© www.globallookpress.com
Neuporedivo važniji od Minhenske konferencije bili su nastupi ruskog predsednika Vladimira Putina i kineskog lidera Si Đinpinga u Davosu. Prvi je za liberalne medije prošao skoro nezapaženo, iako je tu, na savršeno odmeren način i s mnogo diplomatskih obzira, bila reč i o svetu budućnosti. Drugi, posvećen uglavnom prošlosti, čiji je Minhenska konferencija samo logički produžetak ili eho, pratila je neviđena pompa: bila je to spektakularna predsednička inauguracija na Kapitol hilu, koju je štitilo 25.000 do zuba naoružanih vojnika.
"Poslednji put kada je neko ušao na veliki međunarodni forum i izrekao tako oštru kritiku trenutnog geopolitičkog pejzaža, bio je (opet) Putin u Ujedinjenim nacijama 29. septembra 2015. godine, dva dana pre nego što je poslao mali kontingent ruske vazdušne podrške Siriji", primećuje Tom Luongo u svom komentaru. Ako neko ima sumnje povodom efekata ovog govora, neka se priseti da je Putin "politički realista" i da nema običaj da govori u prazno. Što se tiče govora u UN, "upravo su Putinove akcije posle toga definisale trenutnu eru geopolitičkog šaha širom evroazijskog kontinenta".
Ovog puta, u Davosu, dodaje isti komentator, on je srušio glavnu temu dnevnog reda foruma - temu "Velikog reseta", i to "kao kuću od karata". Predsednik Si Đinping je izrekao to isto, s posebnim akcentom na razvoj "Globalnog Juga", koji su do sada zapadne sile, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, posle početnih uspeha Pokreta nesvrstanih, uspešno držale u pokornosti, uglavnom putem dužničke zamke MMF-a i Svetske banke.
Kako zaključuje Pepe Eskobar: "Prelazak Moskve u Aziju radi izgradnje Velike Evroazije ima atmosferu istorijske neizbežnosti, zbog čega su Sjedinjene Države i Evropska unija sada na ivici." Tu atmosferu "na ivici" najbolje je pokazao spektakl inauguracije Džoa Bajdena, 46. američkog predsednika po redu, posvećene prošlim "danima slave" i zatvaranju očiju pred promenama koje su se za četiri godine već desile u globalnoj politici.
Američki cezar
Da pop zvezda Lejdi Gaga nije na ceremoniji otpevala američku himnu, prava himna na polaganju zakletve novog američkog predsednika, za koga se vezuju zloslutna proročanstva, mogla je biti pesma Američki cezar Igija Popa, s prikladnijim stihovima od "zemlje slobodnih" i "otadžbine hrabrih": "Američki narode / Donosim vam veliku armiju / Da sačuva mir / U našem carstvu / Baci ih lavovima / Draga, idemo u banket salu... / Večeras će biti sjajna gozba! / Ko su ovi hrišćani? / Kakva je to čudna religija? / Čuo sam da kažu da okreću drugi obraz / Baci ih lavovima..."
Tu je i prikladnih "deset zlatnika za svakog čoveka", "grožđe sa Sicilije" i "svila iz Male Azije", kao i stih: "Sav čaj je u Kini". Sav "čaj" je sada zaista u Kini; još jedna, za Amerikance neočekivana, posledica naglo posustale globalizacije. Zlatnici nisu od pravog zlata, to su samo zelene, sveže odštampane dolarske novčanice, u iznosima koji se mere u desetinama hiljada milijardi dolara. Tu je i "Rimsko carstvo" i neprolazna "slava Rima", kao i diskretni pomen na martovske ide. ("Bacite ih lavovima!") Konačno: "Niko ne veruje u stare bogove, kako je zamorno prisustvovati ritualima." Jer "carstvo je umorno i cezar će se sada odmoriti..."
S Bajdenovog lica, kad je skinuo masku, zračio je umor. Da li smo s ovom inauguracijom stupili u epohu američkog cezarizma? S Kapitol hila odsustvovao je narod, plebs; umesto plebsa bilo je simbolički raspoređeno 200.000 američkih zastava. ("Bacite ih lavovima!") Bio je to, ukratko, "dan Amerike, dan demokratije, istorije i nade". Ništa novo pod Suncem, rekli bismo. Ista retorika obeležila je i početak Obaminog mandata, i mnogo starih, dobro poznatih lica. Kako primećuje Zlatko Dizdarević, "u novoj administraciji svakim danom sve je više kadrova iz Obaminih i Klintonovih vremena, među njima i poznatih ljubitelja intervencija unaokolo po svijetu". I sve je više "starih knjiga": "Stare knjige tamo doktrinarnih 'filozofa' poput Bžežinskog sa Velikom šahovskom pločom, Volfovica sa Vodičem za odbrambenu politiku, Kejgana sa Projektom za novo američko stoljeće itd. odavno su na svim policama važnih ureda."
