© Zach Gibson/Getty Images
Vlahos ističe da je suština u tome što se bojište, zahvaljujući virusu, pretvorilo u egzistencijalni sukob. Zalaganje za plave ili crvene više nije samo stvar retoričkih veština, ono je postalo otelovljeno, ima svoju biološku dimenziju i udara pravo u meso, bez obzira što je budućnost virusa nepoznata. Zapravo, upravo ta nepoznanica jeste ono što produbljuje strahove. Izbor je između pristuša oličegnog u sintagmi "hrana je na stolu", odnosno otvaranja ekonomije (uprkos realnom riziku od povratka onih "doktora smrti") i igranja na sigurno, pasivno, sa sve distanciranjem. Kolektivna psiha je pocepana, strasti su uzavrele, oružje je spremno, a paravojne grupe paradiraju ulicama. Ovo nije pozorište - čak i svakodnevne životne odluke postaju zapaljive: nositi masku ili ne, družiti se ili ne, raditi ili ne.
"Američki ustavni poredak puca pred našim očima: to što smo poslednjih četvrt veka uspevali da zaobiđemo ustavnu krizu ne znači ništa, jer svaki sledeći test pravi sve ogorčenije podele i biva sve manje razrešen", objašnjava Vlahos, i dodaje: "Danas, dve nepomirljive verzije američkog života veruju da mogu da nastave samo ukoliko drže pod kontrolom čitav poredak", smatra Vlahos. "Međutim, naš ustavni poredak pripada svima... Tvrdoglavi pohod ka ostvarenju ovog cilja (misli se na kontrolu čitavog poretka, prim. prev.) - naročito u režiji demokrata iz plavih država - učinio je naš ustavni poredak krhkim i stvorio osnovu za potpuno pucanje legitimiteta".
AGENDA OKTOPODA
Izvršna vlast - koja je prvobitno posezala za punim autoritetom povodom reagovanja na COVID-19 - odstupila je pred guvernerima koji (s pravom) tvrde da uživaju kosuverenitet sa federalnim vlastima. Plavi i crveni guverneri imaju potpuno različite namere, ali i jedni i drugi flagrantno demonstriraju svoju suverenost. Tramp, za to vreme, jaše oba konja: on slavi libertarijanske pobunjenike okupljene oko Drugog amandmana dok istovremeno gradi potpuno autoritarnu, federalizovanu, "bejlaut" ekonomiju, na čijem će se vrhu nalaziti kada kompletira svoj "puč" oličen u spajanju Trezora i Federalnih rezervi u jedinstvenu štampariju dolara i stvori kaskadnu monetarnu kornukopiju (od latinskog "cornu copiae" - "rog izobilja": mitološki pojam koji označava rog sposoban da pruži sve što neko poželi, poput čarobne lampe, prim. prev.).
Danas postoje dve nepomirljive vizije američkog života. Nakon 1992. godine, dve stranke su smenjivale predsednike na svakih osam godina. Međutim, sa svakom sledećom administracijom, politički milje postajao je sve bezobzirniji i podeljeniji. Danas između ove dve stranke nema nikakvog odnosa osim odnosa zakletih neprijatelja, primećuje Vlahos. S jedne strane imamo "unioniste" koji očekuju poštovanje presuda i autoriteta elitne tehnokratije (bilo finansisjke ili zdravstvene), a sa druge tradiciju državnog suvereniteta koja seže do 1781. godine (Ugovor o konfederaciji i stalnoj uniji) i ne nameće povinovanje federalnim autoritetima - štaviše prezire ih. Otuda kultura (često naoružanih) pobunjenika spremnih da se bore protiv federalista za svoje slobode.
Ovo potonje dira u najdublje emocije: drevnu borbu protiv pipaka britanskog imperijalnog oktopoda za ostvarivanje američkih "sloboda". Stoga karantin i strašne medicinske prognoze koje zahtevaju gašenje ekonomije smrde na "još jednu agendu" (agendu oktopoda) - na prečicu pomoću koje globalisti mogu da ostvare svoj (zamišljeni) projekat feudalnog porobljavanja slobodnih građana. Jedna posledica toga je i da će nakon virusa karantin i epidemiolozi sa svih strana biti okrivljivani za dolazeću ekonomsku depresiju, dok će rizični mehurovi u ekonomiji, koji su ionako već bili naduvani pre virusa, biti zaboravljeni.
