© Getty Images
Međutim, da li je ovo gledište ispravno? Možda je Tramp više poput morskog raka? Možda je prinuđen da ide ka svojim ciljevima u stilu morskog raka, umesto da samo juriša napred punom parom, upravo zato što se nalazi pod takvim združenim političkim napadima.
Neki u Rusiji smatraju da se u samoj srži krilatice Amerika na 'prvom' mestu krije namera za odustajanjem od projekta globalističkog 'carstva' i povratak fokusa na unutrašnja pitanja SAD-a, kao i na izazove sa kojima se Sjedinjene Države suočavaju na unutrašnjem planu (što će reći povratak na vrstu neintervencionističkog konzervativizma za koji se zalagao Patrik Bjukenen, ali koji američki neokonzervativci preziru i koji su nastojali da potpuno unište upravo zbog toga što je podrazumevao poništenje 'carstva'.)
Praktično govoreći, Obamu bismo mogli posmatrati - kako to neki iz Moskve predlažu - kao Gorbačova američkog režima (tj. kao čoveka koji je započeo povlačenje iz nekih udaljenijih krajeva imperije); a Tramp bi onda po ovoj logici bio Jeljcin tog režima (tj. predsednik koji se preusmerio na unutrašnju arenu i na smanjenje tereta republika koje su nekada činile sastavni deo Sovjetskog Saveza).
Povlačenje i promena fokusa ka unutrašnjoj politici je teško. I nije ispalo dobro po Rusiju. Motiv za Trampovo usmeravanje pažnje na Kinu kao na neprijateljskog izazivača je jasan: on služi da se narodu ispriča jednostavna priča o krivcu za relativni pad Amerike (za sve je kriva Kina - koja krade 'naše' poslove i našu intelektualnu svojinu). Kina je takođe zgodna kao neporecivi neprijatelj koji u kulturološkom smislu ugrožava "naš" način života. Na kraju, tu je i rešenje: vratićemo nazad našu ekonomiju'.
MAKINDER! ILI IPAK NE?
Ali ono što možda nije toliko jasno jeste da li se Tramp u suštini toliko protivi ideji koncerta velikih sila. Imajući u vidu da neokonzervativci i liberalni intervencionisti sa indignacijom gledaju na ranije pomenutu Bjukenenovu politiku fokusiranja na unutrašnja pitanja (uz skeptičan odnos prema vojnim intervencijama), za Trampa ne bi bilo mudro da prizna postojanje takvih tendencija, čak i ako ih je imao. Otuda proizilazi i njegovo teturanje ka cilju sleva nadesno, po uzoru na morskog raka.
Da li je onda Trampov pokušaj približavanja Rusiji (dok se Kina demonizuje) prosto makinderovski pokušaj da se Rusija i Kina razdvoje jedna od druge, kako bi Tramp bio u stanju da pozicionira svoje interese između (rastavljenih) Pekinga i Moskve, koji je stoga neophodan za nastavak projekta hegemonije SAD-a, ili se ne radi o tome? Ima li sve to možda drugu svrhu? Na kraju krajeva, prilično je očigledno da takva lukava taktika "zavadi pa vladaj" neće upaliti dok god predsednici Si i Putin održavaju bliske odnose. Obojica lidera razumeju koncept triangulacije i obojica inicijativu za uspostavljanjem 'koncerta' sila vide kao egzistencijalnu potrebu svojih država.
Ili je Trampov neprestani napor da se približi Rusiji na neki način povezan sa njegovim razumevanjem načina na koji se SAD mogu tiho transformisati iz stanja prenapregnute imperije, do nečega manjeg, unutar multipolarnog okvira? Zašto bi Tramp želeo da - čak i indirektno i prikriveno - ohrabri takvu tranziciju? Pa, ukoliko se nadate povlačenju iz jednog od najproblematičnijih čvorišta imperije, ne želite da - taman kad ste počeli pakovati svoje stvari - momentalno budete ponovo uvučeni u neki drugi rat. Bliski istok je vrlo očigledan primer.
Zaoštravajući protiv Irana, Tramp se podjednako udvara komponenti globalističke 'realpolitike' duboke države i onim liberalima koji podržavaju intervencije pod barjakom 'visokog moralnog stanovišta', ali koji prećutno takođe teže konsolidaciji globalizma. Jesu li Trampove taktike - osuđivati Iran u svakoj prilici - na neki način zapravo napor da se neutrališu globalisti (imajući na umu sudbinu Patrika Bjukenena)?
Tramp duboko u sebi zna da su pristalice koje čine srž njegove izborne baze izolacionisti, i da žele okončanje 'beskrajnih ratova'. Njegova kampanja bila je zasnovana upravo na ovom obećanju. Da li su onda 'maksimalni pritisak' i pretnje ratom upravo zamišljene kao zamena za stvarni rat, pri čemu se suštinski namiruje i Izrael time što se 'sa dnevnog reda' skidaju pregovori sa Iranom (tj. poništava se Obamin predlog zbližavanja sa Iranom koji je ugrozio osećaj bezbednosti Izraela i zalivskih država?) Čini se da Iran misli tako: lideri Irana i Hezbolaha složni su u prilično nedvosmislenoj tvrdnji da tenzije sa Amerikom neće rezultirati ratom. U takvoj postavci, Rusija igra ključnu ulogu: ona pokušava da nekako balansira između Irana i Izraela (barem za sada). Nije li baš ovo način na koji bi koncert sila trebalo da funkcioniše?