Da li se na "starim knjigama" mogu graditi nove paradigme? Mogu, naravno, ali ne na ovim. To su samo doktrinarna uputstva za sprovođenje "novog svetskog poretka", po kojima je građen amerikanocentrični svet tokom poslednjih trideset i više godina. A to je, između ostalog, rezultiralo "beskrajnim ratom protiv terorizma" (u Avganistanu, Iraku ili Libiji, na primer, gde se danas iznova trguje robljem). Ovaj svet je uključivao i surovo neokolonijalno potčinjavanje; takozvane neoliberalne reforme u duhu "vašingtonskog konsenzusa"; sve ono što je započeo Regan, pravi kum imperije koja je već proživela svoj "unipolarni trenutak".
Svet, koji, uostalom, nikada nije bio dovršen i izgrađen, osim možda na papiru; svet koji je doneo neviđene patnje milionima ljudi, a mnoge izbrisao iz postojanja, baš kao što je stvorio i milionske armije izbeglica, i koji je ostao samo to: pokušaj. Pokušaj izgradnje sveta koji će se bez ostatka povinovati američkim zahtevima, na usluzi novih "gospodara univerzuma" ili "kaste iz Davosa", pretvoren u izvor resursa, materijalnih i ljudskih, za jednu sasvim "izuzetnu naciju": "naciju koja nikad nije prestala da prednjači" i "da smelo pokazuje put".
Varvari su pred vratima
Uostalom, udeo prave istorije u ovoj ceremoniji bio je skroman, ako zaboravimo kratku, protokolarnu posetu vojnom groblju Arlington, gde je Bajden, u društvu živih predsednika (izuzev, razumljivo, Trampa), položio cveće na grob neznanog junaka. Nešenel mol (deo grada u kojem se nalazi i Kapitol hil) i veliki deo okolnih kvartova je za ovu priliku, baš kao i čuvena Zelena zona u Bagdadu, ograđen visokim ogradama s bodljikavom žicom i zaštićen dronovima. Zapravo, pretvoren je u okupacionu zonu. Ali ritual ustoličenja je sada završen. Od novog američkog cezara očekuje se da nešto napravi ili kaže, i on je imao svoj prvi nastup u Minhenu.
"Hrišćane" danas pritiskaju drugačije brige. Jedna od njih je kako preživeti ove dane korona krize s oskudnim čekom socijalne pomoći. "Varvari" se okupljaju i šapuću među sobom. Znači li to da se Pax Americana, mir na američki način, koji se širio bombama, primakao svom kraju? Hoće li se naći neki žrtveni jarac? I koga bombardovati najzad? Ko će sada pristati da okrene i drugi obraz? Da li se svet promenio u poslednje četiri godine, kada je, odlazeći, Džo Bajden poručivao da će se do poslednjeg daha boriti za "međunarodni liberalni" - u stvari, amerikanocentrični poredak, i američko mesto na njegovom tronu? America first uopšte nije novi slogan, on datira iz vremena Vudro Vilsona, ako ne i pre njega.
Da li će "novi cezar", koji se za sada svima dobroćudno osmehuje (a ponegde i preti), moći da pomiri i ujedini duboko podeljenu zemlju? I ko ga je izabrao? Šta je s onima koji nisu za njega glasali? Možda će buduće cezare birati pretorijanska garda? Da li je Kamala Haris nosila ljubičasto u znak pomirenja, kao "simbol saradnje, zato što je kombinacija crvene i plave boja i demokrata i republikanaca", ili je to, poput rimskog purpura, boja američkog cezarizma? Da li će prethodni cezar biti osuđen zato što je ovo "naša demokratija", a on je demos podsticao na pobunu? "Okreni drugi obraz! Dva palca dole, hrišćani su nemirni." I zaista, "zašto im ne dopustiti da obožavaju svog boga"?
Džo Bajden se vraća nakon četiri duge i iscrpljujuće godine, kao najstariji američki predsednik, i to u svet koji više i ne podseća na poslednje dane Obaminog mandata. Da li će mu ovog puta poći za rukom da slomi Rusiju i obuzda Kinu (koja, uzgred, uopšte ne namerava da "izvrši prepad na SAD", niti da vlada svetom)? Da potom "pacifikuje" Iran i, možda, Južnu Ameriku, i da "oslobodi Korejsko poluostrvo (nuklearnog naoružanja)"? Da ponovo zagazi svojom čizmom na Bliski i Srednji istok, da utiša uzavrelu Afriku i da na "demokratski način preustroji Balkan", što je pokušavao tokom čitavog svog političkog angažovanja?
