracija pokazala veću spremnost od Obamine da Ukrajinu opskrbi vojnom opremom koju je tražila (poput naprednih protivtenkovskih raketa Džavelin), Trampova spremnost da tu zemlju iskoristi kao piona u unutrašnjim političkim razračunavanjima uznemirila je Kijev, koji procenjuje da više ne uživa potpunu podršku Vašingtona.

Drugim rečima, američka podrška Ukrajini sada zavisi od spremnosti Ukrajine da radi u prilog Trampovih ličnih ambicija i političke budućnosti, što uzgred takođe proizilazi iz mešanja Kijeva u američke izbore 2016. godine, kada je bivši predsednik Petro Porošenko očigledno radio u prilog Trampovog poraza.

Suvišno je reći da će američko-ukrajinski odnosi ostati zategnuti makar do okončanja izbora 2020. godine a - u zavisnosti od ishoda procesa impičmenta i samog izbornog rezultata - možda čak potpuno degradirani u doglednoj budućnosti.