Vlahos je pesimističan po pitanju toga da li se i kako može postići bilo kakvo pomirenje ovih otuđenih strana. Njujorker je sličnog mišljenja: "Pandemija je opasno produbila podele širom Amerike - zemlje koja je poslednjih godina već iscepkana rasnim, klasnim i religijskim podelama, kao i pljuvačkom politikom. Koncept 'jedne i nedeljive nacije' deluje sve udaljeniji, čak i nedostižan u ovim napetim danima smrtonosnih patogena, bujajuće nezaposlenosti i nestašica hrane. Za mnoge, budućnost je krajnje neizvesna. Isto važi i za preživljavanje, što je privilegija koju je većina Amerikanaca praktično tretirala kao pravo, zahvaljujući ekonomskim i medicinskim dostignućima od Drugog svetskog rata naovamo".
SISTEMSKE SLABOSTI
U ovom kontekstu "naprsle nacije", američka vojska je izdala neke dopadljive plakate, pozivajući na nacionalno jedinstvo i nošenje zaštitnih maski (možete ih pogledati ovde). Svi oni odjekuju upadljivo nostalgičnim stilom Drugog svetskog rata: "I žene su u ovom ratu", "Borite se protiv širenja koronavirusa" i "Hajdemo svi u boj" (sa prizorom američkog vojnika koji juriša sa postavljenim bajonetom). U redu, u redu, danas je lako napraviti vojni propagandni poster. Nije u tome poenta. Pitajte Vlahosa, profesora istorije. On ukazuje da se Američki građanski rat nikada nije zaista završio, već da je i dalje latentno prisutan, izuzev tokom mandata Frenklina Delana Ruzvelta (FDR), kada se Amerika borila u Drugom svetskom ratu. To je poenta. Samo je tada Amerika bila jedinstvena zemlja, "jedna nacija, nedeljiva". Drugim rečima, samo onda kad je bila u ratu.
Dakle, kako pomiriti američku podeljenu psihu? Kako ponovo pobediti na izborima? Tako što ćemo optužbe svaliti na Kinu. Toplo ili hladno? To niko ne zna. Sledi dugih, napetih šest meseci do novembra. U neku ruku, stavljanje mete na Kinu moglo bi da se posmatra kao odbrambeni manevar za promenu narativa, pošto će pitanje krivice za loše reagovanje na koronavirus neizbežno biti tema američke predizborne kampanje. S druge strane, opasno je što Bela kuća i Pentagon izgleda počinju da daju sadržaj toj retorici. U izbornoj godini krivica se mora svaliti na nekoga (to je standardna praksa u politici), ali to ubrzava kretanje u nepoznatom smeru.
Ovo će verovatno postati "rat" sistemskih slabosti (fragilnosti). Ipak se radi o Kini, koja nije mačiji kašalj. Nasim Taleb kaže da je lako otkriti slabosti u sistemu: slabost (i njena suprotnost) gotovo uvek se mogu otkriti, koristeći jednostavan test asimetrije: sve ono što se održi u iznenadnoj promeni (ili šoku) jeste otporno, a u protivnom je fragilno. Vašington, prema sopstvenim liberalnim tržišnim parametrima, veruje da je kineska ekonomija ekstremno fragilna. Međutim poznato je da se Kina dugo pripremala upravo za takav (očekivani) trenutak.
Hoće li se Kina pokazati kao fragilnija? Obe strane imaju nesumnjive slabosti u svojim ekonomijama, ali nije li politički sistem "koji puca pred našim očima" očigledna fragilnost? Hoće li ga iznenadni "šok" razbiti u komadiće? Ili će eskalacija protiv Kine doneti još jedan ruzveltovski momenat isceljenja podeljene nacionalne svesti? Kina, sa druge strane, poseduje određeni stepen javne solidarnosti, kao i iskustvo striktnog disciplinovanja od strane vlasti. Partija ostaje ozbiljna "mašinerija" koja zadire u sve sfere života. Jesu li ovo znaci otpornosti? Dosta je nepoznanica.