Ali za početak nova administracija trebalo bi da obuzda raskol i političku krizu u SAD, koja se obično pripisuje njegovom prethodniku. Pre toga, da izleči Ameriku, duboko inficiranu kovid pandemijom i da sanira sve ekonomske posledice izazvane virusom korona. Tada bi, ali i to samo možda, mogla da se vrati u stanje pre pandemije. Za to vreme "ostatak sveta", koji i nije "ostatak" već njegova pretežna većina, išao je svojim putem, ne osvrćući se previše za sobom.
Da li je sve to šteta koju je "demokratiji broj jedan" pričinio Tramp, da li je to "puka posledica Trampovog ludila", ili je to nasleđe prethodnih režima, više nije ni toliko važno. Sada je važno osujetiti moguće pobune. Rečnikom "imperije": varvari, oni Kavafisovi su pred vratima, a oni ne dolaze jedino iznutra.
Priprema li se zapravo Amerika za distopijsku budućnost? Njujork tajms je nedavno podržao poziv koji je uputilo "nekoliko stručnjaka iz Bajdenove administracije, da stvore 'Cara realnosti'". U prevodu, to znači da su "'stručnjaci' koji promovišu njegovo ustoličenje postali nepristojni zagovornici davanja vlasti moći da odlučuje šta je istina a šta nije", tvrdi Frenk Furedi u komentaru koji je naslovljen Veliki brat dolazi u Ameriku.
Putinova "nova Jalta"
Događaj u Davosu bio je drugačiji. Nije ga pratila pompa. Za medije je bio gotovo neupadljiv. Ipak, govor Vladimira Putina, održan u onlajn formatu, već sada se upoređuje s onim održanim u Minhenu 2007, tvrdi politički analitičar Rostislav Iščenko. "Da li ste slučajno propustili najvažniji politički govor u poslednjih šest godina?", pita se Tom Luongo.
Bila je to, zapravo, Putinova "nova Jalta" (a konferencija na Jalti, podseća Iščenko, takođe se odvijala pre nemačke kapitulacije). Putin je u njemu sažeto sumirao rezultate novog, hibridnog i informativnog, "Otadžbinskog rata": "Otprilike iste reči preneo je Napoleonu car Aleksandar Blaženi preko general-ađutanta Balašova u junu 1812. godine, dodajući da će se, ako je potrebno, povući na Kamčatku, ali da neće odložiti oružje sve dok makar ijedan neprijatelj bude na ruskoj teritoriji".
O čemu je govorio Putin? Uzgred, on je na forumu u Davosu nastupio prvi put posle dvanaest godina, jer ranije "nije imao zbog čega da ide". Najpre, o neuspehu projekta "unipolarnog sveta": "Jasno je da je doba povezano s pokušajima izgradnje centralizovanog i unipolarnog svetskog poretka završeno. Zapravo, jedva da je i počelo. Samo se pokušavalo u tom pravcu. Ali i to je prošlo. Takav monopol bio je jednostavno inherentno suprotan kulturnoj i istorijskoj raznolikosti naše civilizacije."
Putin je s ovog mesta odbacio i sva nagađanja o "zlatnoj milijardi": "Apsolutno je jasno da svet ne može da krene putem izgradnje ekonomije koja radi za milion ljudi ili čak za 'zlatnu milijardu'. To je jednostavno destruktivna pozicija. Takav model je po definiciji neodrživ. Nedavni događaji, posebno migraciona kriza, još jednom su to potvrdili."
Putin nije oklevao da prstom pokaže na krivca: na neoliberalni model, neoimperijalizam, "reganomiku", politiku u čijem centru uvek stoji profit, upornu politiku bogaćenja malo već ionako prebogatih ljudi. Sve ono na čemu je insistirala i nastavlja da insistira nesuđena ali "izuzetna" američka imperija, praćena svima onima koje dele "zapadne vrednosti". To je politika koja donosi dobrobit isključivo za "jedan procenat stanovništva": "Ova iskrivljenja globalnog društveno-ekonomskog razvoja direktni su rezultat politike vođene od 1980-ih, često na surov i dogmatičan način. Ta se politika zasnivala na 'vašingtonskom konsenzusu', sa svojim nepisanim pravilima, dajući prednost ekonomskom rastu baziranom na privatnom dugu, koji je pratila deregulacija". Ali "danas su takvi mehanizmi praktično iscrpljeni, oni (više) ne funkcionišu".