DVOSTEPENA STRATEGIJA
Dakle, kada govorimo o Trampovoj geopolitičkoj 'strategiji', mislimo na složenu strategiju u kojoj je prvi cilj da se zadrže ključni izborni segmenti: jadnici (aluzija na reči Hilari Klinton koja je Trampove birače nazvala "šakom jada"; prim. prev.), ali i AIPAC (Američko-izraelski komitet za odnose sa javnošću) i evangelisti (25 odsto biračkog tela se izjašnjava kao evangelisti, i vezani su za doslovnu eshatološku interpretaciju o Velikom Izraelu u kontekstu Iskupljenja). Drugi cilj je da se u prekomorskim državama oslabe unutrašnje struje koje podržavaju globalizam i žele prisnije odnose sa SAD. To suštinski jača strane koje ne žele snažne odnose sa Amerikom i uz to imaju jasan interes za multipolarni svet.
Gde god da pogledate širom sveta - Iran, Rusiju i Kinu - američka politika je ojačala suvereniste. Da li je ovo prosto paradoks ili posledica namere? Kao što je jedan ruski mislilac napisao: "Trampove konzervativne tendencije i duboko izolacionistički instinkti stavljaju ga u položaj da bude objektivni saveznik naše zemlje (tj. Rusije i Kine). On je taj koji olakšava sprovođenje našeg projekta." Da li ovako razmišljaju i u Iranu? Moguće, ali u svakom slučaju ovo razmišljanje bi se dobro uklopilo u geopolitičku strategiju Irana. Ne bi zahtevalo njegovo saglašavanje sa regionalnim statusom kvo (na koji Iran nikada ne bi pristao).
Sedmogodišnji rat Irana i Iraka ostavio je revoluciju netaknutom, ali i stanovništvo iscrpljeno od ratovanja. Ovaj rat, međutim, naučio je vladajuću garnituru Irana o potrebi sprečavanja novih konvencionalnih ratova "prsa u prsa" i da umesto toga pripreme svoje snage za nekonvencionalne sukobe nove generacije, koji se odigravaju daleko od domovine i koji se pažljivo kalibrišu, upravo kako bi se izbeglo upuštanje u borbu "prsa u prsa" sa nekom državom, ili njenim narodom.
I baš kao što američki evangelisti nastanak Velikog Izraela doživljavaju kao eshatološku potrebu, tako su i osnivači Islamske Republike prihvatili eshatologiju (škola Džafari, nazvana po šestom imamu Džafaru al Sadiku) koja Jerusalim označava ključnim za povratak Mahdija, i za uspostavljanje islamske vlade širom planete - kao što je obećao prorok Muhamed. Kako prema sunitskim, tako i prema šiitskim proročanstvima, vojska predodređena za osvajanje Jerusalima biće uglavnom - dakle ne u potpunosti - sačinjena od naroda iz oblasti Irana, dok će Iranci igrati veliku i važnu ulogu u tom događaju. Da: imamo gotovo potpunu asimetriju između hebrejske i islamske eshatologije.
STRAH I USAMLjENOST
Stoga ne iznenađuje što je Rusija preuzela zadatak da održava'ravnotežu'. Ovako bi možda trebalo da funkcioniše koncert sila. Ali hoće li? Ili će se okončati podjednako katastrofalno kao Jeljcinovi napori - krahom američke ekonomije? Promena iz jednopolarnog 'poretka' ka koncertu polova (u okviru kojeg se može očekivati pojava Irana, Turske i Indije) je komplikovan zadatak. Moguće je da veliki deo vladajuće garniture u Iranu (premda verovatno ne i predsednik Rohani) smatra da je odlična ideja da se SAD okrenu sebi i napuste region. Ali ovaj stav definitivno ne dele u Izraelu.
Uprkos svim Trampovim jednostranim 'poklonima' Izraelu (Jerusalim kao prestonica, Golan kao deo Izraela, izgradnja nelegalnih naselja, itd.), Izrael oseća egzistencijalni strah i usamljenost. Ravnoteža koju Tramp ( uz prećutnu pomoć predsednika Putina) pokušava da uspostavi izuzetno je krhka, i čini se i sve manje verovatna. Mogla bi se lako urušiti, a zajedno s njom i Trampova nada u 'čist' izlaz, što bi ostavilo Bliski istok da se kuva u sopstvenom sosu.
I kao poslednje nagađanje: da li je ovo na neki način slično onome što se događalo između Trampa i Sija (tj. da li Tramp i sa Kinom igra slično kao sa Iranom)? Da li Tramp u odnosu prema Kini pojačava pritisak i pretnje Hladnim ratom kako ne bi morao da vodi vrući rat koji bi neki iz duboke države voleli da vide, što Trampu ne pada na pamet?
Postoji li neko prećutno razumevanje prema kojem je Kina saučesnik u Trampovom naduvavanju mehura američke berze (Kina ima velikog udela u Trampovoj manipulaciji tržištem, jer trgovinski sporazum Vašingtona i Pekinga uvek 'samo što nije'), dok Tramp sa svoje strane pokušava da temu Hongkonga stavi van dnevnog reda? Radi li se o konceptu međusobne trgovine na principima 'koncerta sila'?
I da li američki Kongres, dvodomnim usvajanjem zakona koji ima za cilj da pitanje Hongkonga vrati na 'dnevni red', namerava da uništi Trampovu implicitnu saradnju na stvaranju multipolarnog poretka?
Preveo Luka Ugrica
Izvor Strategic-culture.org
Komentar: U svakom slučaju, Trump je stao na žulj ukorijenjenoj eliti u SAD-a koja želi da stvari ostanu onakve kakve su bile do sad; imperijalističke intervencije, globalizacija, širenje smrti, bijede i slično.