Evropljani nemaju razloga da samozadovoljno posmatraju ove američke pukotine - jer imaju i sopstvene. Nisu li predsednički izbori iz 2016. bili vesnik današnjeg rasta državnog suverenizma u SAD? Nije li Bregzit 2016. bio vesnik današnjeg "populizma" u Evropi? Hoće li ove "naprsle" evropske vizije biti podsticaj za otvoreni napad na briselskog oktopoda, ionako iscrpljenog virusom COVID-19?
SKRIVENA FRAGILNOST
U Americi, virus je probudio drevna, nepomirljiva sporenja o prirodi države i prirodi moći nakon Građanskog rata. Evropska misao između dva svetska rata zapala je u relativizam, nihilizam i dubiozni egzistencijalizam Albera Kamija. Evropljani su bili svedoci masivnih, krvavih državnih zadiranjima u svaku poru građanskog društva - sa usponom nacional-socijalizma, trockizma i staljinizma. Kao posledica svega toga, Evropa je danas imobilisana sopstvenim očigledno nepomirljivim različitostima, a ne može da pronađe način za iskorak unapred, ka nekakvom transcedirajućem okviru koji bi omogućio razumevanje ovih konflikata i njihovo prevazilaženje.
Pokušaj da se razvije svojevrsni bezlični filozofski standard prosuđivanja je propao iz razloga što pokušaj da se etika oslobodi istorije, a akcenat stavi na ličnu autonomiju, sprečava bilo kakav odgovor na pitanja: čiji aršin koristio da bismo ocenili šta je pravedno, koju vrstu racionalnosti, kakav narativ?
Prema tome, priča o koronavirusu na Zapadu je istovremeno i priča Nasima Taleba o spoljnom događaju i "iznenadnom šoku" koji izlažu našu skrivenu fragilnost oličenu u pretpostavci da je život bezbedan i predvidiv. Savremeni čovek sebe posmatra kao Prometeja: on je proslavljen kao čovek pobednik koji je osvojio svoju slobodu od "tiranije bogova". Prometej je naučio čoveka da sebe posmatra kao autonomnog, da mu ništa ne bude sveto, da zadaje udarce božanskoj sredini, da krči prirodu kako bi gomilao sirovine, da tehnologiju rangira kao najveće dostignuće, da ispituje najdublje tajne prirode i da ne okleva u igri s vatrom.
Vilijam Batler Jejts jednom je rekao: "Bože, spasi me od misli koje čoveku dolaze samo iz uma". Ukoliko bi misli bile jedino stvar uma, čovek bi bio monada bez vidika, jedna egom vezana čudovišnost. Zbog toga što se polarne suprotnosti nikada ne mogu ujediniti na svom nivou, njima je uvek neophodno uzvišeno "treće" , kroz koje veštački zavađeno dvojstvo dolazi u sintezu. A kako priroda potiče iz podsvesnog isto koliko i iz svesnog, možda je neočekivani nastraj prirode, kojim je istakao fragilnost čoveka i šokantnu realnost od koje je sastavljen život, ono što je bilo potrebno da se sjedine odvojene sfere.
Ted Hjuz, proslavljeni pesnik i Šekspirov učenik, govori sopstvenu priču o bekstvu iz suvoparnog intelektualnog rasula akademske misli u Spaljenoj lisici, u kojoj se priseća kako se kao student na Kembridžu mučio sa jednim esejom. U očaju odustajući od zadatka oko dva časa posle ponoći, mladi Ted odlazi u krevet i sanja kako ga je posetila čudna ličnost, dopola čovek a otpola lisica, "koja je upravo iskoračila iz peći", u užasnoj agoniji koju su zadavale opekotine od glave do pete. Ovo enigmatično stvorenje prilazi radnom stolu i stavlja šapu na stranice na kojim je Hjuz do malopre pokušavao da sastavi esej, ostavljajući krvavi trag sa natpisom: "Prestani sa ovime, uništavaš nas!". Hjuz se budi kao tužniji i mudriji čovek.
Sa dolaskom koronavirusa, možda je spaljena lisica ta koja će se poslednja smejati?
Komentari čitatelja
na naše novosti