Lepši naziv za pohlepu
Rusija je prošla kroz liberalni pakao i danas insistira na nečem drugom i humanijem: na ekonomiji u čijem centru ne stoji profit nego čovek. To je otvaranje mogućnosti za sve zemlje i narode, stvaranje uslova za razvoj i realizaciju svih ljudskih potencijala, bez obzira na to gde su rođeni i gde žive. Prioriteti moraju biti: stanovanje i pristupačna infrastruktura; posao koji će svakom čoveku obezbediti pristojan životni standard i rastuće prihode; svako mora imati efikasnu i kvalitetnu medicinsku negu. I takođe, bez obzira na porodične prihode, deca moraju imati priliku da se pristojno obrazuju.
"I samo zemlje koje mogu da napreduju u ove četiri oblasti (nisu iscrpno obrazložene, rekao sam samo najvažnije), ali samo države koje mogu da napreduju u najmanje ove četiri oblasti, obezbediće održiv i inkluzivan razvoj." To je model razvoja Evroazije, predložen "Globalnom Jugu" i stavljen na sto razgovora u Davosu, barem onih koji se odvijaju iza zatvorenih vrata. Šta je, najzad, alternativa tome? Predatorski sistem, "rat svakog protiv svakog", "svet u kome kontradikcije rastu spiralno", obezbeđujući uslove samo za "jedan odsto stanovništva". A to je maltuzijanski svet u kome još i sada živimo, svet u kome je u "razvijenim ekonomijama" nivo socijalne nejednakosti u naglom i neprekidnom porastu, čemu je pandemija samo kumovala.
"Veliki reset" je drugačiji i lepši naziv za pohlepu; pohlepu koja je izgubila kontakt sa realnošću. "Udvostručavanje globalnog BDP-a tokom 40 godina dovelo je do smanjenja broja siromašnih u zemljama 'u razvoju', ali u 'razvijenim' zemljama glavninu profita prisvojile su velike transnacionalne korporacije"; korporacije koje sada pokušavaju da zauzmu mesto države. To je, takođe, svet u kojem bujaju sve vrste ekstremizama, desnog i levog, i koji podstiče svaku vrstu netrpeljivosti.
Nasuprot tome, globalizacija i domaći rast doveli su do snažnog oporavka u zemljama u razvoju, spasavajući više od milijardu ljudi od siromaštva: "Tako, ako uzmemo nivo dohotka od 5,5 dolara po osobi dnevno kao donju granicu siromaštva (prema paritetu kupovne moći), Svetska banka procenjuje da je u Kini broj ljudi s niskim prihodima pao sa 1,1 milijarde 1990. na manje od 300 miliona poslednjih godina... A u Rusiji, od 64 miliona ljudi 1999. godine, spao je na oko pet miliona danas." Rusija i Kina čine sve da iskorene siromaštvo.
Šta se za to vreme dogodilo s "razvijenim ekonomijama", gde je prosečni nivo bogatstva mnogo veći? "Koliko god paradoksalno zvučalo, pitanja raslojavanja ovde, u razvijenom svetu, otišla su mnogo dalje. Dok je 3,6 miliona ljudi živelo s manje od 5,5 dolara dnevno u Sjedinjenim Državama 2000. godine prema procenama Svetske banke, u 2016. bilo ih je 5,6 miliona." Sada ih je daleko više. Evropska unija i u tome sledi Ameriku. Misli li Zapad da "predvodi" čovečanstvo gurajući ga u ambis siromaštva?
Presuda SAD
Svaki komentar navedenih činjenica je suvišan. Rusija i Kina odbacuju "Veliki reset", to je samo "spisak lepih želja" zapadnih elita, onih koji žele da očuvaju svoje "nesrazmerne, privilegovane pozicije". "Za ljude koji su navikli da kupuju i prodaju", dodaje Rostislav Iščenko, "za ljude koji dobro znaju kolika je kupovna moć stanovništva, koji su u stanju da izračunaju dinamičke procese, navedeni podaci predstavljaju presudu Sjedinjenim Američkim Državama."
Možda je izlaz u nečemu drugom: u nastavku neokolonijalnih ratova Zapada protiv "ostatka čovečanstva"? "Ali oni već znaju da je i vojno Rusija zauvek prestigla Zapad. SAD i Evropa nemaju tehnologije koje bi im omogućile da sustignu Moskvu na polju naoružanja, a ne postoje ni resursi za razvoj takvih tehnologija u narednoj deceniji" (R. Iščenko).
Kako zaključuje novinar Aleksandar Rodžers: "Kao što vidite, sva Putinova retorika bila je izgrađena isključivo u levom (ili, tačnije, levokonzervativnom) ključu: razorna kritika imperijalizma, 'nevidljive ruke tržišta', reganomike, politika neograničene emisije novca (zimbabveanska ekonomska škola), politike u čijem centru uvek stoji profit, politike superbogaćenja malo superbogatih ljudi i druge neoliberalne i kapitalističke dogme."
Te dogme su sada i zvanično mrtve. Onaj ko želi razvoj može da zaboravi na njih. Da li je to levica ili desnica? Da li je to nekome još važno? Ako prihvatimo da je zahtev za socijalnom pravdom ono što karakteriše pravu levicu, onda je ovo izrečeno s "levokonzervativnih pozicija". Ako je naglasak na funkciji države, koja treba da brani takvu socijalnu pravdu, onda je akcenat na konzervativnoj desnici. Međutim, "nema više levice, ni desnice", primećuje Pepe Eskobar, "nema više fiksne ideološke pozicije. To je potpuno rastvoreno. Zapravo, ovo je kraj postmodernizma - koji je trebalo da rastvori sve."
Predsednik Rusije u Davosu, paralelno s kineskim liderom Si Đinpingom, koji je insistirao na razvoju "Globalnog Juga", "zemalja u razvoju", ponudio je model "novog postameričkog sveta". Model, a ne alternativu, jer Zapad nema šta da ponudi, a zapravo i ne nudi ništa, uprkos tome što je u međuvremenu ustoličen novi američki cezar.
"Cezar je umoran"
Za njega se još vezuju neke, slabašne i sve slabije nade u očuvanje onog što se danas eufemistički naziva "međunarodnim liberalnim poretkom". Ali novi američki cezar je star i umoran. To je pokazao i nastup u Minhenu. On je slika i prilika demencije, staračke senilnosti. Na momente, dok mehanički i neubedljivo ponavlja sve ono što je govorio tokom svoje političke karijere, on izgleda rastrojeno ili odsutno, možda čak i izgubljeno. Zahteva li izrečeno u Davosu neki odgovor? "Političari, čak i najistaknutiji, tamo su samo začin", primećuje Iščenko. "Oni koji govore s bine tamo znače mnogo manje od onih koji ćute i slušaju sa strane" - barem je tako bilo do sada. Ne propadaju li tako imperije, bespomoćno zarobljene u sopstvenom svetu, unutar kontradikcija koje su same proizvele i koja nastavljaju da "spiralno rastu"?
Poslednji put imali smo takvu situaciju 1930-ih godina, upozorava Putin, i poznato je do čega je ona dovela. Sledbenici imperije sada se okupljaju oko novog cezara kao simbola onoga za čime teže; a to svakako nije sloboda, ni harmoničan i miran razvoj. To je tek nastavak stare, neokolonijalne i neoimperijalističke politike, i to uvek istim, već mnogo puta oprobanim sredstvima. Bajden će uspeti u svojim namerama tačno onoliko koliko je restauracija u Francuskoj pošla za rukom pristalicama burbonske dinastije posle napoleonskih ratova.
Shvata li američki cezar da je "presuda imperiji već izrečena"? I Vladimir Putin i Si Đinping izneli su u Davosu "temelj paradigme otvorenog sistema 'održivog razvoja' Evroazije", primećuje Metju Eret, viši saradnik na Američkom univerzitetu u Moskvi, "koja je u potpunoj suprotnosti s dekonstrukcionističkom paradigmom zatvorenog sistema 'održivog razvoja' na Zapadu".
Odbacujući "tehnofeudalizam", "Veliki reset" i sve planove vezane za "zlatnu milijardu", oba predsednika iznela su u Davosu evroazijski razvojni model. "Govori Sija i Putina bili su defakto komplementarni", dodaje Pepe Eskobar, "naglašavajući održivi, profitabilni ekonomski razvoj za sve aktere, posebno širom Globalnog Juga, zajedno s potrebom novog društveno-političkog ugovora u međunarodnim odnosima".
Američki cezar samo treba da to primi na znanje. Jer "carstvo je umorno i cezar će se sada odmoriti..." S ustoličenjem Džoa Bajdena ušli smo u epohu američkog cezarizma, u kojoj će Amerika nastaviti da se udaljava i od "ostatka sveta" i od Evrope.
Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja "Američka ideologija" (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).
Izvor Pečat
Komentari čitatelja
na naše novosti